Pitam se često ... ne izgledam li ponekad i ja tako dok pišem o Vojvodini!

Jasno je meni. Život je danas sav od realnosti. Možeš ga „živeti“ a možeš i samo egzistirati. A ako si osuđen na puko trajanje, što nažalost velika većina danas jeste, onda ti je ta Vojvodina, u kojoj su „služili bdenija i ljude za glavu skraćivali, gde su starice tepale i pragove branile golim šakama“, Vojvodina koju su „voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, ta Vojvodina bogomoljačka, i bezbožnička, i ivanjska, belja od jaganjaca, crnja od paljevine, ta Vojvodina svetonikoljska, velikogospojinska, kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina“ – lepa i romantična, bliska i tako „naša“, al’ opet daleko od stvarnosti svakidašnje.

Zato se nikada i ne branim pozivanjem na foklor, na starogradsku pesmu tipa: „Bačvani su opet oni stari, od Sombora do Novog Sada, zubima su vetar zauzdali, u srcu im se probudila nada“. Ne. Mašta šumom, stvarnost drumom. Nešto drugo je u pitanju.

Samo najveći mudraci znaju da se u jednom krije sve. Građanin Kejn je u staklenoj kugli, u kojoj kad je izvrneš, pada sneg, video ceo svoj život. Antički filozof Aristomah, prema Plinijevom kazivanju, samo je posmatrao pčele, punih 58 godina. Da je mogao, posmatrao bi ih i duže. Uostalom, to je činio i jedan Aristotel.

Ne vodopadi, ne delte dveju reka, okeani, beskrajni predeli pokriveni šumom... Košnica 40 puta 40 santimetara, ako si čovek od duha, dovoljna ti je da u njoj pronađeš smisao. Važno je samo naučiti se gledanju. I na svakom zidu napravićeš prozor.

Zašto idem u male gradove, obilazim varoši i vojvođanska sela? Iz istih razloga zbog kojih pročitam knjigu nepoznatog autora ili pogledam film pod nazivom koji mi ništa ne govori.

Zbog mogućnosti da naiđem na jednu jedinu rečenicu ili sretnem samo jedan lik. I to je sasvim dovoljno. Ići utabanom stazom mnogo je sigurnije, ali i – sebično spram samog sebe. Treba znati voleti zoru i suton. Trenutke pre dana i pre noći, u kojima jedino samotnjaci plešu.

Život nije splet pogodnih ili manje dobrih okolnosti, harmonija ili nešto treće.

On je u svakom našem danu koji prođe, svakoj ulici, prolazniku koji nam se osmehne, toplo izgovorenoj reči. Spram velikog sveta, Vojvodina je deminutiv.

Ali u književnosti, deminutiv je uvek izraz pažnje i nežnosti. Englezi za pojam čistote kažu „clean“. Nemci za nešto malo kažu „klein“. Kako je moguće da u jezicima dva tako moćna naroda reči „čisto“ i „malo“ zvuče gotovo isto? Razmislimo o tome svaki put kada nam se učini da smo mali!

Naš grad, naše selo... to je prostor u kojem se ostvarujemo i sa kojim se identifikujemo. Ambijent je prošireni deo ljudskog bića. U prostor se ukorenjujemo te otuda tolika snaga simbola poput školjke, jezgra, puža. Vojvodina je naš izvorni prostor. Ona je poprimila naš lik, a mi se u njoj kroz vreme ogledamo.

Vojvodina je kao deo nizije u trouglu između Beča, Pešte i Beograda, dovoljno blizu da bi njihovom uticaju bila podatna a dovoljno daleko da bi u odnosu na svaki od ovih gradova bila provincijalna.

A provincija je teška.

S očajnim strahom od dosade, tim najmoćnijim faktorom palanačkog života. Ponekad prepuna nekakvog kolektivnog besa i usnulih, nikad ispoljenih nagona. Zavađena i sitničava. Nemilosrdno pronicljiva. Sva u bolnoj želji za odlaskom i daljinom. A opet, verna i iskrena.

Ta „provincijalna“ Vojvodina više je kao praslika, kao podloga na slikarskom platnu po kojem svako od nas iscrtava detalje. Zato je za nedarovite pogubna, jer im ne ostavlja izgovore i gotova rešenja. I zato je za one druge toliko blagoslovena. I zato je i ja toliko često pominjem i njome se bavim.

Cvetovi jasmina se ručno beru samo dva dana u toku godine, u vremenskom intervalu od 4.15 do 7.30 izjutra. Ono što se tada sakupi predstavlja celokupnu godišnju berbu. U malenom cvetu nalazi se nedokučiva esencija sveta. Vojvodina je naš jasminov cvet.

Uostalom, veo jednog krajnje jednostavnog recepta na ovu temu.

Autor je neobičan. Družina iz Letećeg cirkusa Montija Pajtona poručuje nam: „Mmm, smisao života – nije to ništa specijalno.

Pokušajte da budete dobri prema ljudima.

Izbegavajte da jedete masno.

Tu i tamo pročitajte poneku knjigu. Povremeno prošetajte i trudite se da živite u miru i harmoniji s ljudima svih vera i nacionalnosti“.

Bože, kako nam je ovo poznato!

Da ne znam, pomislio bih da je Monti Pajton negde iz Žitišta.

Uostalom, svake noći, iznad Žitišta i Londona, na nebu se vide iste zvezde. I samo je to važno.