Kao najbitniji gost susreta desničara u Potsdamu, koji su obelodanili istraživački novinari, svakako ideološki najuticajniji bio je Martin Zelner, član austrijskog ogranka Identitetskog pokreta čiji je simbol spartanski štit sa lambdom, a ideje su u suštini fašističke, presvučene za 21. vek
Od subote 13. januara traju demonstracije u nemačkim gradovima na dane vikenda. Desetine, pa i stotine hiljada ljudi demonstriraju protiv ekstremno-desnih pokreta od kojih je najprominentnija partija „Alternativa za Nemačku“ (AfD) a koja je u anketama pred izbijanje protesta beležila najbolje rezultate ikada u svojih 11 godina postojanja – između 20 i 25 procenata ispitanika širom Nemačke bi glasalo za AfD. Ogroman skok za stranku koja je na izborima septembra 2021. osvojila 10 procenata glasova a sada je druga najpopularnija opcija, iza glavne opozicione partije, Hrišćansko-demokratske unije (CDU), koja je na 33 procenata u anketama. Vladajuću koaliciju čine Socijaldemokratska partija (SPD), Zeleni, i liberali (FDP), koji sa 14, 13, i jedva pet odsto glasova jedva mogu zajedno da osvoje glasova koliko CDU ima sama. Naslednik Angele Merkel na poziciji kancelara Nemačke je socijaldemokrata Olaf Šolc, za čiji učinak čak dve trećine Nemaca u anketama daje lošu ocenu.
No, nije ovaj uspon desnice izveo građane na ulice, nego jedno novinarsko otkriće. Istraživački novinari kolektiva „Korektiv“ su objavili reportažu o susretu koji se odigrao u jednoj vili u Potsdamu. U hotelu „Adlon“ se okupilo 20 osoba čija su politička ubeđenja različitih nijansi ekstremne desnice.
DESNO, DESNIJE
Od političara su tu čak četiri člana AfD-a: Roland Hartvig, bivši poslanik AfD-a u Bundestagu i lični referent ko-predsednice AfD-a, Alis Vajdel, kojeg nazivaju i njenom desnom rukom; trenutna poslanica u Bundestagu, Gerit Huj; Ulrih Zigmund, šef poslaničke grupe u pokrajinskom parlamentu Saksonije-Anhalt; Tim Krauze, v.d. predsednika stranke u okrugu Potsdama. Može im se dodati i Ulrif Fosgerau, koji je bio član upravnog odbora Fondacije Deziderijus Erazmus, koja nema veze sa Erazmus programima studiranja u Evropi. Reč je o političkoj fondaciji AfD-a koja je njihova verzija poznatijih nemačkih „Štiftunga“, poput „Konrad Adenauer“ ili „Roza Luksemburg“ ili „Hajnrih Bel“ štiftunga, a koje su na ideološkim linijama starijih, etabliranih partija.
Međutim, tu su bile i dve članice CDU-a: Simone Baum i Mihaela Šnajder. Obe su iz najdešnje frakcije unutar CDU-a, takozvane „Unije vrednosti“ (Werteunion), i obe su iz pokrajine Severne Rajne-Vestfalije, gde je Baumova predsednica te frakcije, a Šnajderova njena zamenica. Šef ove frakcije je Hans-Georg Masen, koji je od 2012. do 2018. bio šef službe državne bezbednosti Nemačke, Savezne službe za zaštitu Ustava (BfV). Tada se govorilo da se BfV preterano fokusira na muslimane i imigrante a da ignoriše, pa čak i štiti ekstremno-desničarske pokrete. Kada je Masen počeo da kritikuje vladu Angele Merkel u polu-javnim nastupima, morao je biti smenjen. Od tada je ušao u CDU i napravio najdešnje krilo ikada, koje će se uskoro odvojiti od CDU i nastupati kao nezavisna stranka čiji će slogan biti „Sloboda umesto socijalizma,“ što je moto CDU iz doba Hladnog rata, usmeren protiv socijaldemokratskog kancelara Vilija Branta. Masen je očigledno želeo da proglasi svoju „Uniju vrednosti“ naslednicom istinskog duha CDU, na koji je dodata i ksenofobija, a da istovremeno deligitimiše CDU Angele Merkel, koja je za njega odlutala ka socijalizmu. Iako CDU već dve godine vodi desničarski lider, Fridrih Merc, koji je i sâm bio veliki protivnik Angele Merkel, i koji je CDU u međuvremenu pomerio prilično udesno. Zvanica u Potsdamu, Baumova, je ujedno i potpredsednica ove partije u nastanku.
Prisutna je bila i porodica Merig, otac Gernot, majka Astrid, i sin Arne. Otac, zubar iz Dizeldorfa, je još 1970-tih bio aktivan član neonacističke „Unije domovini verne omladine“, a na ovom sastanku u Potsdamu je sin Arne tražio sponzorstvo za započinjanje „influenserske“ kampanje na internetu kojom bi se širile ekstremno desne ideje.
Još jedna zvanica, zvučnog prezimena, Aleksandar fon Bizmark nije potomak slavnog nemačkog kancelara, ali jeste član te pruske plemićke porodice i, poput svog čukundede-strica, zalaže se za bliske odnose Berlina i Rusije. Fon Bizmark je oženjen Ruskinjom, i napravio je uspešnu bankarsku karijeru u toj zemlji. Muzući slavu svog prarođaka, na ruskom kanalu RT imao je svoju emisiju o politici naslova „Realpolitik“. Kada je februara prošle godine ispred ruske ambasade u Berlinu dovučen jedan u Ukrajini onesposobljen ruski tenk tipa T-72, koji su proukrajinski aktivisti tako postavili da mu cev bude uperena ka ambasadi, fon Bizmark je bio zgrožen ovim činom rata i organizovao je kontra-demonstracije na kojima je tenk okićen ružama. Od svih zvanica na skupu desničara u Potsdamu, njegov profil se najmanje uklapa u ekstremno-desničarski milje, s kojim deli samo privrženost Rusiji, premda iz različitih razloga.
Kao najbitniji gost i svakako ideološki najuticajniji je nastupio Martin Zelner, član austrijskog ogranka Identitetskog pokreta. Simbol ovog pan-evropskog pokreta je spartanski štit sa lambdom, a ideje su u suštini fašističke, presvučene za 21.vek. Po „identitarcima“, bela Evropa je ugrožena doseljavanjem muslimana i ljudi druge rase, protiv kojih se mora boriti svim metodama dok se Evropa ne očisti. Pretnje i maltretiranja koje identitarci vrše po Evropi su dobro dokumentovani i njihov omladinski ogranak je marta 2021. čak zabranjen u Francuskoj. Zelner je okupljenima u Potsdamu izložio svoj plan, koji se sastoji u klasifikaciji ljudi stranog porekla i „reemigraciji“ određenih kategorija: podnosioci zahteva za azil, stranci sa boravišnom dozvolom, i „neasimilirani državljani Nemačke.“ Sve ovo, kako bi se sprečila „Velika zamena stanovništva“, desničarska teorija zavere po kojoj liberalni i levičarski političari žele da zamene belo stanovništvo Evrope i Severne Amerike crncima, latinosima i Arapima kako bi stalno dobijali izbore jer te rase uvek glasaju za levičare.
KO SU „NEASIMILARNI“?
Samo u Nemačkoj, Zelnerova klasifikacija bi mogla da obuhvati 25 miliona ljudi, od kojih su 15 miliona nemački državljani. Šta se podrazumeva pod „neasimiliran“ ostaje nejasno, ali ni nacisti nisu znali šta da rade sa ljudima koji nisu jasno upadali u kategorije Nirnberških zakona pa je Rajnhard Hajdrih presekao stvar 1942. na konferenciji u Vanzeu, inače udaljene samo 15 kilometara od skupa u hotelu „Adlon“. Komisije su bile oformljene tada da ustanove pojedinačno koliko je snažno ispoljen udeo jevrejske krvi u judeo-mešancima. Verovatno bi slične komisije mogle biti formirane da utvrde koliko je ispoljen melanin u neasimiliranim kožama.
Nakon utvrđivanja krivičnog dela neasimiliranosti, po Zelnerovom planu bi se sprovela reemigracija, odnosno oduzimanje nemačkog državljanstva, te vraćanje kriminalaca u zemlju porekla, na primer Somaliju ili Siriju ili Avganistan ili Palestinu. Ovde čujemo i eho iste ideje koja trenutno kruži izraelskim javnim mnjenjem o „dobrovoljnom preseljenju“ Palestinaca iz njihove zemlje. Nejasno je šta bi se desilo sa Palestincima u Nemačkoj koji bi morali da se vrate tamo odakle su dobrovoljno iseljeni, ali nemački i izraelski istomišljenici bi ih već ubacili u neku od Vanze-kategorija. Operativno je takođe upitno kojim bi se prevoznim sredstvima neasimilirani vratili u zemlje iz kojih su im došli preci. Sve i da ima avione kojima bi prevezla milione ljudi u Lagos, Mogadiš, Kabul, ko bi platio troškove Lufthanze? Sve i da te zemlje imaju funkcionalne aerodrome, zašto bi primili milione s kojima ne znaju šta da rade? Ovaj Zelnerov plan je neizvodljiv koliko i Madagaskarski plan nacista da presele sve Jevreje ovog sveta na Madagaskar. Nakon što Britanija nije kapitulirala a njena flota je nastavila da drži Nemačku pod pomorskom blokadom, sazvana je konferencija u Vanzeu koja je ponudila Madagaskaru alternativno rešenje, konačno rešenje za Jevreje. Bez sumnje bi se nešto slično dalo upriličiti kao druga faza Zelnerovog plana. Da bi se on ostvario, potrebna je promena javnog mnjenja putem medija, društvenih mreža, za šta je potreban novac, odnosno sponzorstvo bogataša.
ZABRANA AfD-a – DA ILI NE?
I ovde možemo povući nekoliko paralela. Pre svega, narativ. Nakon Prvog svetskog rata, već prisutni antisemitizam je bio građa za izgradnju teorije zavere o svetskom jevrejstvu koje želi da ovlada Zapadom i uništi belu rasu. Punu deceniju pre dolaska nacista na vlast, širen je strah od Jevreja koje su onda nacisti lako mogli da odstrane. Svi su ih već videli kao pretnju, ogranke svetske zavere koja je odgovorna za sva zla koja su zadesila Nemce. To je „promena javnog mnjenja“ kakvu marketinški mag Zelner želi da izvede. Od industrijalaca je i Hitler tražio podršku kasnih 1920-tih, ali ga je svega nekoliko njih uzelo za ozbiljnog igrača. Metalurški tajkun Franc Tisen, na primer. Tek u toku 1932. i rane 1933, neposredno pre Hitlerovog preuzimanja vlasti, su mu industrijalci i bankari pružili političku a i značajnu finansijsku zaleđinu. Njihov primarni motiv nije bio slepi antisemitizam ni rasizam, već zauzdavanje komunista i socijaldemokrata. Slične okolnosti bi mogle da se ponove i sada jer je Nemačka pred nemogućim izborom – da li zabraniti AfD?
Ne bi bio prvi pokušaj, ali je potrebno više od izjava i tajnih sastanaka pojedinaca da Ustavni sud ne bi odbacio takav zahtev. AfD je odbacio da planira deportacije. Ko-predsedavajuća partije Vajdel je otpustila svog referenta Hartviga, a Huj i Zigmund su se upustili u relativizaciju sastanka i pokušavaju da prikažu poteze CDU i SPD kao one koje AfD predlaže već godinama. Reemigracija nije nacistička deportacija, već deportacija kakvu sprovode vlade etabliranih partija kada vraćaju odbijene tražioce azila u njihove zemlje porekla.
Pravno gledano, neizvesno je da li AfD ispunjava uslove za zabranu, ali politički je sada jako teško zabraniti partiju koja bi osvojila petinu glasova u Bundestagu, i za koju se predviđa da će trijumfovati na pokrajinskim izborima u Tiringiji, Saksoniji, i Brandenburgu na jesen. Da li bi zabrana išta rešila, uostalom? AfD-ovci bi samo oformili novu partiju i predstavljajući se kao žrtva, možda postigao još veći uspeh. Demonstracije koje se odigravaju u gradovima nemaju efekat na popularnost AfD-a. Po anketama, čak su malo skočili i sada su blizu četvrtine glasova. Rešenje nije u guranju pod tepih, nego poboljšanju kvaliteta života građana, i hitnim, drastičnim merama za osavremenjivanje nemačkog društva. Za te mere ne samo trenutna vlada, nego gotovo niko u političkom establišmentu nije dovoljno sposoban, a naročito nije dovoljno hrabar. O okoštalosti nemačke politike i bezidejnosti ćemo pisati u sledećem broju Novog magazina.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR