Nadežda Gaće: Da nismo nešto pogrešno shvatili?

Srbija hoće u EU – mada ne znamo ko je prvi počeo da vara; mi da želimo u EU po svaku cenu ili oni da nas stvarno hoće, čak i ako uradimo sve što traže, pa i protiv sopstvenih interesa. Iz Srbije se čuje da hoće dobre odnose sa Rusijom i Kinom. Iako se zna da politički Zapad ne voli nijedno. Žestok je pritisak da se samo s Rusijom ne može.

Dva goruća svetska problema su izraelsko-palestinski i rusko-ukrajinski rat, kriza, agresija… Svaka reč može da bude prava, zavisi čija se politika i medij sluša. Apsurdno. No, oba sukoba su skandalozno brutalna i smrtonosna i oba su počela kao nekakva operacija ili kampanja, da se ne poveruje. A o svim sukobima, u zavisnosti iz kog ugla se posmatraju i lociranja istorijskog početka, može lako da se menja zaključak ko je kriv.

Pitanje odgovornosti nestaje. Navijačima je lako da opravdaju svoju stranu, mada niko i nikako ne može da opravda olako nestajanje ljudskih života, ogromnu direktnu materijalnu i još goru indirektnu štetu po zemlje u sukobu, po ceo svet. Da ne pominjem moralne štete zbog dvostrukih standarda u oceni situacije i upotrebi banalnih marketinških trikova u porukama najznačajnijih svetskih lidera. A onda se pitamo gde je nestalo poverenje.

Kada se nadovežu podaci o eksplozivnom rastu vodećih industrija naoružanja, enormni profiti proizvođača, odluke gotovo svih država da povećavaju nacionalne budžete za oružje, iznurivanje država i, u završnici, osiromašenje građana i u tom krugu novac–oružje–novac, seju se psihološki, egzistencijalni strahovi i mržnja. Prirodno je zapitati se ko profitira? Ratovi će morati da prestanu, pritom bez pobednika i poraženih u „zamrznutom“ konfliktu koji uvek može da se „odmrzne“.

I mi imamo svoj „zamrznuti“ konflikt s kojim ne znamo šta ćemo.

A uz sve to, kod nas se približavaju izbori. Kakve to veze ima sa svetskim krizama? Pa ima – retorika! Kao da smo najbrže naučili najgore. Početak kampanja je takav da se ne može očekivati ništa drugo osim tzv. prljave kampanje – bez uvažavanja, bez tema o kojima se svi ili bar neki od politički zaraćenih blokova mogu saglasiti, bez tolerancije… Očigledno se ide u zaoštravanje već zaoštrenih odnosa, baš kao i ratni sukobi. Sigurna sam da će tako ubeđeni simpatizeri bilo koje strane postati još ubeđeniji, oni koji ne vole nekog lidera ili neku stranku počeće da ih mrze. Biće više emocija, ali lako je moguće i manje ljudi na izborima. U ratovima oni bivaju zbrisani ili zauvek ili bežanjem daleko od sukoba. U izborima mogu samo pobeći od vesti da ne slušaju vređanja među onima od kojih će neki biti buduća vlast, a neki buduća opozicija.

Dominanti politički faktor – SNS je najkrivlji jer je najjači i najveći, ali setimo se umetničkog klizanja, to je ocena za „tehničku izvedbu“, ali „umetnički dojam“ se ne razlikuje. Naravno, pasionirani navijači svake strane ne vide grehe svojih izabranika, ali oni koji su manje pasionirani i zainteresovani vide da nešto nije u redu i prirodan izbor im je da se manu glasanja, izbora i vesti koje to prate. Uostalom, u podacima o TV gledanosti ili praćenosti portala to se nazire. Ne znam koliko je takvih, nazovimo ih „mekanih“ birača, možda brojke ne kažu da su važni, ali bih rekla da ih je sasvim dovoljno da se njihovo odsustvo oseti. A izbori su važni da što više ljudi kaže šta želi, a ne da beži od izborne retorike, kao što se mora bežati od razularenih ratova.