Pre neki dan zapao mi je za oko naslov u Politici, da „državotvorne stranke“ teže okupljanju u zajednički opozicioni blok za sledeće izbore, to jest, preciznije rečeno – da „glasovi državotvornih snaga treba da se saberu“. Reč je o intervjuu koji je ovom listu dala Milica Đurđević Stamenković, predsednica Srpske stranke Zavetnici, inače poslanica u Narodnoj skupštini. Sadržina tog intervjua nije mi bitna (a u njemu ni nema ničeg naročito novog), ali me ponovo vraća na pitanje: po čemu su stranke srpske desnice „državotvorne“ i koje bi to srpske stranke bile „antidržavotvorne?
Po logici srpskog jezika, državotvorne stranke bi trebalo da budu stranke koje nastavljaju politiku ili slave tradiciju nekih stranaka koje su „stvarale“ državu (u našem slučaju Srbiju) ili stranke koje nameravaju da stvore neku „novu državu“, na temeljima ili ruševinama neke stare. Mada ne poznajem dobro programe Zavetnika, članova Nove DSS, stranke Dveri i POKS-a (na koje se u spomenutom intervjuu računa kao na stranke čiji glasovi bi trebalo da se „saberu“) čini mi se da nijedna od tih stranaka nema nikakve veze sa istorijskim nastajanjem Srbije kao države.
Kao što je poznato, Srbija je dobila nezavisnost kada je konačno objavljen i javno pročitan Berlinski ugovor, 13. jula 1878. godine. Pošto Srbi nisu bili zadovoljni zaključcima Berlinskog kongresa (pre svega nije im bila data Bosna, a razdvojeni su od Crne Gore), vest o sticanju nezavisnosti i teritorijalnom proširenju na četiri okruga na jugu, dugo je putovala do srpskog naroda. Tek na tajnoj sednici Narodne skupštine 22. avgusta te godine, knez Milan Obrenović je nametnuo ukaz o nezavisnosti i pripremio proglas Srbima da su stekli nezavisnu državu. Taj datum nikad nije slavljen u Srbiji, do današnjeg dana.
Glavni pregovarač Srbije na marginama Berlinskog kongresa bio je čuveni Jovan Ristić (njegov lični prevodilac je bio pesnik Laza Kostić), koji je sebe smatrao liberalom, a glavni „politički advokat“ Srbije na glavnim zasedanjima i u kuloarima bio je austrougarski premijer Đula Andraši. To je bilo iznuđeno činjenicom da je, da bi Srbija postala nezavisna, prvo trebalo srušiti Sanstefanski mir, kojim je Rusija Bugarskoj dala sve teritorije Turske koje je dugo merkala Srbija.
Dakle, današnje „državotvorne stranke“, koje su javno „rusofilske“ i nemaju ništa sa kakvom-takvom liberalnom tradicijom u Srbiji, ne mogu se pozivati na neke „državotvorne“ političke grupe u Srbiji prilikom stvaranja njene „moderne državnosti“. Pojednostavljeno, Srbija je stvorena protiv i uprkos tadašnje ruske politike i uz pomoć tadašnjeg „kolektivnog Zapada“, koji je, dakako, pazio da suzbije ruski prodor na Balkan.
Zavetnici i druge stranke iz gore spomenute skupine desničara jedino što imaju slično sa ambicijama Srbije krajem 19. veka je opsednutost Bosnom. Istina, oni to ne guraju u prvi plan svoje političke prezentacije. U prvom planu je navodno „očuvanje“ celovitosti države Srbije – sa Kosovom i Metohijom u njenom sastavu i otpor Zapadu i Evropi, uz oslonac na Rusiju.
Problem sa ovom grupom desničara u Srbiji je u tome što bi prilikom definisanja „antidržavotvornih stranaka“ morali, na primer, natrčati na vladajuću koaliciju i njene članice na čelu sa Vučićevim SNS-om koji se ponašaju kao da su oni stvorili Srbiju. I, što je manje bitno, da li bi se socijalisti mogli izbaciti iz kruga „državotvoraca“?
Tu bi se javila i komplikacija ako bi te stranke odbile da uđu u najavljeni Vučićev „pokret za državu“ (što opet pomalo smrdi na „državotvornost“). A ne manji bio bi problem ako bi pokret za državu, posle izbora, za opoziciju imao državotvorce?
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR