Među govornicima koji su se na tribini UN žalili da su im zemlje oštećene u globalnim tumbanjima, bio je i ovdašnji predsednik. Opet nam je pripisao vodeću ulogu, ovog puta na žrtveniku, jer je, po njemu, svojevremeno naše stradanje pod naletom Natoa poslužilo kao pionirski model za druga gaženja međunarodnog prava, pogotovo sada u invaziji Rusije na Ukrajinu.
Ponajviše pažnje je, pritom, posvetio dometima „duplih standarda“ u svetskoj politici. O njihovoj primeni govorio je kao da otkriva nekakvu veliku novost, iako takav pristup postoji otkako je sveta i veka.
Dvostrukih standarda ima svuda, a najviše ih je baš u pričama o dvostrukim standardima. Svi ih primenjuju ali ih pripisuju isključivo drugima.
Sada, na primer, Zapad osuđuje Rusiju za kršenje teritorijalnog integriteta Ukrajine, kao i ona njega za agresije na Irak i Vijetnam, dok se, takođe s pravom, uzajamno blate za okupacije Avganistana. Svaki put su obe osvajačke strane za sebe nalazile „opravdanje“ u „zaštiti vitalnog nacionalnog interesa“ i uvek u pohode kretale bez odluke Saveta bezbednosti, ne hajući za Povelju UN, za čiju se neprikosnovenost zadužene.
U takvom samovoljnom uzimanju mere planeti, po sopstvenim aršinima, dovele su svoje odnose do najniže tačke u novijoj istoriji. A time i svet, uz pozadinsko doigravanje Kine, na rub katastrofe.
Analitičaru Karnegijeve zadužbine za mir se čini da je sužen domašaj Povelje UN u čijoj preambuli stoji da su osnovane da „buduća pokolenja spasu užasa rata“. A da je njen efekat sveden samo na to se izbegne katastrofalni rat između velikih sila, što je posle Koreje 1953. i postignuto.
To je, ujedno, i klasičan, verovatno najdalekosežniji, slučaj primene duplih standarda. Mir među velikima platili su milioni na „proksi“ frontovima.
Ali, postoje li uopšte univerzalni standardi u vremenima gotovo isključive vladavine uskih interesa? Kao da još važi Čerčilova krilatica da u spojnoj politici postoje samo trajni interesi a ne i trajna prijateljstva, pri čemu su standardi podvedeni pod takva prijateljstva.
Mestimično su aršini postajali dvostruki, jer su izostajale i kategorizacije pojava o kojima se žučno raspravljalo. Od slučaja do slučaja, nije se postavljala jasna granica između borca za slobodu i teroriste (čak ne postoji jedinstvena definicija terorizma), podržavljenog mafijaša i patriote, principa teritorijalnog integriteta i prava naroda na samoopredeljenje. Uz salto mortale pojedinih poredaka tako da se ustroji kapitalizam za siromašne (bankrotstva zaduženih) a socijalizam za bogate („koji su suviše veliki da bi se dozvolilo da propadnu“).
Svojevremeno je humorista poručio da je dvostruki standard skandal a da je jedinstveni standard teško podnošljiv. Zbilja ga je potvrdila: Amerikanci su prilično odstupili od striktnog okupljanja demokratija protiv autokratija, jer im je manjkala masovnost. Istraživač u Diplomatu prenosi da je Vašington postao voljan da sarađuje i sa autokratskim režimima koji se, iako nisu baš privrženi demokratskim institucijama, bar pridržavaju pravila internacionalnog sistema.
Nisu ni ta pravila opšteptihvaćena. Ali jesu primenljiva, za razgraničenje. Zapad je s Rusijom, koja teži radikalnoj promeni svetskog poretka, na ratnoj nozi, ali s takođe autoritarnom Kinom pažljivo odmerava poteze, jer je i ona za održavanju globalizacije, u kojoj je najviše profitirala i postigla visok nivo ekonomske međuzavisnosti sa Zapadom.
A ovde? Možda smo rekorderi u duplim standardima.
Dok je u palati na Ist riveru pozivao na borbu protiv nepoštovanja principa i dvostrukih aršina, predsednik Srbije bi se, verovatno, malo štrecnuo da je imao vremena da pročita rezoluciju Saveta bezbednosti donetu pre stotinak dana. U njoj se svi akteri u članicama UN pozivaju da osude nasilje, jezik mržnje i ekstremizam. A protiv kojih su demonstranti aktivniji od vlasti.
Imamo i specifičnost na najvišem nivou. Čoveku koji o svemu odlučuje, dupli standardi su jedini dopadljivi pluralizam. Kao hrli ka EU, a zaklinje se u Rusiju i Kinu i uglavnom njihove predstavnike uredno naziva prijateljima, iako bi u zajednicu zapadnih demokratija. Svaki čas se poziva na međunarodno pravo, a prekoračenjem nadležnosti stalno krši Ustav, ne silazi s TV ekrana, opozicionare naziva lešinarima i hijenama, tvrdi da ne može da izgubi izbore…
Neugodni dupli standardi su nas, dakle, pritisli i spolja i iznutra. I rastu, čini se, kao cene na tezgama.
Ipak zaostaju dva standarda koja bi nam bila najpodesnija za dupliranje – životni i onaj demokratski, koji treba da dostignemo na putu ka EU. Budimo realni, zahtevajmo nemogućno, prolamali su se pokliči šezdesetosmaša. A sada mi, valjda, možemo i duplo jače od njih.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR