Foto: Z. S. M.Nekadašnji poznanik, osoba koja je bila prilično visoko u administraciji grada mi je jednom prilikom na moju iskrenu začuđenost zašto neki strani gosti ipak neće biti dovedeni da obiđu naš Muzej „21.oktobar”, očito takođe iskreno ali tiho da niko ne čuje, saopštila u poverenju da ne žele da te goste dovede u loše raspoloženje. Odnosno tada se ta osoba nešto koloritnije konkretno izrazila, ali je značenje bilo upravo navedeno…
Naravno, mnogi strani gosti našeg grada su se i tada i sada se dovode u naš muzej, poseta nam je za ne baš zavidne standarde muzeje u Srbiji na vrlo zavidnom nivou, ali događaj koji je naveden je tada kod mene izazvao pravi mali šok sa sve podužim ćutanjem.
Iznenadilo me je da još ima ljudi koji na ovaj način gledaju na to što mi radimo, da tako banalizuju samo postojanje našeg i sličnih memorijalnih muzeja, premda sam morao sebi da priznam da takvo gledište zasigurno nije retko, da je i logično da ga ima.
Ali do tada naprosto nisam ni pomislio da je u 21. veku moguće posmatrati na taj način tzv. kulturu sećanja u Kragujevcu-gradu stradalniku, posebno jer onda kada sam počeo da radim u ovom neobičnom muzeju kao već više godina kustos sa nekim rezultatima, dočekalo me je mnoštvo starijih radnika koji su na rad ove ustanove gledali kao na posebnu, gotovo sakralnu misiju.
Tako da sam rad i postojanje ovog muzeja čiji identitet mi je stalna inspiracija, oduvek i jedino video kao izvanrednu i ne baš čestu šansu koja se demokratski daje baš svim posetiocioma, da nakon izlaska iz muzeja ovakvog tipa postanu makar malo mudriji, stišaniji i razboritiji. Ipak, ne mogu reći da nisam bio svestan da ljudi po prirodi ne žele da gledaju u ružne, tragične i teške događaje iz prošlosti, što je naravno bio stari problem koji je trebalo prevazići upravo radi prevencije sličnih stradanja, onda kada se krenulo u neophodno davanje pažnje nevinim, najčešće civilnim žtrvama, a ne samo herojima sa kojima su se od najstarijih vremena ljudi naravno lako identifikuju.
Upravo zbog toga su nastale i dalje nastaju širom sveta kompleksne ustanove muzejskog tipa koje kombinuju detaljnu naraciju, odnosno istorijsku nauku, i autentične prikaze delića iz života žrtava, sa namerom da se žrtve humanizuju i posetiocima muzeja prikažu kao stvarni ljudi, kao ličnosti, a ne kao bezlični delići apstraktnih procesa i velikih brojeva. Tome svemu vitalno pamaže vrhunska umetnost nastala kao reakcija na zločin o kome je reč, sa idejom da se u sve ovo uvede lepota, povezana sa tugom, često i rezignacijom i angažovanim pozivom na otpor zlu, kao poruka predata dalje posetiocima putem tih jedinstvenih, snažnih umetničkih dela od strane velikih umetnika koji su imali potrebu da reaguju na neki konkretan zločin, ili mesto velikog stradanja.
Tako da posetioci ovakvih specijalizovanih kuturnih geografija, najčešće bivaju nadahnuti od strane vrhunske umetnosti, i naučeni iz brutalnog primera sasvim istinite istorije, upravo sa ciljem da nam zajednička budućnost barem bude makar manje ispunjena užasima kao što su oni koji su inicirali nastanak memorijalnih muzeja, centara, spomen-parkova i slično. A ta željena manje loša budućnost se najdirektnije postiže kroz lične izbore ljudi koji pod uticajem ovakvih mesta otrežnjenja, mogu odgovornije i pametnije da biraju na svim onim silnim raskrsnicama kojima obiluje svaki ljudski život.
Što je onda kada se nalazimo na nekoj raskrsnici presudno važno, odnosno ako samo malo promašimo pravi put i krenemo baš onim koji gotovo paralelno ide uz njega, vremenom ćemo otići toliko daleko od tog pravog puta, da ni naznake njega nećemo videti oko sebe, za šta verujem da svako od nas može navesti brojne (lične i globalne) primere…
Stoga suptilna pomoć ovakvih ustanova koje o najtragičnijim i najmučnijim delovima ljudske istorije svedoče, u donošenju odluka kuda i kako da se ide dalje, (što je neophodnost u svakom kretanju, koje je pak neophodnost samog ljudskog života), nešto je što podrazumevam da je retko i veoma dragoceno.
Tako da mi nije bilo ni tada, ali mi baš nije ni sada jasno da neki ljudi mogu biti toliko naivni i arogantni da smatraju da je dovoljno da načelno znaju da su se tamo u prošlosti događale neke ružne stvari nekim drugim ljudima, i da pride misle da to sa njima u stvari nema neke naručite veze. Takvo verovanje ako nije čisto i bezumno okretanje glave i zatvarnje očiju u nadi da se idući slepo neće u nešto udariti, jeste uglavnom povezano sa verom u uređenost međunarodnog svetskog poredka, što se pak posebno jasno pokazalo u 21. veku kao tek pusta želja i projekcija svih normalnih ljudi.
Čini mi se da oni koji misle da ih se prošlost ne tiče, i pored stalnih pominjanja čak i u opšem javnom diskursu „da se istorija ponavlja”, (naravno u spirali, ne sasvim ista, ali suštinom slična u novim okolnostima), naivno veruju i da neminovna, brojna skretanja i izbori pred kojima se danas nalazi neko društvo ne mogu biti slični onim raskrsnicama i pogrešnim skretanjima koja su dovela na vlast ideologiju koja je diretno izazvala Drugi svetski rat.
Koji je pak vodio do silnih i do tada nezabeleženih stradanja i razaranja, neverovatnih zverstava, gotovo mehaničkog i bezdušnog ubijanja miliona ljudi širom planete, te naravno i do streljanja oko tri hiljade talaca upravo u Kragujevcu u tri dana oktobra, ne tako davne 1941.godine. Što se u budućnosti može pokazati čak i kao manje strašno u odnosu na to gde svet sa nuklearnim i drugim stravičnim oružjem može da sklizne…
Možda grešim, ali nemam razumevanja za ljude koji su živeli širom planete (posebni u Evropi) u vremenu prve polovine dvadestog veka, i ne vidim puno izgovora zašto se tada dopustila eskalacija narastajućeg globalnog zla, koje je ako ne ranije postalo očigledno barem nakon donošenja jezivih Ninberških rasnih zakona i drugih bezumnih postupaka režima u nacističkoj Nemačkoj.
Argument koji te ljude delimično abolira jeste da mnogim normalnim ljudima tada ipak nije bilo jasno i očigledno gde to svet ide, barem onim nedovoljno informisanim među njima. A u to vreme su mogućnosti za informisanje bile neuporedivo oskudnije nego danas, a i nivo svake vrste pismenosti je bio globalno znatno manji. Takođe, moć i sila nevidljivog primoravanja pojedinaca od strane države i mase da se uskladi sa uzusima koji su sa vrha projektovani, bila je tada još izraženija upravo iz navedenih razloga.
Nasuprot tome, u ovo naše vreme saznati šta se tada dešavalo recimo sa idejom da bi se bolje razumelo ludilo koje se sada dešava, nije uopšte teško čak i u brojnim i presudnim nijansama. Potrebna je tek volja i vreme odvojeno za čitanje knjiga i istraživanje na internetu.
Ali ako želimo da se tako stečeno znanje (ili ono stečeno u školi) zaista dubinski usvoji i ono postane saznanje koje vodi ličnim uverenjima, tu memorijalni muzeji i slična mesta postaju dragoceni. U njima posetilac ima priliku da direktno oseti empatiju za konkretne ljude, da se uživi u njihove stvarne sudbine i da se doživi jezivu spoznaju da baš svako može biti meta zlih i izopačenih osoba onda kada one dođu do moći da odlučuju čak i o životima ljudi.
Što se može videti i na primeru sudbina sasvim običnih ljudi, među njima i oko tri stotine dečaka koji su u to zlo vreme svetskog rata živeli u Kragujevcu i okolini, a koji su bili odvedeni u šokantnu i potpuno apsurdnu smrt iz razloga što je neko drugi nešto uradio, a neko treći ih je posmatrao kao celinu sa tim drugima koji su to nešto uradili.
Stoga verujem da je postojanje ovog i ovakvog Spomen-parka i u njemu našeg memorijalnog muzeja, ustvari izuzetna komparativna prednost Kragujevca kao grada, a ne nešto čega treba čak i iz najboljih namera da se poštede neki gosti ili posetioci grada. Odnosno, vidim to kao posebnost koja je to bila i u onoj velikoj socijalističkoj Jugoslaviji kada je na jedinstven način poštovana, a koja je sve to postala napornim radom i talentima mnogih izuzetnih ljudi koji su sebe ugradili i danas ugrađuju u razvitak Spomen-parka Kragujevački oktobar.
Time je postignuto da se preobrazi konkretno sećanje na strašnu tragediju puno pijeteta, u intimnu priliku za sve iskrene ljude koji posete naš muzej da ovde pronađu ili pak zadrže fokus u svojim budućim ličnim životnim izborima, da potvrde ili možda promene svoja uverenja i stavove. A što je naravno vitalno važno da bi u celini imali bolje šanse da izbegnemo da zalutamo u neke naizgled nove, možda vešto upakovane i primamljive provalije, koje se izgleda danas otvaraju i na sasvim neočekivanim mestima…
Tako da koristim priliku da pozovem sve ljude da zbog sebe samih najviše, kada god imaju mogućnost ne propuste da posete memorijalne muzeje i druga slična mesta koja su razasuta širom Evrope pa i sveta, a koja opominjuće služe da se markiraju i razumeju velika i masovna stradanja nevinih. U oktobru koji dolazi je i posebno dobra prilika da se poseti Muzej „21.oktobar” u godini u kojoj naša ustanova obeležava više jubileja.
Da se izdvoji vreme koga odista retko ko danas ima previše, i da se isprate, poslušaju i pogledaju sadržaji naših manifestacija koje su deo tradicije, identiteta i samog postojanja ove specifične heterotopije. Pa i da se poseti dok je još u njemu izložena (barem do 12. oktobra) izložba „Bajka o pesmi”, koja bi mogla da u nekima od onih koji je obiđu pokrene zanimljiva razmišljanja i/ili plodna podsećanja i uspomene.
Za kraj ću dopustiću sebi da sa svima podelim veliko zadovoljsvo što ćemo u oktobru u okviru tradicionalne muzičke manifestacije OKTOH u Kragujevcu, pored mnogih drugih kvalitetnih koncerta imati i koncert LP Dua, koji sa posebnim nestrpljenjem isčekujem…
Autor je istoričar i viši kustos Muzeja „21. oktobar” u Šumaricama
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
