Najveći broj građana, ljudi, ne može da ne oseti empatiju prema ljudima koji stradaju, ali ne zna kako da je politički usmeri – koga podržati i kako, ako se već oseća bol zbog prizora iz kibuca, odnosno pojasa Gaze
Stradanja izraelskih građana koja su se desila 7.oktobra, i stradanja palestinskog naroda koja se dešavaju od tada, nastavljaju da rezonuju svetom. Kako sve više krvi pada, tako ona imaju sve veći uticaj na Bliski istok, ali i na zemlje Zapada. Vlade ovih zemalja su listom saveznici Izraela. Ali građani ne znaju kako da se postave. Svakako, ima onih koji mrze Izrael i onih koji mrze Jevreje. Ali i onih koji mrze muslimane i Arape. Najveći broj građana, ljudi, ne može da ne oseti empatiju prema ljudima koji stradaju, ali ne zna kako da je politički usmeri. Koga podržati i kako, ako se već oseća bol zbog prizora iz kibuca, odnosno pojasa Gaze.
Ova stradanja se dešavaju u periodu kada desnica doživljava uspon na evropskoj političkoj sceni, čak ekstremna desnica. Čitaoci NM su imali prilike da čitaju o usponu čoveka koji je u školskim danima gajio simpatije za Treći rajh, a danas je zamenik premijera Bavarske, Hubert Ajvanger, i primenjuje neke retoričke metode iz tog perioda. Pisalo se u NM i o usponu nemačke ekstremno-desničarske Alternative za Nemačku (AfD), za koju bi na izborima, da se dešavaju ovih dana, glasalo između petine i četvrtine nemačkih glasača. Na pokrajinskim izborima u Hesenu koji su se održali 8.oktobra, AfD je osvojila drugo mesto, sa 18.4 odsto podrške. Više od 15 odsto koliko su dobili, pojedinačno, Zeleni, i socijaldemokrati. Ispred AfD je jedino konzervativna Hrišćansko-demokratska unija (CDU) sa 34.6 odsto. U Bavarskoj su se održali pokrajinski izbori istog dana kad i u Hesenu, dan nakon Hamasovog napada. AfD je osvojila 14.6 odsto a „Slobodni birači“ malopre spomenutog desničara Ajvangera skoro 16 odsto glasova. Prvo mesto u Bavarskoj uvek ide prilično desničarskoj Hrišćansko-socijalnoj uniji (CSU) sa 37 odsto glasova. No to znači da su dve trećine Bavaraca glasale za neku prilično desničarsku opciju.
DESNIČARI: Šta znači biti desničar, i šta su ekstremno desničarske ideje ovih dana, uopšte? Da li je antisemitizam još uvek fiks-ideja desničara i ekstremista na tom pravcu? Uzme li se čuvena Marin le Pen koja je predvodnica francuskog Nacionalnog zbora, desničarske stranke Francuske i za sada, glavni kandidat za prvu predsednicu Francuske, je podržala pravo Izraela na odbranu i na uništenje Hamasa. Ove nedelje je bila jedna od sto hiljada učesnika u velikom maršu protiv antisemitizma koji se održao u Parizu. Žena koja je od oca ogrezlog antisemite preuzela partiju ju je transformisala u nešto svarljivo građanskom centru. Njeno prisustvo je, međutim, i dalje neprihvatljivo za levicu, te je glavni levičarski političar, Žan-Luk Melanšon rešio da ne učestvuje u tom maršu, ali jeste učestvovao par dana pre toga u maršu solidarnosti sa narodom Gaze. Poslanik njegove partije u Narodnoj skupštini, David Giro, je optužio Izrael da je u prošlosti učinio monstruozne zločine za koje Izrael sada tereti Hamas. Le Penova, pak, je tvitovala da njenim jevrejskim sugrađanima sada preti ideologija protiv koje se ona oduvek borila – islamizam. U toku francuske predsedničke kampanje početkom 2022, NM je pisao i o Eriku Zemuru, desničaru koji je dešnje od Marin Le Pen. Zemur takođe ima radikalno antiislamski nastup, a povremeno daje oduška i stavovima koji bi se pripisali jednom antisemitu, da samo Zemur nije i sâm Jevrejin. Između ostalog, rekao je da za kapetana Alfreda Drajfusa, nije jasno da li je zaista bio nevin ili je ipak bio nemački špijun. Afera stara 130 godina, koja je eklatantni primer antisemitističke hajke, i koja je na početku 20.veka podelila francusko društvo do tačke građanskog rata, se i dalje može izvući iz demagoškog špajza i podgrejati.
ANTISEMITIZAM
Vratimo se u Nemačku, gde je Ajvanger u jednoj televizijskoj emisiji izričito porekao da je ikada bio antisemit, ali nije bio izričit kada se radi o političkim opredeljenjima iz mladosti. A za rast antisemitizma u Nemačkoj je optužio levoliberalne Zelene koji svojom imigracionom politikom dovlače mrzitelje Jevreja iz muslimanskog sveta.
Ali statistika kaže nešto drugo – po nemačkom ministarstvu unutrašnjih poslova, 84 odsto antijevrejskih krivičnih dela u 2022. godini su počinili ekstremni desničari, ne muslimanski imigranti. Od 88 registrovana antisemitska napada 2022, 62 su bila motivisana desničarskom, a samo dva „religioznom“ ideologijom. Još 15 antisemitskih napada je počinjeno iz pobuda koje se pripisuju „inostranim ideologijama.“ Nemačka statistika neće uperiti prstom ni u jednu religiju niti etničku grupaciju, iz razumljivih istorijskih razloga, ali i nacionalno-oslobodilački palestinski motivi i ekstremistički islamistički motivi bi se podveli pod jednu od ove dve kategorije.
Od 7.oktobra, broj antisemitskih napada se povećao. Savezna služba kriminalističke policije (BKA) je zabeležila više od 2.600 napada u toku prvih mesec dana od početka rata. Ovi napadi su činovi vandalizma: bacanje molotovljevih koktela na sinagoge, crtanje Davidovih zvezda i svastika na kuće Jevreja, skrnavljenje nadgrobnih ploča, spaljivanje izraelske zastave, uzvikivanje parola koje pozivaju na genocid ili uništenje države Izrael. Na propalestinskim demonstracijama su se čule reči podrške Hamasu, govor mržnje. Jevreji se boje da nose obeležja svoje vere, a „košer“ restorani su prazni jer se mušterije boje bombaških napada.
U takvoj atmosferi i u takvom kontekstu, 3.novembra se na društvenim mrežama obratio ministar privrede Nemačke, Robert Habek, iz redova Zelenih. Habek je vrsni intelektualac državničkog kova koji je napisao nekoliko knjiga, a i uspešno vodio resor energetske transformacije i zaštite prirodne okoline u pokrajinskoj vladi svog zavičajnog Šlezvig-Holštajna. Da je njemu, umesto Analeni Berbok, poverena kandidatura Zelenih za kancelara Nemačke, možda bi danas Olaf Šolc bio njemu podređen a ne obratno. Njegove retoričke moći su svakako daleko iznad Šolcovih, i zato je on uzeo na sebe da „pojasni situaciju“ oko odnosa Savezne republike Nemačke sa Izraelom i Jevrejima. Istakao je da je Nemačka obavezana da zaštiti i Izrael i Jevreje zbog toga što je generacija njegovih dedova želela da „zatre jevrejski život u Evropi.“ Opisao je sa kakvim strahovanjima se Jevreji suočavaju u Nemačkoj, kako je triput naglasio, 80 godina nakon Holokausta.“ Propalestinske demonstracije je opisao kao islamističke, i zamerio muslimanskim organizacijama što se nisu distancirale od Hamasa i upozorio muslimane da, baš kao što oni uživaju zaštitu države od desničarskih napada, tako država štiti i Jevreje. Ko u Nemačkoj živi, mora da se ponaša u skladu sa pravilima, a oni koji spaljuju izraelske zastave bi trebalo da znaju da se suočavaju sa zatvorskim kaznama, ili čak gubitkom boravišne dozvole i deportacijom. U dve rečenice je spomenuo sa kakvim se poteškoćama suočavaju Palestinci ali i to da kontekst, ne sme da vodi relativizaciji Hamasovih zločina.
Zbog ovog obraćanja je Habek slavljen i hvaljen, čak nazvan novim Vili Brantom koji je klekao pred spomenikom u Varšavskom getu. Dok ga je kamera snimala, Habek nije klečao ni pred kakvim spomenikom, ali on jeste zavezan za njega, kao i celokupna nemačka politička kultura. Celokupan desetominutni govor stavlja Nemačku i nemačke grehe iz prošlosti i nemačku odgovornost u centar nemačkog političkog svetonazora, a u kontekstu opšteg uspona desnice već pre Hamasovih napada. Iako faktički razdvojeni u statistici BKA, napadima na Jevreje se uvek pristupa iz te perspektive, iako se radi o motivima koji su uvezeni i dolaze iz sopstvenog konteksta. Konteksta koji svi spominju, ali i ostavljaju po strani jer je previše komplikovan, jer zahteva previše objašnjavanja, previše remeti sliku Nemaca kako kleče ispred onog spomenika u Varšavskom getu. I kontekst bi zahtevao kršenje jednog tabua na koji se zvanična Nemačka ne usuđuje – kritikovati Izrael.
Dva dana pre Habekovog obraćanja, on je gostovao u najgledanijoj političkoj emisiji Nemačke, kod voditelja Markusa Lanca. Među gostima je bila i jevrejska spisateljica Debora Feldman, poznata po romansiranoj autobiografiji „Neortodoksna“, koju je 2020. Netfliks pretočio u seriju. Feldmanova je opisala do koje mere je ne samo izraelsko društvo, već i jevrejska dijaspora podeljena. Desničarska vlada Izraela i versko-nacionalistički ekstremisti ljude poput nje označavaju kao otpadnike koji zaslužuju ono što je Hamas uradio 7.oktobra, jer su potpisali jedno otvoreno pismo u kojem su jevrejski profesori, umetnici, pisci, pozvali na mir i poštovanje prava na život Palestinaca, i iznad svega, na „slobodu za onoga koji misli drugačije“, što je definicija slobode po Rozi Luksemburg. U pismu su negodovali protiv zabrana propalestinskih demonstracija u Nemačkoj, te zabrane nošenja u školama palestinske zastave i palestinskog šala, „arafatke“, odnosno „kefije“.
HOLOKAUST NIJE OPRAVDANJE
Pouka Holokausta, po Feldmanovoj, je bezuslovna odbrana ljudskih prava za sva ljudska bića, i Holokaust se ne može koristiti da se pravda svoje nasilje nad drugim. I tu je tačka u kojoj se diskursi razdvajaju. Je li Holokaust zločin samo protiv Jevreja ili protiv cele ljudske vrste? Feldmanova vidi univerzalnost njegove strahote, ali u nemačkom pogledu na svet u određenim situacijama kakva je ova koja se upravo dešava u Gazi, okajavanje njihovog greha ih sprečava da kažu bilo šta protiv Izraela. Tako je Feldmanovoj odgovorio i sâm Habek u emisiji. On, kao nemački političar nejevrejskog porekla, ne može da kaže da Izrael nema prava na samoodbranu, na uništenje Hamasa. Ona, kao Jevrejka, može. I time je opisao kružnicu dometa nemačkog razmišljanja na svaku temu koja se tiče Izraela. U centru kružnice je godina 1970. i Vili Brant koji kleči u varšavskom getu. Habekov govor je isti takav – egocentričan i bojažljiv. Famozni kontekst je za njega poput ledene vode u koji je umočio prste jedne noge pre nego što se vratio u poznati diskurs. Kao da je ceo govor bio namenjen onima koji ne razumeju zašto je Nemačka obavezana prema Izraelu. Na to ukazuju i titlovi koji su ubačeni u snimak. Dok Habek govori na nemačkom, ispod se ređaju prevodi na engleskom, hebrejskom, i arapskom.
Ali kada globalni Jug sluša Zapad, čuje licemerje a ne vrednosti, i to od jednog kartela država koji je nekad bio hegemon, ali više nije. Ne moraju da slušaju moralizatorske propovedi jer su vrednosti na kojima počiva naša civilizacija potkopane. Debora Feldman se upravo boji budućnosti u koju, kad više ne bude tih vrednosti, možemo da se odronimo. Gde ćemo svi biti plen, zajedno sa Jevrejima i muslimanima, za fašističke demagoge, lovce u mutnom.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR