Politika opet odudara od prirode: dok se planeta rekordno zagreva, odnosi među velikim silama se zamrzavaju i izazivaju opšte cvokotanje. Neprestano se rasplamsavaju priče da svet srlja u novi hladni rat, koji bi mogao da bude mnogo dramatičniji od prethodnika, dokrajčenog pre više od tri decenije.
Eksperti se, uglavnom, razlikuju u procenama koliko će repriza biti slična ili različita od premijere, koju su neki videli kao „dugotrajni mir“. A koji je, po istraživaču Polu Čemberlenu, za manje od pola veka odneo više od 14 miliona života, mahom po Trećem svetu, gde su velike sile otvarale „proksi“ frontove, uveravajući ostatak čovečanstva da je ipak „najvažnije to što nema nuklearnog rata“.
Sličnost s prohujalim vihorom se vidi baš u toj okolnosti, da se velesile i sada obračunavaju preko leđa manjih zemalja. Istoričar Najl Ferguson čak smatra da u Ukrajini plamti „prvi (veliki, poput vijetnamskog ili avganistanskog) rat drugog hladnog rata“.
Analitičari pretežno ističu razlike između dva doba. Nekima se čini da novog hladnog rata i ne može biti. Svet je isuviše isprepletan, kažu, da je nemogućna oštra ideološka podela kakva je vladala dok kapitalizam i demokratija nisu porazili komunizam i diktaturu u podeljenoj Evropi.
Sadašnja situacija izmiče poređenju i po tome što se Kina ispostavlja kao znatno veći rival Americi i celom Zapadu, nego što je to bio rastočeni SSSR. Izrasla je u drugu ekonomsku silu sveta, ne nameće svoj model, mada ga preporučuje kao kontru „američkim dvostrukim aršinima“, iako se razvila prevashodno ulaganjima SAD i drugih zapadnih država.
Paradoksalnost se ustalila kao praktičnost. Kraj proživljenog hladnog rata je obeležio je naizgled paradoksalni a praktični savez Vašingtona i Pekinga protiv Moskve, koji je i bitno doprineo slomu SSSR i istočnoevropskog bloka. A sada se, zauzvrat , stvorilo partnerstvo Pekinga i Moskve „bez ograničenja“, s ciljem da se „suzbije američka dominacija“.
Strateški ortakluci ipak nisu sasvim homogeni, kao što se predstavljaju. Ruska invazija na Ukrajinu, u velikoj je meri objedinila Zapad, ali Evropa, po rečima Emanuela Makrona, ne bi da bude žrtva nadgornjavanja između Amerike i Kine, čiji će odnosi, po opštom mnjenju, udariti žig ovom veku. Ništa manje nije izrazito ni preračunavanje na novom Istoku: Kina je prosperirala na globalizaciji i želi samo da je reformiše kako bi vajdu održala, a Rusija sebe vidi kao žrtvu globalizacije.
Nazire se, međutim, i začetak nove podele na dva bloka, ali koji nisu kao što su nekad bili. Sada se, po Džou Bajdenu, linija razgraničenja povlači između demokratija (Zapada) i autokratija koje predvode Vladimir Putin i Si Đinping.
Radikalna podela na dva pola, zasad, ne uspeva. Politikolog Dominik Mojsi tvrdi da se nazire i treći pol – globalni jug. U njemu su rastuće sile, poput Indije i Brazila, koje profitiraju u održavanju veza sa obe strane globalne polarizacije. Osuđuju narušavanje teritorijalnog integriteta Ukrajine, ali ne zavode sankcije Rusiji. Najizrazitiji primer te nove nesvrstanosti je Indija, koja je proširila stratešku vezu sa Amerikom za obuzdavanje Kine, dok širi saradnju s Rusijom, s kojom je u ambicioznoj grupaciji BRIKS čija je članica i Kina (još Brazil i Južna Afrika).
Ovakvo balansiranje nije preporučljivo slabijim akterima na međunarodnoj sceni, pa ni Srbiji. Pomenute velike zemlje imaju snage da se ispostave kao samostalni faktori u globalnim gibanjima. Još pre 15 godina ih je Farid Zakarija naveo kao primere „revolucije“ koja je pokazala da promene u svetskom odnosu snaga nisu nastale zbog opadanja američke moći, već da je ona relativizovana zbog „rasta drugih“.
Srbija, međutim, nastavlja da raste – kao problem, zaričući se, zvanično, da teži ka integraciji sa EU, a da joj teritorijalni integritet garantuju Rusija i Kina, koje su autokratski antipod demokratijama među koje bismo da se umuvamo. Takvo raspeće nije nigde, u novijoj istoriji, zabeleženo osim ovde, gde danima, posle dva masakra, demonstranti masovno traže uspostavljanje logike, uz podrazumevajuću odgovornost za zagađivanje atmosfere, koje je pogodovalo tragedijama, a potom i spoznaji da je „car go“.
Kao da je i ovde počela nova vrsta hladnog rata. Ne samo što se oko nas nadmeću spoljne velike sile, nego smo i mi sami krenuli da se međusobno razjasnimo, pa valjda i objedinimo u težnji da kao građani zaslužujemo bolji, saosećajniji život, s jasnijom orijentacijom gde su mesta nas u svetu i sveta u nama.
Navedeni napisi o eventualnom, ili već započetom, hladnom ratu, služe se i citiranjem Džordža Orvela koji mu je takav naziv i nadenuo. Uz ostalo je rekao da stalno naoružavani mir i nije mir. Kao što se potvrdilo i u Ukrajini i između velikih sila. A, nažalost, i kod nas, gde se ispostavilo da „ispod mire, sto đavola vire“, u kućnim arsenalima i glavama koje su se poistovetile sa sistemskom nekažnjivošću, kao da i lokalne sumanutosti spadaju u velike sile.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR