Ropstvo se u starom Rimu smatralo uobičajenim, a neke procene govore da su robovi u jednom trenutku činili 30 posto stanovništva carstva. Ali koliko velik finansijski izdatak je on bio za običnog građanina?
Može se slobodno reći da je ropstvo za Rimljane bilo onoliko prirodno koliko je bilo i neophodno. Kao i da mnogi od velikih napredaka njihove civilizacije ne bi bili mogući bez velikog broja robova, koji su bili zaduženi za brojne poslove – od podizanja dece do rada na polju i mnogih drugih dnevnih zadataka.
Ukoliko izuzmemo etički momenat, interesantno je zapitati se u kojoj meri je ropstvo bilo rašireno u njihovom društvu i da li su oni bili namenjeni isključivo za elitu ili su i obični građani takođe posedovali robove.
Robovi kao investicija
Počevši od 2. veka p.n.e. i rimskih osvajanja, dolazilo je do neprestanog priliva zatvorenika koji su preprodavani u roblje. Ali kako bi taj broj rastao njihova cena bi opadala, što znači da su bili i dostupniji. Ono što je do skoro bilo ekskluzivno pravo patricija, sada je postalo dostupno i plebejcima – a kasnije i običnim građanima.
Prema nekim procenama oni su u jednom trenutku činili čak 30 posto stanovništva rimskih teritorija, a najgora stvar u vezi ove prakse je bila ta što su ih pojedini gospodari smatrali predmetima. Naime, antički pisac Varon ih je nazivao „poljoprivrednim oruđem koje govori“, dok ih je zakonodavstvo posmatralo kao vlasništvo – živa bića, ali bez slobode.
Stoga je za Rimljane rob predstavljao ulaganje i ukoliko je njegova cena bila visoka, bilo je neophodno odmeriti koristi i troškove koje je sa sobom nosio. Za patricija, rob je obavljao mnoge poljoprivredne poslove ali i one u domaćinstvu, dok je običnom čoveku mogao da pomogne oko brojnih zadataka koji su zahtevali vreme i trud. A ukoliko je bio vlasnik samostalne radionice, jedno početno ulaganje je značilo radnika kog je samo morao da hrani.
Cena roba
Dobar primer za uspostavljanje poređenja jeste period vladavine cara Avgusta, jer su ostale zabeležene reference vezane za cenu robova kao i plate građana, koje omogućavaju da znamo koliko ekonomskog napora je ova kupovina iziskivala. Standardna cena za roba tada se kretala od 800 do 2.000 sestercija, u zavisnosti od njegovih godina i fizičkog stanja.
Ovo je bila početna cena koja je mogla da raste u zavisnosti od sposobnosti, pa je tako obrazovan čovek mogao da radi kao učitelj, onaj „egzotičnog“ i velike snage da postane gladijator, itd. Zabeleženi su i slučajevi kada su pojedinci dostizasli ogromne cene, poput lingviste rođenog u izgnanstvu Kvinta Lutacija Dafinisa koji je prodat za 700.000 sestercija u 2. veku p.n.e..
Ali šta je ovo značilo za rimskog građanina? Кlasičar Džeri Toner je izračunao da bi osnovna hrana za običnu četvoročlanu porodicu mogla da izađe oko 1.000 sestercija godišnje. Prema tome, „osnovni“ rob je bio ekvivalentan godišnjim troškovima hrane za četvoročlanu porodicu.
Što se tiče ekonomskih napora, to je zavisilo od profesije kojom se bavio – legionar je u to vreme zarađivao 900 sestercija godišnje, fizički posao se naplaćivao između 700 i 1.500 sestercija, dok su kvalifikovani stručnjaci poput advokata, arhitekata ili lekara mogli da zarade mnogo više. Drugim rečima, za obične ljude kupovina roba bila je ekvivalentna uštedi godišnje plate, dok je za višu klasu to bio manji luksuz.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
