Nema više ni nežnijih, ni lepših, ni slabijih polovina. Delimo se samo na one koji čine zlo i one koji to ne čine

Ova imena punila su novinarske stupce dok se u neverici pokušavalo shvatiti kako takva okrutnost može doći od neke žene. Svaka od njih hladnokrvno i proračunato je oduzela život i umalo se izvukla bez kazne. Iako je svaki od ovih slučaja, ma kad da se dogodio ostao urezan u kolektivno pamćenje zbog svoje okrutnosti, najsvežiji je onaj koji se dogodio početkom avgusta.

Slađana je naručila ubistvo svog supruga sa kojim ima četvoro dece. Za njegovu likvidaciju „angažovala“ je ljubavnika i njegovog rođaka koji se pohvalio sa zarađenih 100 evra i pet hiljada dinara, a zahvaljujući čemu je ucveljena udovica otkrivena.

Pandane po okrutnosti teško je naći i među najokrutnijim muškim zločincima, ali ih je u Srbiji Slađana imala u ženama sa početka ove priče.

Dok je Jelena ubila komšinicu i delove njenog tela spakovala u kofer, Biljana je muža zabetonirala u bure i godinama lagala decu i porodicu da je u Rusiji. Tereza je svog nevenčanog supruga uspavala sedativima, izbola nožem, a zatim delove njegovog tela kuvala u šerpi. Olivera hladnokrvno likvidirala taksistu dok se pitala da li da mu plati ceh ili oduzme život.

Monstruoznost ovih dela tolika je da ih je teško i na papiru ispisati. Prevazilazi svaku analizu svakodnevnih dešavanja, usputno komentarisanje uz ono obavezno: „Strašno!“. Ako bi ih, ne daj Bože, nabrajali naglas, ne bismo to mogli bez neprijatnosti u glasu, bez zadrške što uopšte o njima govorimo.

Pa kako su onda takva dela mogla biti počinjena i to od strane onih o kojima u dobro znanim kalupima (predra)suda znamo kao o „nežnijem polu“?

Kada se dogode zločini takvih gabarita, nema više nikakvih polovina, ni boljih, ni lepših, ni nežnijih, ni slabijih. Delimo se na one koji takve okrutnosti sprovode i one koji ih ne mogu ni izgovoriti. Možda bi trebalo da shvatimo da smo samo tako i podeljeni.

Na onu polovinu koja čini zlo i onu koja ne čini.

To bi bila fer podela.