Kralj Petar je žigosao izdaju

Iz pisanja gospodina dr Đukića, a veći deo teksta su antikomunističke mantre, može se steći utisak da su srbijanski četnici dugo bili u Sremu, što nije tačno. Četnici su nerado i retko prelazili u Srem gde su vodili borbe sa sremskim partizanima i posle nekoliko dana se morali vraćati.

U izveštaju načelnika štaba Komande Srema poručnika Čedomira Devrnje od 6. oktobra 1943, o borbi u selu Kupinovu, navodi se kako je poručnik Pavle Grujić održao govor „da je narod plakao“, ali, „da ga je taj isti narod napao i da više neće u Srem ni za vreme mira ni za vreme rata, pa kada bi znao da će mu Sremci dati kolajnu od 100 kg zlata“.

Po gospodinu dr Đukiću, „Pismo ‘pukovnika’ Radovanovića po Dimitrijeviću je ključni dokaz kolaboracije četnika sa okupatorom…“

Kao što će se videti, to je samo jedan od mnogih dokaza.

I kako gospodin Dimitrijević navodi da su četnici „vraćeni odakle su došli…“, moram da ga ispravim, „Delovi jedinica JVuO su se povukli, akcija je napuštena, jer su… partizani nadirali iz Bosne“, navodi istorijsku neistinu gospodin dr Đukić.

Kada su se četnici povlačili iz Srbije, njihovih jedinica nije bilo u Sremu i tada četnici nisu bili JVuO, kako piše gospodin dr Đukić. Posle kraljevih ukaza od avgusta 1944. kojima je ukinuta Vrhovna komanda JVuO i đeneral Dragoljub Draža Mihailović smenjen sa dužnosti načelnika štaba te komande i govora Kralja Petra II u septembru 1944, što je Mihailović ignorisao, četnici su delegitimisani i postali odmetnici, jer su vlada i kralj prihvatili Titovu vojsku.

Bežeći od partizana, koji nisu nadirali samo iz Bosne, kako piše gospodin dr Đukić, već i iz južne Srbije, 4. grupa jurišnih korpusa, pod komandom potpukovnika Račića, povukla se iz zapadne Srbije preko Obrenovca i Umke u Beograd. U gradu je dobila nešto opreme i vozove od Nemaca i noću 4. oktobra 1944, sa Topčiderske železničke stanice se odvezla do Kraljeva, i pešice produžila za Sandžak.

Grupa kolubarsko-posavskih korpusa, Avalski korpus i četnici Komande Beograda okupili su se u Ripnju odakle su se opet vozovima dobijenim od Nemaca 5. oktobra odvezli do Kraljeva. Odatle su pešice stigli do Sjenice kuda su se iz Grčke povlačili Nemci i sa njima su se zajedno povukli u Bosnu. U Sjenici su 7. novembra 1944. pretrpeli teško bombardovanje od savezničke avijacije gde ih je mnogo izginulo i ranjeno, a smrtno je ranjen i šef bolnice doktor Voja Milutovac. Stradalo je i mnogo Nemaca.

Posle neuspešnog pokušaja da zauzmu Tuzlu od partizana (JA), srbijanski četnici su se prebacili na planinu Trebavu, a potom na planinu Vučjak, uključili se u nemačko-ustaški front i u dolini reke Bosne štitili su odstupnicu Nemcima, od kojih su dobijali nešto municije i druge pomoći. Njihovi redovi su se osipali, a mnogi su stradali od tifusa.

I vođa crnogorskih četnika Pavle Đurišić je 3. marta 1945. godine poslao depešu pukovniku Račiću: „Tačno je da vi (srbijanski četnici) služite kao zaštitnici Nemcima“.

„Politika“ ja na prvoj strani objavila 12. marta 1945. izveštaj Generalštaba Jugoslovenske armije da su jedinice JA u borbama ubile 700, a zarobile 300 četnika Mihailovića koji su štitili odstupnicu Nemcima u dolini Bosne.

Navod gospodina dr Đukića da „General Đukić nije napustio zemlju sa ustašama…“ je neosnovan. U tim ratnim prilikama, đeneral Đukić nije bez podrške i pratnje ustaša mogao ni od Vučjaka do Zagreba, a još manje od Zagreba do inostranstva.

Niko Mihailovića i njegove odmetnike nije naterao u predeo Foče i Zelengore, nisu bili goloruki, nije ih bilo oko 20.000 i nad njima nije izvršen genocid kako piše gospodin dr Đukić. U to vreme Hitler se već ubio, glavni četnički oslonac Nemačka je kapitulirala, rat je bio završen, nove jugoslovenske vlasti su izdavale amnestije da se i četnici predaju, ali oni to nisu hteli. Mihailović je krenuo u Srbiju da nastavi borbu protiv „crvenih“ i „mošinovaca“, odnosno „crvene kuge“. Zato je oko 5.000 svojih preostalih naoružanih odmetnika doveo u okolinu Foče gde je nameravao da forsira Drinu. Dana 13. maja 1945. godine u žestokom okršaju na Zelengori razbijeni su od 38. divizije JA, koja je imala 100 poginulih i 148 ranjenih vojnika od golorukih odmetnika, i to posle kapitulacije Nemačke i završetka Drugog svetskog rata u Evropi!? Zarobljenici su odvedeni u logor u Šabac odakle su neki izvedeni pred sudove, a većina po naređenju maršala Tita puštena je na slobodu.

Za stradanje oko 15.000 srbijanskih četnika, uglavnom mladića, povedenih iz Srbije, da kaljaju čast srpskog oružja i štite odstupnicu Nemcima u Bosni, odgovornost snosi Draža Mihailović, jer nije postupio po ukazima kralja i njegovom pozivu da četnike privede vojsci maršala Tita.

U svom govoru 12. 9.1944. Kralj Petar II je rekao: „Svi oni koji se oslanjaju na neprijatelja protiv interesa svog vlastitog naroda, neće uspeti da se oslobode izdajničkog žiga ni pred narodom ni pred istorijom“, pa ni Draža Mihailović i njegovi komandanti i saradnici.

Dragoslav Dimitrijević, Beograd