Nikad veći udar na teniski establišment, i to kroz primere koji „pogađaju u centar“
Otkako je Novak Đoković osvojio Rolan Garos i svoj 23. Grend slem, veliki broj novinara i kolumnista u vidu sadašnjih i bivših sportista trudio se da na neki način govori o tome!
Jedni su kroz svoje pero izbacivali samo reči hvale, oni drugi su pokušavali da na bilo koji način umanje sve to što je Đoković postigao – a to se posebno odnosi na britanske medije.
U moru svih tih tekstova našao se jedan koji je potpisao izvesni Kristofer Džonson, koji je, pišući za „Grend slem Magazin“, poručio da „nije problem u Đokoviću, već u tenisu.“A svoj nalsov naširoko je obrazložio.
– Finale Australijan opena 2012. je bila jedna od najvećih bitaka u istoriji sporta. Novak Đoković je pobedio Rafaela Nadala sa 7:5 u petom setu, nakon što se igrao pet sati i 35 minuta, sat duže od prethodnog najdužeg finala u istoriji. To je pokrenulo dekadu izdržljivosti u kojoj je Đoković osvojio svoj 23. Grend slem, Nadal svoju 14. titulu na Rolan Garosu, a Federer bi se vratio sa operacije i dva puta osvojio Australijan open i Vimbldon – počinje Džonson i nastavlja:
– Još 2012. godine teniska industrija i njihovi sponzori, marketinški partneri i članovi medija imali su zlatnu priliku da razviju sport i dopru do ljubitelja sporta iz radničke klase koji se povezuju sa boksom, hokejom ili fudbalom. Zaista, Đoković i Nadal su bili hrabri, ulični borbeni ljudi koji preživljavaju epske bitke zbog svoje marljivosti, izdržljivosti i poštovanja. Teniski establišment je takođe mogao da promoviše tenis kao zdrav način za ljude svih uzrasta, rasa i pola. da se bore protiv zla tog doba: gojaznosti, dijabetesa, stresa, anksioznosti, poremećaja pažnje i mentalnih bolesti.
– Đoković, možda i najzdravija osoba na planeti, bio je idealan uzor. Pobedio je Nadala (možda najvećeg takmičara svih vremena) za skoro šest sati, samo dva dana nakon što je pobedio drugog sjajnog takmičara svih vremena Endija Marija u petosatnom meču. Sve više vodeći računa o svom telu, Đoković bi izbegavao gluten, meso, cigarete, injekcije i alkohol. Bio je kao zen sveštenik na „yoga retreatu“, ali i sveti ratnik na misiji. Njegova emocionalna inteligencija, mentalna čvrstina i sposobnost da se satima koncentriše usled neprijateljske gomile predstavlja sjajan primer svima koji se suočavaju sa nevoljama. Bio je kralj filozofije koji je proučavao nauku i jezike. Čak je imao i emisiju sa gostima u kojoj se razgovaralo o fizičkom i mentalnom zdravlju.
Nije pomenuti novinar pisao samo o Đokoviću, dotakao se i ostalih inspirativnih priča igrača. Aleks Zverev je napredovao uprkos dijabetesu, Feliks Ože-Alijasim je prevazišao srčanu bolest, Marej, Tim i Ćorić su se borili protiv povreda, kao i ostali teniseri i teniserke…
– Poruka je trebalo da bude: Ako se pridržavate dijete i načina razmišljanja poput Đokovića, možda ćete da doživite 100 godina. Ako verujete u sebe kao Nadal, i terate sumnje i demone iz svog uma, možete postiti nešto što je izvan vaših najluđih snova. Ako oponašate Federera ili Marija, možete da prevaziđete teške povrede i povratite veličinu u zalasku karijere. Ili kao Serena, da prevaziđete seksizam, rasizam i starost. Ove priče su trebale da dominiraju čitavu deceniju posle one Novakove pobede 2012.
– Umesto da proslave Zlatno doba, mnogi u teniskoj industriji i aktivističkim medijima odvukli su sport u jamu toksične ideologije, sitne politike, lažnih skandala, lažne histerije i uvredljivih priča o mamcima za klikove. Nedelju za nedeljom, koristili su konferencije za štampu, prenose, podkastove i Tviter kao platforme da ponište svoje opažene neprijatelje i promene svet kroz sport.
– U Melburnu su tražili od organizatora da uklone ime 24-struke pobednice GS Margaret Kort zbog njene netrpeljivosti, a potom su bodrili netolerantne političare koji su priveli i deportovali Đokovića. U Kaliforniji su postigli smenu direktora turnira Rejmonda Mura, koji je bio ključan u izgradnji „teniskog raja“ u pustinji. U Madridu su osudili organizatore da zapošljavaju atraktivne žene kao „devojke sa loptom“ (iako su neke od ovih „modela“ zapravo bile mlade teniserke). U Rimu su se žalili na kišu, zakazivanje i retke gužve na ženskim utakmicama. U Parizu su napali direktorku turnira Ameli Moresmo jer su emiteri, sponzori i prodavci karata radije prikazivali muške mečeve noću. U Londonu su kažnjavali igrače rođene u Rusiji i Belorusiji za grehe ratnih gospodara koji su uništili njihove zemlje. U Njujorku su uspeli da diskvalifikuju Đokovića; kasnije je sasvim prognan iz zemlje.
– Godinu za godinom, turnir za turnirom, protivili su se „nejednakosti“ i „nejednakim platama“ u tenisu, zaboravljajući da VTA igračice često dominiraju na listama najbogatijih sportistkinja na svetu. Zahtevali su da muškarci igraju samo tri seta na slemovima kako bi bili „izjednačeni“ sa ženama. Mistifikovali su ime i nacionalnost „Naomi Osake“, koju je u stvari odgajao i trenirao u Njujorku i na Floridi (ne u Japanu) njen otac Leonard Fransoa. Krivili su Đokovića, Šarapovu, Jelenu Ostapenko, Danijelu Kolins, Dajanu Jastremsku, Tenis Sandgren, Fabija Fonjinija, Sergija Stahovskog, Rajlija Opelku, Jona Tirijaka, Ilie Nastasea i bilo koga drugog koji se nije slagao.
– Potrošili su veliki deo svojih promotivnih budžeta prenaglašavajući tinejdžere kao nadolazeće mesije, stavljajući preveliki pritisak na preobučene, nedovoljno obrazovane mlade kao što su Stefanos Cicipas, Denis Šapovalov, Jannik Siner i Karlos Alkaraz. Zagovarali su Kinu kao „budućnost“ ženskog tenisa, a zatim su ih optužili za „otmicu“ Peng Šuai. Takođe su pogrešno označili Kanadu kao „supersilu“ i stvorili nerazumna očekivanja za Eženi Bušar, Miloša Raonića, Lejlu Fernandez i druge.
– Gledajući unazad, da li su aktivisti u tenisu nešto postigli na društvenom nivou? Da li su žene ili manjine izgubile novac ili prava zbog komentara Suda, Mura ili bilo koga drugog? Da li su devojke iz Madrida nekoga oštetile? Da li je Ameli Moresmo okaljala zaostavštinu Suzan Lenglen? Da li su fudbalerke ili košarkašice postale bogate kao Bili Džin King i Martina Navratilova? Da li je više devojaka ostalo u sportu na Haitiju i u Japanu zbog Naomi Fransoa Osake? Da li su se ruske trupe povukle sa Krima, Donjecka i Luganska? Da li su Cicipas, Šapovalov, Feliks, Siner, Alkaraz i ostali preuzeli slemove od Rodžera, Rafe i Novaka? Ne, ništa od ovoga se nije dogodilo. Tenis nije promenio svet. Svet je uglavnom ignorisao tenis. U celini, tenis je izgubio šansu da obezbedi milione novih fanova tokom svog zlatnog doba. Ljubitelji tenisa u Sjedinjenim Američkim Državama, na primer, i dalje se žale na televizijske mreže koje ne prikazuju velike mečeve. Teniski stadioni širom Kine i dalje zevaju praznih sedišta. Ženski mečevi u Madridu, Rimu, Parizu ili Tokiju i dalje nemaju prepune stadione koje zaslužuju.
– Ovo nije zato što je Đoković odbio vakcinu, ili zato što je Đoković fleksibilan, ili zato što Đoković hvali Boga, ili zato što Đoković nije morao da igra sa Rafom na Rolan Garosu 2016. i 2023. To je zato što su teniski rukovodioci, marketinška odeljenja i aktivistički mediji članovi pogrešno sve shvatili. Odveli su tenis u pogrešnom pravcu. Nisu uspeli da iskoriste zlatnu priliku Zlatne ere. A sada, kada je Rodžer otišao u penziju, a Rafa planira da kaže „adios“ 2024. godine, neki u teniskom establišmentu tvrde da tenis ima „problem sa Đokovićem“. Đoković nije problem. Oni su problem. Ako neko treba da se menja, to su oni, a ne Đoković ili bilo koji drugi igrač – poentirao je Kristofer Džonson na kraju svog teksta.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
