U rasponu od 140 godina diplomatskih odnosa Srbije i Sjedinjenih Američkih Država, Vudro Vilson i Frenklin Delano Ruzvelt su ispoljili u međunarodnim odnosima tako retka osećanja naklonosti prema ljudima s naših prostora, posebno prema srpskom narodu
Autor je dekan Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, osnivač i direktor Centra za studije SAD FPN UB, autor knjige „Svetski poredak: politika Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta“, FPN, CLIO, Beograd, 2022.
Vudro Vilson i Frenklin Delano Ruzvelt su dvojica predsednika Sjedinjenih Američkih Država u XX veku koji su trajno i odsudno uticali na spoljnu politiku svoje zemlje, ali i odlučujuće usmeravali tokove međunarodnih odnosa i svetske politike. Ostavili su iza sebe i dalje živo i aktuelno idejno i političko nasleđe. Vilsonove ideje i koncept svetskog poretka Frenklin Delano Ruzvelt je uz neophodne izmene prilagodio stvarnim međunarodnim odnosima i utemeljio ustanove, odnose i rešenja poretka u kome i danas svi živimo. Ukoliko se složimo sa većinom datih ocena da je iza Vilsona ostalo pretežno idejno nasleđe, onda možemo da kažemo da je iza Frenklina Delana Ruzvelta ostao politički legat: on je reformisao američko društvo i državu i stvorio takve domaće (unutrašnje) i međunarodne ustanove koje svi njegovi naslednici zajedno sa hiljadama savetnika i pomoćnika jedva da su uspeli da sačuvaju.
Glavna metafora-lajtmotiv upoređivanja sličnosti i razlika između Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta, u nešto slobodnijem tumačenju, jeste odnos jednog učitelja, Andree del Verokia i njegovog učenika, Leonarda da Vinčija. Jezikom slikarstva kazano, Ruzveltov pristup ljudima i događajima podseća na sfumato tehniku renesansnog stvaraoca Leonarda da Vinčija… Kada bismo tražili odgovor na pitanje ko je bio „njegov“ Verokio, teško je izbeći upadljivu sličnost sa likom i delom Vudroa Vilsona.
ČETIRI ŠKOLE SPOLJNE POLITIKE SAD
Volter Rasel Mid, autor knjige „Posebno proviđenje: američka spoljna politika i kako je ona promenila svet“ u kojoj je izneo tezu o postojanju četiri škole američke spoljne politike (Hamiltonijanske, Vilsonijanske, Džefersonijanske i Džeksonijanske) je, po našem sudu, u slučaju sina prezbiterijanskog sveštenika s najviše opravdanja izdvojio Vilsonijanizam kao posebnu školu mišljenja koja utiče na američku spoljnu politiku. S druge strane, uzimajući u obzir teško dostižan učinak i uticaj Frenklina Ruzvelta na američko društvo i ukupnu svetsku i globalnu politiku, ovaj istinski pobednik nad najvećim izazovom za opstanak američke društvene zajednice posle Građanskog rata (1861-1865.), Velikom ekonomskom depresijom, kao i vođa i protostrateg antihitlerovske koalicije, zaslužuje „bar“ ravnopravno mesto sa Aleksanderom Hamiltonom, Tomasom Džefersonom, Endruom Džeksonom i Vudro Vilsonom. Zvezdani dometi njegove politike izdižu ga u isti red sa Džordžom Vašingtonom i Abrahamom Linkolnom.
Vilson i Ruzvelt su delovali u vreme dva svetska rata, pokušavajući da Americi i svetu ponude alternativne, korenito drugačije međunarodne poretke; posebno je u odnosu na staro bio radikalan zaokret koji je zagovarao Vilson. Obojica su bili ometani i ometeni u tom naumu: Vilsona su nasledili oni koji su težili potpunom diskontinuitetu upravo sa njegovom politikom i projektovanim ciljevima. Ruzvelta je, s druge strane, u materijalizovanju vlastite koncepcije svetskog poretka omela smrt, svega nekoliko nedelja pre završetka Drugog svetskog rata. Ukratko, američka i svetska politička istorija se ne mogu proučavati i, još više, razumeti bez analize dostignuća ove dvojice državnika.
„ČETIRI SLOBODE“
Postoji, danas, snažan naučni i praktično-politički poticaj i opravdanje za redefinicijom njihovi politika, mesta i zasluga za odnose i svet u kome živimo. U kritikama na njihov račun, nisu se uzimale u obzir okolnosti vremena, datosti, ograničenja, kao i tada preovlađujuća duhovna i ideološka strujanja. Vilsonu je prebacivan neumereni idealizam, isključivost i nesklonost kompromisima; Ruzveltu je prigovarano „sporo kretanje u spoljnopolitičkom odlučivanju, navodno „nevoljno suprotstavljanje fašizmu“, sve do najneosnovanijih kvalifikacija ovog četvorostrukog američkog predsednika kao „Hitlerovog tihog pomagača“, optužbi da je namerno sakrio ranije dobijene informacije o japanskom napadu na Perl Harbur, 7.12. 1941.godine.
Pri tome se gubi iz vida njihov kolosalni doprinos američkoj spoljnoj politici i međunarodnim odnosima. Da pomenemo samo Vilsonov, prvi u istoriji međunarodnih odnosa, institucionalizovani sistem kolektivne bezbednosti, ili Ruzveltove „Četiri slobode“ koje su u temeljima posleratnog svetskog poretka i predstavljaju, po našem sudu, najviši domet američkog političkog genija okrenut dobrobiti čitavog čovečanstva.
Iz Njujork tajmsa
O međusobnom dubokom prijateljstvu dva ratna saveznika, možda i više od svega drugog, govore reči iz Njujork tajmsa povodom četiri godine od austrougarskog napada na Srbiju: „Danas se narodi Sjedinjenih Država mole za buduću dobrobit jednog galantnog saveznika... Srbija je simbol sveta na koji su centralne sile napale: ona je bila tipična za sve njih, od Belgije do Sjedinjenih Država, po svojoj spremnosti da učini gotovo sve ustupke vojnoj tiraniji kako bi sprečila izbijanje rata, i po svojoj nespremnosti da učini konačni ustupak koji bi implicirao gubitak samopoštovanja i slobode.“
Dok se Vilson neskriveno zalagao da se liberalni model organizacije unutrašnjih društvenih odnosa transponuje na međunarodnu stvarnost pre svega zemalja Zapadne Evrope i Severne Amerike, dotle Ruzvelt spajajući krajnosti u pristupima Makijavelija i Monteskjea, pragmatično i sveobuhvatno projektuje i stvara posleratni poredak kao prvi američki predsednik koji je vodio zaista svetsku politiku. Ne poričući izuzetne idejno-konceptualne dosege Vilsonove platforme, posebno kad je reč o isticanju kardinalnog značaja vladavine prava, o ulozi morala i javnog mnjenja u poretku kakvom je težio, Ruzvelt suštinski šire postavlja svoje viđenje svetskog poretka. On, pored političko-bezbednosne i diplomatske dimenzije, u vlastitu zamisao svetskog poretka uključuje i ekonomsku, socijalnu, socijetalnu, kulturnu i ekološku stranu kao imanentne činioce strukture jednog stabilnog i održivog poretka u izmenjenom kontekstu. Ukoliko, grubo govoreći, Vilsonov koncept svetskog poretka okvalifikujemo kao, pre svega, novi svetski ideološki i bezbednosni poredak, onda je novi svetski poredak Frenklina Delana Ruzvelta zapravo „novi svetski socijalni poredak“.
Interesantno je da su i odnosi naše dve države bili u izrazitom usponu tokom njihovih mandata. Bili su to, u punom značenju te reči, prijateljski odnosi.
U rasponu od 140 godina diplomatskih odnosa Srbije i Sjedinjenih Američkih Država, Vudro Vilson i Frenklin Delano Ruzvelt se u još ponečemu izdvajaju u poređenju sa drugim stanarima Bele kuće: naime, slobodno se može tvrditi da niko od drugih predsednika ove zemlje, nije poput njih dvojice, bolje poznavao prostor na kome je nastala i postojala prva i jedina država Južnih Slovena. I više od toga – Vilson i Ruzvelt su ispoljili u međunarodnim odnosima tako retka osećanja naklonosti prema ljudima sa naših prostora, posebno prema srpskom narodu.
Počev od divljenja vrednog čovekoljublja velikog broja Amerikanaca i njihovih humanitarnih organizacija (Ričard Strong, Džon Frontingem, Mejbel Danlop Grujić, američki Crveni krst, Rokfelerova fondacija,...) iskazanog u pomoći Srbiji tokom i neposredno posle Velikog rata....sve do vojne, finansijske i političke pomoći ratnom naporu naše zemlje kao i neprocenjive podrške novonastaloj državi u razgraničenju na Pariskoj konferenciji mira 1919.godine.
Najčešće se govori o prijateljstvu Mihajla Pupina i predsednika Vilsona kao presudno važnom uticaju na blagonaklon odnos ovog oca Društva naroda prema našem narodu i njegovoj borbi. Previđa se činjenica da je jedan od najvećih reformatora svetskog poretka u novijoj istoriji, Vudro Vilson, sledio zapravo i svoja čvrsta uverenja izneta u slavnih „Četrnaest tačaka“ a koji su stavovi išli u prilog srpskim i interesima novoosnovane države Južnih Slovena.
Predsednik Ruzvelt je, imajući uvidu ne samo vanredan geostrategijski i geopolitički položaj Jugoslavije, takođe dobro poznavao i istoriju srpskog naroda i cenio prijateljstvo naših zemalja koje je iskovano u godinama Velikog rata kada se obratio knezu Pavlu Karađorđeviću februara 1941.godine rečima da će „...svaka zemlja koja se pokorno preda bez otpora uživati manje naklonosti u svetu, nego zemlja koja pruži otpor, makar taj otpor trajao svega nekoliko nedelja.“
Sve do Teheranske konferencije u novembru 1943. godine, SAD su podržavale Kraljevsku vladu u Londonu, a đeneral Draža Mihajlović je slavljen kao vođa „prvog pokreta otpora u okupiranoj Evropi“. U prvim godinama rata, u Vašingtonu je vođena živa diplomatska aktivnost jugoslovenskog poslanika u SAD, Konstatina Fotića; u leto 1942, kralj Petar Drugi Karađorđević dolazi u zvaničnu posetu Sjedinjenim Državama, uživajući pri tome najviše uvažavanje i počasti kao predstavnik savezničke i prijateljske zemlje.
Politika „na dva koloseka“ prema Jugoslaviji produžila se, međutim, i posle zaokreta prema Brozovim partizanima krajem 1943. godine…
Naveli smo, ne slučajno, neka od obraćanja ove dvojice američkih predsednika predstavnicima naše zemlje. Možda baš zbog toga što u poslednjih par godina, posle skoro tri decenije međusobnog nerazumevanja, možemo da čujemo sličan ton i stavove američkih zvaničnika, što daje nadu da smo ponovo na starim stazama prijateljstva.
Ovaj tekst je nastao kao rezultat projekta „Od suvih šljiva do „srpskih Apolo 7“: Šta (ne) znamo o srpsko-američkim odnosima?“ koji sprovodi Centar za studije Sjedinjenih Američkih Država Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu a finansira Odeljenje za medije, kulturu i obrazovanje Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Republici Srbiji. Odeljenje za medije, kulturu i obrazovanje Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu, ni Vlada Sjedinjenih Američkih Država ne stoje iza sadr¬žaja ovog projekta niti preuzimaju odgovornost za njega.
