Jedino je ispravno da se ponište izbori na svim nivoima, ostavi primereni rok da se te drastične stvari otklone i da se organizuju koliko-toliko pristojni izbori, smatra sudija i pisac Miodrag Majić, jedan od inicijatora ProGlasa, koji priprema postupak pred Ustavnim sudom
Sudija Apelacionog suda u Beogradu Miodrag Majić i jedan od inicijatora predizbornog ProGlasa odavno je u javnosti prepoznat kao neko ko ne dozvoljava da se uvuče u politički mulj. Naprotiv, vrlo je jasan i glasan u označavanju onoga što guši pravosuđe, a samim tim i ometa pravdu.
Sa druge strane tog teškog posla i društvenog angažmana je njegova nesumnjivo sjajna književnička karijera, koju nastavlja novom knjigom takođe intrigantne teme. Koja je, znaće se kad dovrši „drugu“ ruku rukopisa, a onda i konačnu verziju. O svemu tome s Majićem za Novi magazin razgovaramo na Kosmaju, gde se posle turbulentnih meseci malo primirio i uživao s porodicom i prijateljima. Odmor će ipak kratko trajati, oba posla, a i ProGlas ne trpe odlaganja.
Bez obzira na političku orijentaciju, ljude interesuje šta će ProGlas preduzeti u narednom periodu, posle velikog prednovogodišnjeg protesta i nakon 13, do kada traje prijava neregularnosti na izborima održanim 17. decembra.
ProGlas se zalagao i zalaže za borbu kroz institucije, ma koliko to ovde delovalo nemoguće. U tom smislu pozvani su svi građani – prirodno je da će to na prvom mestu biti onih bezmalo 200.000 ljudi koji su potpisali ProGlas – da dostave ono što imaju od dokaza, sumnji, materijala koji bi poslužili da se pred Ustavnim sudom Srbije pokrene postupak koji je zakonom predviđen u ovakvim slučajevima za – poništavanje izbornog procesa.
Mi smo potpuno uvereni i moguće je da se tu povremeno razilazimo s nekim opozicionim liderima da je ovaj proces u toj meri kompromitovan, da bi bilo kakvo njegovo legitimizovanje kroz prihvatanje rezultata, mandata, brojeva koji ništa ne znače bio još jedan klip u telu duboko poremećenog, duboko delegitimizovanog društva, kako hoćete. Jedini izlaz iz ove situacije koji bi donekle legitimizovao stanje je poništavanje svih izbora pred Ustavnim sudom. Koji, znamo, takođe dugo tavori.
Poništavanje svih izbora održanih 17. decembra 2023? I ne ponavljanje nego zakazivanje novih izbora?
Tako je. Zašto to mislimo? Zato što smo uvereni da nakon svega što smo videli, nakon svega što su konstatovala domaća i međunarodna posmatračka tela, reč je o toliko sveobuhvatnim izbornim nepravilnostima da bi govoriti o tome da je, primera radi, u Beogradu bilo problema, a ne u Kraljevu ili da je malo manje problema bilo u Novom Sadu nego u Loznici ili Valjevu bilo netačno.
Ako imate sumnje u tolikoj meri da je polazište neregularnosti Birački spisak, onda sve ostalo dolazi u pitanje; i koliko je ljudi izašlo na izbore, za koga su glasali, ko je ostao ispod cenzusa, ko ga je i koliko prešao. Zato je jedino ispravno ostaviti primereni rok da se te drastične stvari otklone i da se organizuju koliko-toliko pristojni izbori.
Ali to pretpostavlja, pre ishodišta, odluku Ustavnog suda, a to je jedna od takođe kompromitovanih institucija. Verujem da je vama kao sudiji teško to da kažete, ali ako ne većina, ono dobar deo ljudi ne veruje u taj sud.
Ne samo u Ustavni sud već u pravosuđe generalno, i to ne bez razloga. U svakom društvu povremeno ljudi sumnjaju u sudski aparat, ali ovde je stvoreno društvo koje apsolutno nema poverenja u taj sistem. Više puta sam tokom prethodnih godina upozoravao da ovakvo stanje vodi u autoritarni sistem u kojem ni Ustavni sud ni pravosuđe nemaju ulogu.
U takvoj konstelaciji ni sam Ustav nema svrhu.
Da, Ustav postaje ukras na bolesnom telu. To je kao da čoveka koga ne možete dići iz kreveta obučete u najlepše odelo, da budem još jasniji – a on je nadomak posmrtnog odra. Mi smo blizu toga, a izgubili smo kao društvo onog trenutka kad smo pristali da institucije predamo jednom čoveku i nekim ljudima bliskih njemu koji su koncentrisali moć u svojim rukama. Institucije su suština republike, suština demokratije, to nije apstraktna priča iako ljudi često kažu „od toga se ne živi“, a upravo se od toga i tako živi.
Jedna od ključnih definicija demokratije je hod kroz institucije!
Važno je da to ljudi razumeju; jedino što državu razlikuje od mafijaškog društva je poštovanje zakona i postojanje institucija. Sve ostalo ima i mafijaško društvo, poglavicu na čelu, svoje izvore finansiranja, ljude koji pristaju na zaštitu mafije zato što izvršavaju određene zadatke, donose novac i za to dobijaju neke poslove. Oni koji nisu uključeni, postaju žrtve takvog društva.
Ima i sistem za pranje novca!
Da. Ako je zakon taj koji reguliše tokove, imate demokratsko društvo, ako je to pripadnost klijentelističkom centru, imate otetu državu koja je daleko bliža mafijaškoj organizaciji. Naravno, čak i najproblematičnije organizacije se trude da u javnosti ostave utisak demokratskih, ali to ne menja njihovu suštinu i ako ih realno sagledate, lako ćete uočiti šta je posredi. Mi smo danas vrlo daleko od republike koju smo proklamovali Ustavom, to smo napustili.
Često se pominje ono „kuvanje“ žive žabe. Kako se to ljudi koji se ne bez razloga hvale da su kroz istoriju sve dobili herojskom borbom i otporom uklapaju u podanički mentalitet, pristajanje na sve?
Povremeno mi je veoma teško da to objasnim i prihvatim da sve ono što nam se dešava ne nailazi na daleko veći otpor, daleko veće nepristajanje, ali onda se čini da je najveći deo toga u obrazovanju i informisanju. To su dve među ključnim determinantama ovog našeg sunovrata. Naši vladaoci – kažem to svesno jer postoje svi prerogativi vladalaštva, a ne narodnog predstavništva! – razumeli su da će situacija u kojoj je obrazovanje izuzetno slabo, a većina onoga što se zove informacijama dobija putem TV-kanala, okupacijom medija veliki deo stanovništva držati u stanju stalne kontrole.
To nije ništa novo, dugo se zna, ali nije bilo u ovakvom intenzitetu i čini se da je većina nacije koja je to mogla da prepozna bila uspavana. Prilično smo nezainteresovano gledali, posebno te prve godine dolaska na vlast ove garniture, što su oni iskoristili za potpunu okupaciju medija. Godine uspavanosti, uz povremeno uljuljkivanje u veri da su te snage sazrele, da su se promenile, da će rešiti neke probleme, nisu dozvolili da se primeti njihova koncentrisanost na kupovinu medija i zaustavljanje svih procesa.
Nedavno sam to u jednom tekstu nazvao partijom šaha u kojoj jedna strana ima pun džak figura i koliko god puta da igrate s njom, ona će pobediti jer uvek može da izvuče neku figuru iz džaka.
To je jedan aspekt, drugi podjednako opasan je temeljno porobljavanje društva i stvaranje kulture koja čak nije ni imanentna ovom društvu. Mnogo puta sam se pitao kako su u jedno ipak patrijarhalno društvo tako brzo prodrli skaredni sadržaji, kako u selu kod Zaječara, Negotina, Valjeva, svejedno, to uspeva? Dugo me je to zbunjivalo, a onda sam shvatio da je to temeljno rađeno; red zabave i jeftinog humora, pa red „lakih opijata“ da smo veliki, najbolji, svi oko nas su inferiorni, što može biti prijemčivo. I sad živimo sve te rezultate.
Mediji su veliki deo priče, ali ne jedini. Mi smo i pre onih izbora znali da postoji izborni inženjering, ali nismo ni slutili u kojoj meri, koliko je sveobuhvatan i temeljno planiran. Naši vladari su planirali nešto monstruoznije od bugarskog voza – pregrupisavanje ljudi na Biračkom spisku. Tako mi danas sa više strana imamo stvorenu situaciju u kojoj je drugačiji ishod nemoguć. Otuda i ti tako česti poletni pozivi vlasti na izbore, mi ne biramo ništa, učestvujemo u režiranom performansu čiji se rezultati praktično unapred znaju. I to je zastrašujuće, i ako se sada na neki način to ne zaustavi, uveren sam da će najveći deo građana dugo vremena ostati demotivisan da uopšte izlazi na izbore.
I neće znati da li su zakruženi na spisku kao da su glasali!
Naravno.
Moguća kazna i opomena
Više puta ste izjavili da vas može stići kazna za društveni angažman. Govorim o sudu. Ima li naznaka?
Naznaka ima, ali ja znam da taj mehanizam u pravosuđu funkcioniše u okvirima koje sam opisao i pod političkim pritiskom. Ali ne očekujem ništa dok se sve ono sa izborima i ProGlasom ne završi, a posle je sve moguće. Već mi je poslata jasna poruka da je sve ono što činim političko delovanje.
Borićete se?
O da, vrlo rado. Ako do postupka dođe, ja sam spreman. Toliko toga je u pravosuđu nerazjašnjeno da je razjašnjavanje važnije od bilo čije karijere. Nismo govorili o nepotizmu u pravosuđu, ozbiljnije o korupciji, a u krajnjoj liniji ni o tome šta je dozvoljeno kao političko delovanje... Ukoliko do nekog procesa dođe, odmah bih se odrekao tajnosti koja štiti sudije u disciplinskom postupku, u prvom redu nemam čega tu da se stidim, a smatram da javnost treba mnogo toga da sazna iz takve situacije.
A da li bi eventualan takav proces bio kazna sudiji Majiću ili više opomena drugima?
Mislim na prvom mestu opomena drugima; znate, dok god vas drže kao pojedinca, mogu da vas proglase ludim, zastranelim, besnim... Raduje me što su pomalo stidljivo počela da se pojavljuju i neka druga imena u pravosuđu, poput tužiteljki, pa i nekih sudija. Sama činjenica da je ProGlas potpisalo stotinjak sudija govori da je počelo osvešćivanje i da do pobune može doći i u ovakvom društvu jer će ljudi shvatiti da je nemoguće ovako živeti, da je protivno svemu što su učili, u šta su verovali.
Medije smo raščlanili premda većina toga i nisu mediji, ali je većina pristala. Čini se da je tako i u vašoj profesiji iako smo protekle godine imali neke svetle primere, poput tužiteljki. Pa kako ljudi koji se dugo školuju za odgovorne poslove kao što su tužilac ili sudija pristaju na gubitak integriteta?
Pravosuđe je gotovo hermetički zatvoren sistem u društvu u kojem se unapred zna koja će partija, pa i ljudi poimence biti na vlasti. U takvoj situaciji ljudi ne vide mogućnost promene već se trude da u tako zadatim okvirima za sebe ostvare što bolje mesto. Okviri su hermetički zatvoreni, ali oni se trude da ih dožive kao prirodne jer se ništa neće promeniti možda i tokom njihovih života. Pravosuđe se trudi da preživi, izbori sebi sredstva za otplatu kredita, lečenje, školovanje dece, shvatajući da je to jedino igralište – na promene spolja ne može da se osloni. U takvim uslovima ljudi postaju slični opitnim pacovima zatvorenim u malom prostoru koji nemaju gde i nivo njihove slobode meri se tuđom patnjom, sukobljavaju se jedni sa drugima.
To je mizanscen. Potpuno je drugi aspekt na šta su osuđena takva društva, ali to objašnjava zašto oni koji bi trebalo da budu akteri promena postaju oni koji to stanje održavaju. Ako tome dodate da se pravosuđe nikada nije izmaklo iz činovničke kulture, nikada ti ljudi sebi nisu dozvolili da se smatraju pokretačkom snagom koja će dovesti do kvalitetnih promena, sve postaje jasno. To je bilo i u vreme komunizma i u postkomunističkom dobu – pravosuđe je ostalo zatvoreno u stegama u kojima je i nastalo, a rezultat je komunističko-boljševički sistem kao aparat države.
S jedne strane preki sud, sa druge otaljavanje?
Uvek u odbrani aktuelne vlasti, svake, ne samo ove, umesto da bude zaštitnik građana.
Bili ste oštar kritičar ustavne reforme. Jeste li promenili mišljenje?
Neko bi se radovao što su se njegove bojazni potvrdile, ja se ne radujem: kao i tada, i sada sam svestan da je to jedna velika prevara i bila je to isključivo priča ljudi koji su imali lične koristi od te reforme. Na prvom mestu, znao sam da ljudi koji su čitavu političku karijeru posvetili tome da pravosuđe ponize kao niko ranije, ne nude reformu, to je oksimoron. Tu su i neadekvatna rešenja, a na kraju sam bio svestan potrebe Brisela i Beograda da tom nominalnom reformom održe privid evropskih integracija koje su bile potpuno blokirane. Pravosuđe je preko svojih glasnih predstavnika pristalo na igru i jeftino prodalo mogućnost stvarne reforme.
Koliko je to porazno, najbolje pokazuje ovo doba; u ovako turbulentnom vremenu o kojem pišu veliki svetski mediji, sve prolazi bez ikakve reakcije pravosuđa. Čini se da tužilaštvo nikada nije bilo mrtvije nego sada.
Kraj godine dočekali smo sa još jednom oborenom presudom pred Apelacionim sudom, slučaj ubistva pevačice...
Ne mogu o tome da govorim, pošto sam učestvovao u tom slučaju.
Pitanje je opšte – kako toliko presuda u značajnim procesima poput Ćuruvije pada na apelaciji i da li je moguće da niži sudovi toliko procesno greše?
Generalno, sve što govorimo o pravosuđu važi za sve nivoe sudova, pa i onaj u kojem sam ja. Sa druge strane, imamo ozbiljnu poteškoću u sudovanju jer smo krivični i civilni sistem prevukli iz germanskog, koji je vrlo formalan i insistira na detaljima. Padanje presuda u takvim sistemima nije retkost, čak i kad je sve lišeno političkog pritiska i uticaja.
Na kraju, često sam trpeo kritike kolega što o tome govorim, ali mi imamo problem s kadrovima; ne možete decenijama voditi računa samo o političkoj podobnosti i neprimetnosti, a očekivati fenomenalne kadrove koji neće praviti brojne greške. Jednako kao što ne možete čitav sistem pravnog obrazovanja podrediti školovanju činovnika, a ne jurista od formata, i da očekujete drugačiji ishod. Ne možete Pravosudnu akademiju držati kao inkubator podobnih kadrova, a ne kao generator izuzetnosti i očekivati drugačije. Svuda imamo zaostatak, kao kuća koja na sva četiri ćoška kleca. Stvarate pravosuđe koje će biti benigno za političku moć, a njoj je potpuno efemerno koliko će sudije i tužioci biti efektivni u običnim sporovima. Ako na fakultetima učite studente da je najvažnije da ne budu nepoćudni kao „neki“, ne možete se čuditi zašto toliki broj presuda pada ili zašto toliko optužnica ne prolazi dobro.
I to je posledica sistema kakav se gradi, ali zašto biste u pravosuđu imali dobar kadar kad ga nigde nemate? Razmišljajte o pravosuđu kao o ministrima, pogledajte te ljude!
Tabloidno blato
Već dugo ste na meti tabloida, a svi inicijatori i aktivni učesnici tribina ProGlasa provučeni su kroz blato. Sumnjam da se može oguglati, ali kako to utiče na vaš život, porodicu, prijateljstva?
Uvek ima uticaja kad ste obeležen čovek i na porodicu i na vas. Na prvom mestu kolege se drže na distanci. To su obrazovani ljudi, znaju da prikrivaju prave osećaje, ali trude se uglavnom da ne budu percipirani kao previše bliski iako se trude i da ne prekinu kontakt. Znate, meni je žao što se pravosuđe radije svrstavalo uz ozbiljno sumnjive tipove, one za koje pouzdano znaju da su se ogrešili o profesiju, nego uz ljude koje su političari označili kao sumnjive. To ostavlja gorak ukus.
Sa druge strane, uvek imate prijatelje koji to ostaju, ovakvo vreme to jasno raščisti.
Imamo i paradoks u percepciji korupcije, pravosuđe je na samom vrhu, a ljudi kad dođu do suda ne žale da potplate... No, hajde da pređemo na nešto lepše. Najprodavaniji ste Vulkanov pisac u 2023, pre svega zahvaljujući „Rudniku“, dobro idu i priče „U ime naroda...“, prva dva romana se mere desetinama hiljada prodatih primeraka. Jeste li zadovoljni?
Teško bi bilo reći da nisam zadovoljan, to su dobri brojevi i za mnogo veća tržišta, ali mene najviše raduje ta sada već armija ljudi s kojima ostvarujem drugačiju komunikaciju, od kojih dobijam i kritike, i pohvale, i ideje. To me stimuliše da i dalje pišem; kažu da je pravi pisac onaj koji piše i bez ijednog čitaoca, ali pisanje bez razgovora s ljudima nije isto. U mom slučaju su to kontakti s mnogo većim brojem ljudi nego putem društvenih mreža i medija. Oduševim se kad odem u neko malo mesto i shvatim do kojih je sve ljudi knjiga doprla, na koji način je gledaju i dajem sebi slobodu da pišem i očekujem od njih fidbek.
Imam sreću što naši političari ne brinu mnogo o pisanju i knjigama, što je donekle logično – ja moram da prošpartam zemlju da bih došao do ljudi, a oni jednim izlaskom na televiziji s nacionalnom pokrivenošću „dođu“ do miliona pratilaca.
Ali isti ti umeju da kažu: „lako je Majiću, živi od pisanja knjiga, a u sudu se igra“.
Pozvao bih te, bez želje da bilo šta objašnjavam, da pokušaju da žive od pisanja knjiga i igraju se u sudu. Jedno i drugo iziskuje mnogo vremena i snage, ali to je moj izbor. Svako bira kako troši svoje vreme, neko se kocka, neko spava, ja volim da istražujem različite teme i pišem, pa kad dođe odgovor kakav imam od ljudi – to me čini srećnim.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR