Foto: Privatna arhivaKada je srpska stvarnost u više od jedne decenije dugoj političkoj ujdurmi vladajuće političke grupacije doživela i krešendo u smeni inspektora koji su otkrili najveću plantažu marihuane u Evropi, i kada je kao i u nebrojenim prethodnim slučajevima izostala podrška istim, postavlja se pitanje: zašto ljudi odbijaju da slušaju glas savesti i suoče se sa odurnom stvarnošću koju su kreirali oni koji samo u tom kalu mogu da se kreću?
Možda je lakonski odgovor i u tome da se privrženici vladajuće političke grupacije štite od stvarnosti i činjenica istim onim sredstvima koja su srž mentaliteta prvog u političkom mejnstrimu i njegove bulumente. Laž, glupost, prevara i samoobmana temeljne su njihove vrednosti. Sve afere pa i zločini, sva nepočinstva, u civilizovanoj javnosti naišli bi na suvisli odgovor javnosti, koja bi učinila pritisak ka njihovom pravnom procesuiranju. Upravo iz tih razloga nosioci političke moći, u civilizovanom svetu, važećim zakonima i pravnim institucijama omeđuju svoje ponašanje.
U Srbiji izgleda da su nepomenikovi javni nastupi za njegovu družinu iz javne sfere izvor i smernica ukupnog delanja. NJegovo delanje je prosto rečeno, „davanje forme životu jednog naroda“. Moć na kojoj temelje svoje ponašanje ima za potrebu da dominira nad čovekom na višestruke načine: preko institucija gde ljudi rade, ucenjenih poslodavaca koji treba da kontrolišu zaposlene, medija koji treba da plasiraju poželjne informacije i generalno isključivanjem iz društvenog života bilo kakvog oblika dijaloškog ponašanja.
Uspešni su u tome. S druge strane, sitnim podmićivanjem sopstvenog biračkog tela i krupnim korupcionaškim radnjama sopstvene družine, kao da je stvoreno „društvo u društvu“, koje kao kakva kasta smatra da se ne može mešati s onima koji kritički posmatraju srpsku stvarnost. Simbioza polusveta na javnim funkcijama i kriminalnog miljea ide na sve ili ništa. Potreba za potpunim potčinjavanjem kreirana je odozgo, gde se svaki oblik otpora prosto ignoriše jer se društvena kasta u srpskom društvu oseća sigurnom. Prvi u tom ešalonu to jednostavno ilustruje tumačenjem šetnji Srbija protiv nasilja u stilu „prošetaju pa idu kući“.
Zahteve građana i sav ostali gnev prosto ignoriše. Ovde nije naglasak na ponašanju vladajuće političke grupacije umrežene koruptivnim interesima. Ovde je reč o tome da su državljani Srbije bez osećanja krivice dopustili da vladajuća politička kasta ispoljava osionost sopstvenog delanja bez ikakvih ograničenja. Državljani Srbije kao da zanemaruju posledice postupaka države koja, uostalom, to više i nije. Možda se mogla i naslutiti neodgovornost državljana Srbije koji su podržali preuzimanje vlasti pre više od jedne decenije, istih onih aktera koji su u poslednjoj deceniji dvadesetog veka temeljno uništili srpsko društvo.
Građane Srbije nedovoljno dotiče nepočinstvo vladajuće elite i gotovo brutalno iživljavanje njihovih lokalnih sledbenika. Zato prvi i govori o materijalnom napretku i kakvim sve ne blagodetima koje čekaju srpsko društvo, jer to se društvo, u krajnjoj liniji i ne osvrće, na bahaćenje vladajuće družbe. S ovim vladajućim timom srpsko se društvo ne može popraviti. I dalje će nastaviti da peglaju urušenu stvarnost a sopstvenu političku neodoljivost obećavajućim materijalnim blagostanjem i uključivanjem poznatih u svoj marketing (poslednji u nizu je košarkaš Nikola Jokić). I tako do novog pucanja mehura. Nije pitanje da li će on pući nego kad?!
Autor je doktor političkih nauka
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
