Jelka Jovanović: Šta premijerka sme

Sme li premijerka jedne države da misli? Naravno, štaviše – poželjno je, posebno ako ume. Sme li javnosti da saopšti svoje mišljenje o najvažnijim pitanjima kojima se bavi? I to je poželjno, mada bi se pre moglo kazati obavezno jer je premijerka kao izvršna vlast dužna da narodnim poslanicima kao predstavnicima građana javno polaže račune o onome što radi i što planira da uradi skupa sa svojim ministrima i ministarkama.

I odgovara za loše, a za dobro, zna se, može da usledi novi mandat.

A sme li premijerka da se obračunava s neistomišljenicima, vređa ih, i to na zvaničnom sajtu Vlade? E to ne sme, odnosno ne bi smela u iole demokratskoj državi u kojoj je ona samo prva među državnim funkcionerima i funkcionerkama koji su se zakleli da služe svim građanima i građankama. Bez diskriminacije i vređanja po bilo kom osnovu.

Ovo prva „među državnim...“ nije greška jer Ustav Srbije i zakoni naprosto kažu da je u političkom delu vlasti ona najjača figura, mnogo jača od svog „šefa“, primerice, bez obzira što se ona bira posredno, a predsednik države na neposrednim izborima. Njene su obaveze i ingerencije daleko iznad njegovih.

I, naravno, nije ni njemu dozvoljeno da izvrgava ruglu političke neistomišljenike – kao predsednik svih građana, on ne može imati protivnike! – nije mu dozvoljeno, kao ni njoj, da obmanjuje građane friziranim statistikama i selektivno biranim i tendenciozno plasiranim podacima. Još manje mu je dozvoljeno da se ruga žrtvama, kao u slučaju Dušice Sremčević iz Kraljeva, koja je zbog zakazanog sistema, zaštitu pred bivšim mužem nasilnikom morala da potraži u javnosti.

Ni njihovim epigonima poput vlasnika Pink imperije nije dozvoljeno da koristeći nacionalno dobro targetiraju političke protivnike vlasti izmišljenim govorima, lažnim snimcima, nesuvislim polemikama... No i on, i ona, i oni naprosto rade sve nedozvoljivo, zloupotrebljavajući sve državne resurse kao da su ih od predaka nasledili, a ne dobili uz funkciju, za njeno što efikasnije obavljanje.

Nije, naravno, ništa od navedenog dozvoljeno ni opoziciji, posebno parlamentarnoj, pošto i njih obavezuje zakletva data građanima. No, Srbija je postala čudo neviđeno u kojoj politički, medijski i ekonomski moćnici ljude tretiraju kao glinene golubove – podjednako one koje odstreljuju svojim otrovnim strelama i one kojima „lovinu“ podastiru. Pa onda oni drugi, podstaknuti s vrha, bez kazne napadaju i verbalno i fizički sve koji im zasmetaju, a nasilnici ohrabreni podrškom odozgo jače i brže stežu pesnice. 

Jasno da je neposredni povod za ovo pisanije otrovan tekst premijerke plasiran na sajtu Vlade – a onda multiplikovan u medijima i na društvenim mrežama – u kojem bez ikakve mere i ukusa vređa Savu Manojlovića i Aleksandra Jovanovića Ćutu, ekološke aktiviste, pri čemu je potonji i narodni poslanik, koji su joj „smrsili“ konce u eksploataciju litijuma u Srbiji. 

No, to je samo povod, a pristojnosti radi, nećemo citirati „smatranja“ gospođe premijerke, a ni odgovore – ali hoćemo i moramo eksplicitnu, nezakonitu i nemoralnu zloupotrebu prigrabljene moći i državnih resursa. Koja odavno ispostavlja ogromnu cenu, ali je nekažnjiva, kao i mnoga druga zlodela omiljena u Srbiji. I da se razumemo, nije u pitanju imaginarna politička odgovornost – koju je premijerka tako nehajno ponudila građanima Bačke Palanke – već stvarna odgovornost koja ide zakonito uz zloupotrebu položaja.