Patologija je pustila duboko korenje, Srbiji su potrebni patolozi, psihopatolozi i socijalni patolozi
Dan posle masakra dece u „Ribnikaru“ kod Marića u jutarnjem programu Hepi televizije gostovao je Šešelj sa svojim smatranjima o masovnom zločinu (onaj u Mladenovcu se tek spremao). Bila je to razrada, u opuštenom i povremeno šaljivdžijskom tonu, već rečenog sa državnog mesta. Uz sasluživanje voditelja Vojvoda je takođe optužio zli Internet zlog Zapada, posebno tzv. socijalne mreže založivši se za njihovu zabranu; tražio je da se za mlade vrate radne, goranske i slične akcije sađenja drveća, razmene sličica fudbalera i salveta, pričao o Ničeu, pominjao Rusoa; smatranja su mu bila amaterska, po tonu populistička. Branio je vlast koja je, uostalom, ponikla iz njegovog šinjela.
Ono što radikalski populisti – nacional-socijalisti balkanskog tipa – ne razumeju (ili ako i razumeju onda preziru) to je odnos krivice i odgovornosti. Dok je krivica kategorija za zakon, i načelno pojedinačna, odgovornost je uvek podeljena i raznolika (u spektru od političke, preko etičke – što takođe nije isto – do medijske i medicinske). Odgovornost je i pred sobom i pred drugima i zato je socijalni fenomen. Maloletno lice koje je pucalo na svoje drugarice i drugove, nastavnicu istorije i školskog čuvara, biće krivo shodno zakonu (iako ne i krivično). Ono je pucalo na svet koji je doživelo kao neprijatelja. Ali svi drugi, koji nisu krivi, nose odgovornost, a u hijerarhiji odgovornosti najviše mesto zauzimaju upravo oni koji su na vrhu piramide vlasti.
ODGOVORNOST
Reč je o svojevrsnoj zameni značenja – a to znači vrednosti. To što nisam kriv (pred zakonom), ne znači da nisam odgovoran (pred sobom i drugima). Uzmimo da čitava sadašnja vladajuća vrhuška, njen Šef na prvom mestu, nije kriva za stvaranje, širenje i učvršćivanje političke patologije koja se potom usadila kao socijalna. Ovakva ocena bi mogla biti ipak osporavana: ako se Šef pre par sedmica busao u jednoj od svojih televizijskih psihodrama kako je zamisao o protivzakonitom rušenju Savamale bila njegova, jedino prebacujući sebi što to nije učinio po danu bagerom, ako je pokazivao iskasapljena tela naciji, ako je pad helikoptera u Surčinu prošao kao „dešava se“ nesreća loših pilota ili nevremena, a novine pod njegovom kontrolom unapred objavile vest o uspešnom spasavanju bolesne bebe, ako su građani prebijani na protestima, i prilikom njegove inauguracije, i prilikom protesta kad je, hvatajući za gušu pandemiju, suspendovao ustavne slobode, na takva kršenja zakona, čak Ustava, ne može se odmahivati rukom kao na dosadne, suvišne „procedure“, kako je činio u obraćanju par sati kasnije, sa očitim prezirom za redovnu i zakonitu praksu, pa se i tu može postaviti pitanje krivice, a ne samo odgovornosti. Ali ako je sebi potčinio tužilaštvo, sudove i sve druge grane vlasti, do te mere da se dograbio punog imuniteta, tada nema ko ni da postavi pitanje krivice, a kamoli pitanje odgovornosti, a da ga on ne izvrne u političkom spinu borbe za fotelju, prebacujući svu odgovornost na druge, na zao Internet i Zapad – u tome ima iskustvo šešeljevskog radikala, bez obzira na potonje svoje rebrendiranje u „naprednjaka“ – a naročito na političke i stranačke oponente. To je barem neodgovorno. I nije odgovor „Okrivite mene, nema problema“. Ima problema, Šefe: mrtva deca, ubijeni građani.
Ideološki otac ove pojave, Šešelj, jeste kriv, i zbog toga je osuđen od strane Haškog suda kao ratni zločinac. I ne samo Šešelj: krivci su, osuđeni od strane međunarodnog suda, Mladić, Karadžić i drugi koje ni šešeljevac na vlasti ne smatra krivima, pa ni odgovornima, sudeći po prelepljivanju table na bulevaru Đinđića Mladićevim imenom. Ne smatra ih ni odgovornima, jer je duvao u isti ratni rog s njima, kad je započelo patološko trovanje Srbadije, onog dela Srba, i to ne neznatnog, kojeg su mediji preparirali za empatiju prema zločinu. „Sto Muslimana za jednog Srbina“ direktan je i neopoziv čin poziva na odmazdu iz mržnje. A ako je mržnjom, osvetoljubivošću, žudnjom za odmazdom, tim vidljivim slojem resantimanskog duha zla manipulisala šešeljevska vrhuška sada na vlasti, i nastavlja to da čini – jer murali po Beogradu nisu nacrtani sami od sebe, već ih je od protesta štitila banda u civilu (slučaj sa Aidom Ćorović na Vračaru, nedaleko od škole „Ribnikar“) – tada se politička patologija kao sredstvo osvajanja i učvršćivanja na vlasti pojavljuje ne više kao puki instrument, već kao konstanta koja je postala vrednost za sebe.
RESANTIMAN
Ispod vidljivog dela resantimanske politike ima manje vidljiv sloj koji služi i kao alibi i kao zamajac perpetuiranja zla. Jer resantimanski karakter – i tu leži jezgro sociopatije – kaže: „Nisam ja odgovoran, ti si odgovaran, nisam ja zao, nego si ti zao, a ako sam zao to je zbog tebe!“ To je ključni mehanizam prebacivanja odgovornosti na druge, u tekućem slučaju na Internet, socijalne mreže, „zapadne vrednosti“, spoljašnje ili unutrašnje „neprijatelje“, opoziciju, „slobodu govora“, pa i oružje kao takvo. Ministru prosvete je bilo potrebno punih pet dana da podnese ostavku, da bi u tekstu ostavke svoj čin pohvalio kao „častan“. Šešeljevci na vlasti tako žrtvuju nižu figuru kako bi sačuvali kraljicu koja, kao prava drama queen, najavljuje predavanje na sledećoj televiziji o zlom Internetu. Ali i Internet, kao i puko oružje, samo su alatke, a uzrok je patologizacija društva pod palicom naših vlastodržaca. Kao što se na socijalnim mrežama i mladi i stariji socijalizuju, naročito mladi jer im roditelji rado guraju u šake ekrane kako se ne bi bavili vlastitom decom, budući da ih ova „smaraju“, što posle nijedna škola ne može da ispravi, tako se i pitanje odgovornosti, ono naopako ponavljano „nisam kriv“ ili „neka sam za sve kriv“, podmeće kao odgovor čiste neodgovornosti.
Psiholozi ističu empatiju kao rešenje. Empatija sa kim? Patologija je pustila duboko korenje, Srbiji su potrebni patolozi, psihopatolozi i socijalni patolozi. A ako je uzrok sve te patologije i kolektivne mizantropije došle iz resantimana u političkoj patologiji šešeljevske provenijencije, izvlačenje iz patološkog brloga počinje postavljanjem tačne dijagnoze, a onda ozbiljnom raspravom Srbije sa sobom o vlastitoj boleštini suspenzije odgovornosti. Lično ne vidim da je to još moguće, u situaciji medija predatih vlastima, slugeranjskim odnosom raznih muških i ženskih marića, brojnih truba šešeljevske političke i socijalne patologije koja dobija svoje fizičke žrtve i odnosi danak u krvi, čak dece. Pod njima svima, na stalnoj usluzi vladarima, veliki deo Srbije je najpre prihvatio politiku agresije i neodgovornosti a onda u toj patologiji ogrezao dotle da Srbija liči na svinjac besnih veprova, poludelih krmača i bolesne prasadi. Tu se skiči, grize, valja po brlozima, udara na sve strane, krmivo razvlači po blatu, u toru koji zaudara na balegu iz daljine. Rijaliti prenet u svakodnevnicu kao njen „standard“. To je počelo još poodavno, šešeljevci su samo izdanak jedne duže tradicije, ali su oni sada u moći i zato najodgovorniji.
I pošto dubljenje na glavi većina medijski uredno uvežbava svakog dana, ostaje nam samo da se molimo Bogu da nas poštedi najvećih zala. A kako Bog ima pametnija kosmička posla od brige o Srbadiji, izručeni smo svim zlikovcima koji se šetaju među nama, pa nema te policije koja to može represijom da spreči, pohvata i pozatvara. Piromani uzalud sad glume vatrogasce.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR