Koliko smo puta čuli kovanicu „nova normalnost“ u poslednjih nekoliko godina? Verovatno previše. Uostalom, anglosaksonski izraz „new normal” zvuči rogobatno kada se prevede. Maltene kao što rogobatno zvuči i njegova suština navikavanja na odvikavanje od nekakvog stare “normalnosti”. A tu normalnost ostatak sveta živi sedamdesetak, a mi, aproksimativno, dvadeset godina u Srbiji.
Kao što ni “new normal” nije nastao kada je krenula pandemija korona virusa, niti kada je krenuo rat u Ukrajini, kao i ovaj (stari i novi) krvavi sukob između Palestine i Izraela, tako ni mi ovde nismo imuni na česte promene “normalnosti”. Termin dostiže popularnost u periodu od 2008. do 2012, kada je ekonomska kriza promenila socijalne, društvene i ekonomske postulata savremene (zapadne) civilizacije, a autor je jedan od najvećih pisaca naučne fantastike Robert Hajnlajn. Upotrebio je u romanu “Luna je okrutna ljubavnica” 1966. u potpuno suprotnom kontekstu od onog koji znamo danas: u distopijskoj viziji budućnosti ljudi su kolonizovali Mesec i tamo napravili “zatvor bez rešetaka”, kako kaže jedan od glavnih likova, član grupe koja, uz pomoć superkompjutera, diže pobunu. Kao jedan od glavnih postulata pobune navode “novu normalnost” - bez ograničenja, bez represije, bez konstantnog nadzora.
Dakle, originalna “nova normalnost” nema ama baš nikakve veze sa njenim današnjim čitanjem. Doduše, nije bilo epidemije nepoznatog virusa kod Hajnlajna. Socijalizacija jeste bila zabranjena, ali iz potpuno drugih razloga dok kolektivno uživanje u umetnosti – pozorište, bioskop, muzeji, izložbe – nisu postajali. Šta će prognanima na Mesečevu koloniju kultura? Samo oduzima vreme predviđeno za rmbanje.
Ako se vratimo nekoliko decenija unazad, shvatićemo da smo hajlajnovski termin shvatili na pravi način. I to kolektivno. I to u najvećem broju otkada nam je raspadom Jugoslavije nametnuta nekakva druga normalnost koju je krasila najveća inflacija u istoriji, glad, rat, kriminal, revolveraški obračuni na ulicama i ostalo čega i ne želimo da se prisećamo.
No, ma koliko se rabila “nova normalnost” kao termin ona je, uistinu, puko istorijski recidiv upakovan u termin koji, leksički, zvuči primerenije “novom dobu”. Razmislite (ne filozofski već situaciono i uzročno), zar vam trenutna globalna situacija ne liči na period između 1938. i 1940. prošlog veka? Sve nam govori kako je Geri Trompf, profesor emeritus sidnejskog Univerziteta, u svojoj knjizi “Ideja istorijske rekurencije u zapadnjačkoj misli” bio u pravu: naveo je, pobrojane u istorijski vremenskom i situacionom kontekstu, primere ponovljenih političkih misli i ponašanja iz antike u savremenom dobu i kontekstu zapadne civilizacije.
Zato, u novom čitanju termina koji je okosnica ovog teksta, čitajte knjige i gledajte filmove u udobnosti vašeg kreveta, listajte jutarnje izdanje štampe u sigurnom trpezarijskom okruženju i budite strpljivi. Možda nam se opet, kolektivno, ukaže prilika za neku novu i bolju normalnost. Samo da istorija odloži svoje ponavljanje.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR