Ljubomir Madžar: Plašenje mečke rešetom

Podizanje „borbene gotovosti“ vučićevsko rešeto nasuprot ogromnoj raspomamljenoj mečki

Jednu od svojih najzanimljivijih pripovetki Vladan Desnica počeo je rečenicom koja glasi otprilike ovako: „N.N. je svoju kuću napustio dana tog i tog, nikad se nije vratio i ništa se o njemu nakon toga nije saznalo“. Sledi nekoliko rečenica u kojima se autor vajka pitajući se kako od te tako oskudne, praktično samo jedne, informacije da se napravi cela jedna pripovetka. Kroz dalje vajkanje isprobava se nekoliko opcija u nadi da neka od njih neočekivano otvori kakav sadržinski bogatiji siže od koga bi mogla da se napravi pristojnija pripovetka. U tom traganju moguća, i to zahvalna, sadržina doista se i otvori, a krajnji rezultat je jedna od najboljih Desničinih pripovetki, ako ne i doslovno najbolja. Do sadržine se dolazi tako što se izmišljaju i testiraju različite hipoteze o tome šta je moglo da se desi tome misteriozno nestalom čoveku. Cela ova  konstrukcija ima svoju snažnu poetičku poentu: za umetnika je ono što se zamišlja i postavlja kao hipoteza bogatiji je stvaralački izvor nego skupina golih činjenica, makar koliko one tačne ili čak neobične mogle da budu.

APSURD

Autor ovoga teksta našao se u  situaciji sličnoj onoj u kojoj se zadesio Desnica. Tema teksta je učestalo proglašavanje stanja najvišeg stepena vojne pripravnosti od strane „vrhovnog komandanta“, tj. predsednika Republike (PR), za koga se u Ustavu nije dao naći tekst koji ga trajno i u svim okolnostima kvalifikuje baš kao vrhovnog komandanta. U ovom kontekstu Desničin problem se javlja tako što je situacija oko Kosova i u vezi sa njim takva da ni pod kakvim pretpostavkama vojska Srbije ne može biti aktivirana! Vojnopolitičke okolnosti su takve da onemogućuju bilo kakvu upotrebu vojnih efektiva povodom Kosova i na njegovoj teritoriji. Apsurd je potpun: proklamuje se borbena gotovost nečega što kao vojni činilac zasigurno ni u kakvoj borbi na tom terenu neće moći da učestvuje. Ta komanda, koja bi htela da bude dostojanstvena, svodi se na ono što je u narodnoj pošalici tako efektno rečeno: plašenje mečke rešetom. Sa ovom konstatacijom ovaj bi tekst mogao da bude dovršen, ali – evo Desničinog sindroma – kako biti zadovoljen tekstom koji se sadržinski sastoji od svega nekoliko rečenica? Tekst sa tako malim brojem sadržinski relevantnih iskaza ne može da bude članak. Stoga mora da usledi nadgradnja u stilu kojim se ovaj oskudni narativ zaokružuje i dopunjava. 

Srbija je sa svih strana osim sa jedne – a to je drinska granica prema Republici Srpskoj – okružena državama NATO-a, pri čemu Kosovo nije članica NATO-a ali je zbog vojnog angažmana SAD, sve sa Bondstilom, kao jednom od najvećih američkih vojnih baza, isto toliko ozbiljna prepreka za bilo kakvu vojnu intervenciju, a možda i više, kao bilo koja druga članica NATO-a u našem neposrednom susedstvu. Ovo je tačka na kojoj se apodiktički i bez rizika da se pogreši može postulirati da nikakve naše vojne operacije apsolutno ne dolaze u obzir. Nema države sa kojom bi Srbija mogla da se nađe u vojnom sukobu a da to ne bude i sukob sa NATO-m. Treba se setiti člana pet Statuta NATO-a po kome je sukob sa bilo kojom članicom automatski sukob sa celom ovom vojnom organizacijom. Jednom smo se našli u sukobu sa ovom organizacijom i treba verovati da nam se pamet pomerila iz leđa u glavu: najobičnija je ludost upustiti se u sukob za koji se pouzdano unapred zna da će biti izgubljen, a da bi rešenje posle sukoba bilo još nepovoljnije nego što bi bilo da se u sukob nismo ni upuštali. Sledi nešto što je već rečeno a zaslužuje da bude ponovljeno: nikakva naša vojna intervencija na Kosovu ili zbog njega ne dolazi u obzir, pa je dizanje „borbene gotovosti“ na najviši stepen najobičnija nesmotrenost počinjena na najvišem državnom nivou, jedna besmislica kojoj bi se čovek grohotom smejao kad ga istovremeno ne bi terala i na plakanje.

Možda je uputno dodati par rečenica sa informacijom kako je i koliko Kosovo za ovdašnju vlast bukvalno nedodirljivo. Sam PR, kad je pre par godina krenuo do Gazivoda, vratio se neobavljena posla, da li pokriven ušima – to nije bilo utvrđeno. Negde  u prvoj polovini aprila slično se proveo patrijarh  Porfirije koji čak nije mogao da ode do Pećke Patrijaršije, svog oficijelnog središta. Mora da je bio ljutit kao ris, ali to je bila jalova ljutnja koja nije produkovala nikakav rezultat. Kad su opet u prvoj polovini tekuće godine na severu Kosova izbili oni neugodni poremećaji, srpske vlasti su krajnje učtivo i u skladu sa propisima zatražile dozvolu da na Kosovo premeste onih hiljadu naoružanih vojnika/policajaca, ali i to je glatko odbijeno. 

POUKA

Pouka iz ovog incidenta neposredna je i jasna: manimo se borbene gotovosti kad prosto nećemo dobiti dozvolu za upotrebu vojske na Kosovu i povodom njega. Ispada da dozvolu tražimo od onoga sa kim bismo imali da se sukobimo!

Primereno je da se ponudi još jedna preporuka koja se ponajviše odnosi na „vrhovnog komandanta“ i one češljugare oko njega. Trebalo bi da se manu galame i dreke povodom bilo kakvih nereda na Kosovu sa gromkim obećanjima da se neće dozvoliti da se i dalje goni i muči „naš napaćeni narod“. Za proteklih dvadeset i kusur godina Beograd, uz svu dreku, nije zaštitio nijednog Srbina niti je spasao ijedan ugroženi kosovski srpski život. Beograd nema nikakvu moć da na Kosovu štiti bilo koga. Vatreni poklici iz Beograda kako naš narod nećemo ostaviti na cedilu i prepustiti ga zlu i nesreći najobičnija su (samo)obmana. Kosovski Srbi treba konačno da smanje svoje grčevito vezivanje za Beograd, jer to za njih nije luka spasa. Krajnje je vreme da nešto nauče iz iskustva: tako su se čvrsto vezivali za pokojnog predsednika Miloševića, ostajući na svoju nesreću i sramotu njegova najvernija izborna baza, pa su prošli tako da gore da prođu zaista nisu mogli.

I opet, pamet treba da se pomeri iz leđa u glavu i da se, umesto fanatičnog okretanja Beogradu, najzad okrenu samima sebi. Jer, vlast u Beogradu u interakciji sa kosovskim Srbima tera svoje a ne njihove ciljeve. Kad se  bar delimično emancipuju od Beograda, Srbi na Kosovu treba uspostavljanje normalnih odnosa sa Albancima da postave kao jedan od svojih najviših političkih prioriteta. Bez mira i konstruktivne saradnje sa Albancima, Srbima na Kosovu nema mira ni o(p)stanka. Politika Beograda prema otkinutom Kosovu decenijama već svodi se na produbljivanje konfliktnosti i raspirivanje mržnje. Najveće žrtve te politike mržnje su upravo kosovski Srbi. Za njih će biti utoliko bolje ukoliko to pre i bolje shvate.

Ono što je najvažnije u ovom tekstu može se formulisati u jednoj rečenici. Vojno  angažovanje Srbije na Kosovu i oko njega ni na koji način i ni u kojim okolnostima ne dolazi u obzir. Stoga su naređenja „vrhovnog komandanta“ o dizanju „borbene gotovosti“ na najviši nivo ništa više do prazna puška. Pravo je čudo da se među njegovim savetnicima nije našao neko da mu ozbiljno kaže da treba da se mane tih nestašluka. Takvo delovanje je apsurdno, a najveće žrtve takvih neozbiljnosti su upravo kosovski Srbi. Ako iko, to bi najozbiljnije trebalo da shvate baš oni, te da se okrenu samima sebi i konačno pregnu da se spase od ubitačne beogradske „zaštite“.