Bio je jun 1928. godine kada je tridesetpetogodišnji Miloš Crnjanski zakoračio u berlinski kvart kod Bendlerovog mosta, načičkanog ambasadama i poslanstvima.
Stara vila sa metalnom ogradom i žbunovima jorgovana pod brojem 17 bila je njegovo novo radno mesto.
Tada je počela diplomatska karijera Crnjanskog, docnije upamćenog kao jednog od najznačajnijih pisaca srpske književnosti 20. veka.
Posle Drugog svetskog rata, Miloša Crnjanskog nisu voleli ostali emigranti koji su bili monarhisti, a u posleratnoj Jugoslaviji, u kojoj su pobedu odnele komunističke snage, smatrali su ga nacionalistom i nacistom, kaže Nada Mirkov Bogdanović, istoričarka književnosti, za BBC na srpskom.
„Bio je dvostruko neprihvaćen i napadan sa svih strana", dodaje Mirkov Bogdanović koja je priredila kritičko izdanje dela Crnjanskog Embahade.
Miloš Crnjanski bio je pesnik, pisac, novinar i diplomata.
Rođen je 1893. godine u Čongradu, u današnjoj Mađarskoj, a odrastao je u danas rumunskom gradu Temišvaru.
Diplomirao je na studijama komparativne književnosti, istorije i istorije umetnosti.
U njegova najznačajnija dela ubrajaju se zbirka pesma Lirika Itake i romani Dnevnik o Čarnojeviću, Seobe, Druga knjiga seoba i Roman o Londonu.
Sa nekoliko objavljenih dela, Miloš Crnjanski je krajem 1920-ih u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca radio pri Ministarstvu prosvete koje mu odobrava jednogodišnje odsustvo.
„Bio sam, kao profesor Četvrte beogradske gimnazije, siromah, i bez mogućnosti, da se posvetim literarnom radu", napisao je Crnjanski u delu Embahade koje govori o njegovom diplomatskom radu.
U tom periodu, svet se oporavljao od poslednjeg velikog rata, a novoustanovljena Kraljevina postala je deo nove Evrope.
Zauzimala je teritoriju današnje Srbije, Bosne i Hercegovine, Severne Makedonije, Crne Gore, Hrvatske i Slovenije.
Na njenom čelu je tada bio kralj Aleksandar Karađorđević, koji je 1929. godine promenio naziv države u Kraljevina Jugoslavija.
Crnjanski nikada nije bio zvanično zaposlen u Ministarstvu spoljnih poslova, ali je u Kraljevini Jugoslaviji postojao izvestan broj neformalnih diplomata koji su dobijali poverljive misije.
Neformalne diplomate su u određenom momentu bili ljudi od poverenja vladara ili predsednika vlada.
Jedan od njih bio je i Crnjanski, koga je cenio tadašnji predsednik vlade Milan Stojadinović, kaže istoričar Rastko Lompar za BBC na srpskom.
Prema istorijskim izvorima, Stojadinovićeva vlada se, za razliku od dotadašnjih, okrenula Nemačkoj i Italiji u kojima su rasle ultradesničarske snage koje će godinama kasnije uvući Evropu i svet u Drugi svetski rat.
U tako podeljenom međuratnom svetu, Crnjanski dobija zadatak da ode baš u Berlin.
„Crnjanski nije imao uobičajenu karijeru uticajnog diplomate, niti je bio ambasador.
„Bio je nešto između diplomate i ličnosti čiji je zadatak bio da utiče na javno mnjenje, kako u Jugoslaviji, tako i u zemlji-domaćinu", dodaje Lompar.
Sa druge strane, književnici Ivo Andrić, potonji jedini jugoslovenski nobelovac, i Stanislav Vinaver u Nemačkoj, bili su klasične diplomate, objašnjava on.
Crnjanski je u Berlinu radio i u časopisu Berliner Tageblat, gde je pisao o prilikama u jugoslovenskoj književnosti.
„Crnjanski se suštinski bavio novinarskim poslovima.
„To nije podrazumevalo samo rad sa stranim redakcijama, već i jačanje kulturnih veza Jugoslavije i države u koju je poslat na rad", kaže istoričar Srđan Micić sa katedre za istoriju Jugoslavije Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Prvi odlazak u Berlin bio je kratak, pa se već posle godinu dana Crnjanski vratio u Beograd, gde je radio kao sekretar udruženja književnika.
Krajem 1935. godine, stupio je u redove udruženja Jugoslovenski antimarksistički komitet.
Bilo je to privatno udruženje sa ciljem da suzbija komunističku propagandu u Jugoslaviji kroz različita javna predavanja i delovanje uticajnih ljudi, objašnjava istoričar Lompar.
Dve godine pre nego što je Crnjanski ponovo dobio zadatak da ode u Berlin, Hitlerova Nacionalsocijalistička partija postaje izuzetno uticajna u Nemačkoj.
Hitler postaje kancelar, što je bio početak potpunog preuzimanja vlasti totalitarnog režima koji dovodi do užasa Drugog svetskog rata.
„Jedan od zadataka Miloša Crnjanskog bio je i da se poveže sa antikomunističkim udruženjem u Nemačkoj", kaže Lompar.
Osim toga, dodaje istoričar, Crnjanski je trebalo i da, kroz neformalne kontakte sa nemačkim zvaničnicima i objavama u medijima, smanji uticaj radikalnih hrvatskih emigranata koji su bili bliski nacistima, ali i da pojača uticaj Milana Stojadinovića.
Dok je obavljao diplomatske poslove, Crnjanski je pisao i za časopis „Vreme".
U novinskim člancima, koje je pisao iz Berlina, česte su slike Hitlera i njegovih saradnika, prenose se vesti o izborima u Nemačkoj i o četvorogodišnjem privrednom planu ove zemlje.
Osvetljavaju se i teme koje govore o odnosima Hitlerove Nemačke i drugih evropskih država, objašnjava Časlav Nikolić, profesor srpske književnosti na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu.
„Međutim, iako beleži aktuelne teme, opisuje događaje i ličnosti, prenosi i, u ponečemu delikatne, izjave najistaknutijih političkih ličnosti u Nemačkoj, Crnjanski u novinskim tekstovima iz Berlina ne zastupa i ne brani ono o čemu piše", dodaje on.
Kao primer navodi tekst „Hitler kao centralist" iz 1937. godine u kom Crnjanski opisuje nemački grad Libek, poistovećujući ga po starini sa Dubrovnikom.
Libek, grad na severu Nemačke, bio je nezavisan do 1937, kad ga je Hitler pripojio Hamburgu.
„Iako su stanovnici Libeka 'ponositi na svoje zastave, boje, pečate, prava, suverenitet, kao što su to bili naši Dubrovčani', 'Hitler ih je zbrisao nedavno'.
„Pošto u njegovim očima 'ima samo jedna vizija: Nemačka bez unutrašnjih granica'", citira Nikolić Crnjanskog.
Profesor ističe da je u ovom tekstu Hitler predstavljen kao „čovek skromnog porekla, koji je morao da radi u mladosti kao moler", ali koji je „zbrisao samostalnost i suverenost te lepe slike" grada.
„Uništavajući sliku 'fantastično lepog grada', Hitler je demonstrirao mogućnosti revizije i razgradnje društvenih i kulturnih sistema uopšte.
„Dubrovnik je kulturnoistorijska asocijacija kojom Crnjanski barata i čitaocima u Jugoslaviji predočava sudbinu starog nemačkog grada", kaže Nikolić.
Dok je Crnjanski boravio u Nemačkoj, razbuktao se sukob na jugu Evrope.
U Španiji, sa jedne strane našli su se republikanci, uz koje su bili levičari, i nacionalisti,koji su imali podršku desničara, fašista i sličnih grupacija.
Smatra se da je Španski građanski rat bio probni poligon za Drugi svetski rat.
Sukob je započet 1936. pobunom koju je vodio fašistički general Francisko Franko protiv izabrane levičarske vlade.
Uz podršku nacističke Nemačke i italijanskog fašiste Benita Musolinija, Franko je pobedio u građanskom ratu 1939. godine i uspostavio diktaturu, proglašavajući se autoritarnim šefom države.
Kraljevina Jugoslavija je u početku formalno priznavala samo legitimnu vladu i zastupala je neutralnu poziciju u ovom ratu.
Brojni Jugosloveni su, kao dobrovoljci, došli u Španiju da se bore protiv fašizma.
Španski borci, kako su ih zvali, kasnije su postali okosnica udarnih partizanskih brigada.
Zvanične diplomate bile su u Madridu i Barseloni i nisu mogle da imaju uvid u ono što se događa u delu Španije oko Sevilje, koji je kontrolisao general Franko, objašnjava Rastko Lompar.
„Ipak, bilo je potrebno ostvariti i veze sa nacionalistima, odnosno stranom u ratu koju je zastupao Franko", dodaje on.
Tada je Crnjanski dobio još jedan zadatak.
Pomoću antikomunističkih veza, posebno uticajnih berlinskih prijatelja, Crnjanski uspeva da dođe do Frankovog štaba.
„Odatle nije mogao da pošalje poverljive izveštaje jer u tom momentu on nije bio diplomata, pa nije imao pravo zaštite diplomatske prepiske.
„Tek kad se vratio, poslao je seriju poverljivih izveštaja koja govore o stanju u vojsci generala Franka, stanovništvu i izgledima za završetak rata", dodaje Lompar.
On kaže da je Crnjanski pisao afirmativno o Frankovoj Španiji, iako je isticao neke njene loše strane, poput cenzure i neslobode.
U novinskim člancima, Crnjanski navodi da mu se najviše postavljalo pitanje da li je Frankov režim sprovodio teror nad ljudima.
„Ja mogu na to odgovoriti samo ono što sam čuo u samoj okolini generala Franka. U Sevilji, pobio je general Keipo de Ljano od 8.000 radnika rudokopa Rio Tinto, 6.000.
„Prema ovoj, skali ja mislim da se postupilo i na drugim mestima. Ipak, istine radi, valja istaći, da sam ja lično slušao u okolini generala Franka i od njegovih oficira u Salamanci, da je nesreća što je general Franko suviše blag", pisao je Crnjanski.
Naglašavao je i Frankovo poreklo, njegovu odanost katoličkoj crkvi.
„General Franko potiče iz porodice koja je bila duboko odana crkvi... Njegov generalštab, njegovo Ministarstvo propagande, sa čijim sam ljudima govorio, smatraju svi da u budućoj Španiji treba pre svega osigurati jednu značajnu ulogu crkvi", pisao je.
Početkom 1938. godine, diplomatska karijera Crnjanskog seli se u još jednu mediteransku prestonicu zemlje u čvrstom stisku diktature.
Odlazi u Rim, gde nije mogao da doprinosi kao ranije jer je sve manje poverljivih misija u koje je bio uključen, objašnjava istoričar Lompar.
Za to vreme, izmenila se i politička situacija u Jugoslaviji.
U februaru 1939. godine Milan Stojadinović gubi vlast, a na njegovo mesto dolazi Dragiša Cvetković.
„Ovo komplikuje njegov položaj, jer on tada gubi svog zaštitnika.
„Izveštaji Crnjanskog postaju šturi i uglavnom su telefonski", kaže Lompar.
U člancima iz Italije, Crnjanski piše o odnosima ove zemlje, Francuske i Velike Britanije, o savezu Italije i Nemačke, o fenomenu italijanskog rasizma, o snazi vojske, o Musolinijevom unutrašnjem i međunarodnom političkom radu, objašnjava Časlav Nikolić.
„Posle rata, Italiju je najviše bolelo to što su njeni bivši saveznici vrlo nepovoljno govorili o njenoj vojsci", zapisao je Crnjanski u jednom od izveštaja.
Svakodnevni život Crnjanskog u Rimu prekida telefonski poziv.
Saznaje da je Drugi svetski rat, započet invazijom Nemačke na Poljsku 1939, dve godine kasnije zahvatio i Jugoslaviju.
Prve bombe na Beograd su pale 6. aprila 1941. u jutarnjim satima, dok se Rim tek budio.
„Pomenutog dana, vrlo rano, zazvrjao je telefon u mom stanu u Rimu, preko puta Tvrđave Sant Anđela.
„Na telefonu čujem da je gospođa Torson, sekretarica našeg konzulata, Šveđanka, žena jednog švedskog savetnika.
„Ona mi kaže, snuždeno, da imam da čujem tužne vesti.
„Pitam, rat?
„Ona mi kaže da Nemci tuku Beograd, štukama, varoš je zapaljena", zapisaće kasnije Crnjanski u delu Embahade.
Kada su Italija i Nemačka objavile rat Jugoslaviji, Crnjanski je morao da ode iz Rima.
Imao je izbor: ili u okupiranu Jugoslaviju, ili u London, gde su bili i kralj i jugoslovenska vlada, kaže istoričar Lompar.
Emigrirao je u London i od tada nije imao nikakav diplomatski zadatak, dodaje.
Dok je kao emigrant živeo u Londonu, Crnjanski je napisao Embahade, delo u četiri toma u kome pripoveda o sopstvenoj diplomatskoj službi u Berlinu i Rimu.
„To su moje beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet.
„Nego prosto uspomene jednog očevica, pisca", pisao je Crnjanski.
U jednom od nedatiranih londonskih rukopisa, Crnjanski je napisao da su ga u Beogradu napadali kao hitlerovca, a emigrantski listovi optuživali su ga da je marksista i levičar.
Čak i njegov povratak u zemlju bio je kontroverzan, pisani su novinski članci i književni tekstovi koji su se tome protivili, kaže Rastko Lompar.
Bio je ideološki nepoželjan, a najveći protivnici bile su njegove kolege i bivši prijatelji, Milan Bogdanović i Marko Ristić, koji su u novom režimu zauzeli bitne društvene pozicije, navodi se u knjizi Gorane Raičević Agon i melanholija: Život i delo Miloša Crnjanskog.
Zapisnici iz Udruženja književnika Srbije pokazuju da se polemisalo se o povratku Miloša Crnjanskog i štampanju njegovih dela.
Zamerali su mu što je uređivao časopis Ideje, koji je bio desno orijentisan i videli su ga kao protivnika komunizma, tadašnje vladajuće ideologije.
Još 1949. godine pojavila se Bogdanovićeva knjiga Slom modernizma između dva rata, u kojoj su se bile brojne optužbe na račun Crnjanskog.
„Tih književnih izmećara reakciji danas kod nas više nema.
„Neki su iskusili zasluženu narodnu kaznu, a drugi su potonuli u zaborav ili u mrak i nepovrat emigracije.
„Ali su oni u jednom trenutku bili faktori u našoj književnosti, bili su glavni glumci u jednoj svojom negativnošću poučnoj epizodi naše bliske knjižene prošlosti.
„I korisno je danas ukazati da su oni bili jedna od teških prepreka ka borbi za napredno u literaturi i u životu", pisao je Bogdanović o Crnjanskom.
Umesto da ovaj tekst izazove negativne reakcije, učinio je suprotno: knjige Miloša Crnjanskog su se sve više čitale, posebno među mladim književnicima, piše Raičević.
Istorijski period u kome se našao, Crnjanski je video kao doba „…koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota, a koje će se uskoro činiti neshvatljivo i davno prošlo, neverovatno…".
Po povratku iz Londona, Crnjanski se više nije bavio diplomatijom.
Umire poslednjeg dana novembra 1977. godine u Beogradu.
Pogledajte i ovaj video
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.jpg "Umrla majka osumnjičenih za ubistvo dvogodišnje Danke Ilić")
Komentari 3
Казимир Црни Квадрат
čiča
Čitalac
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar