Bol je neprijatan senzorni i emotivni doživljaj vezan za aktuelnu ili moguću traumu tkiva. Bol se može podeliti na više načina i to po dužini trajanja, prisustvu ili odsustvu karcinoma, po lokalizaciji, kao i da li zahvata više unutrašnje organe ili je više ispoljen na koži, objašnjava za portal N1 prof. dr Nebojša Lađević. Smatra se da je bol u leđima, nakon prehlade, drugi najčešći uzrok izostanka sa posla, a rezultati studija pokazuju da je hronični bol u leđima prvi na listi bolesti koje uzrokuju funkcionalnu onesposobljenost u savremenom društvu.
Prema rečima prof. Lađevića, jedna od značajnih podela jeste da li u sebi ima ili nema neuropatsku komponentu.
„Kada govorimo o dužini trajanja, delimo ga na akutni bol koji nastaje neposredno posle traume (trauma može biti u okviru povrede ili izazvana operativnim zahvatom) i na hronični bol. Hronični bol je onaj koji traje i posle izlečenja oštećenog tkiva i traje više od tri meseca“, objašnjava sagovornik portala N1.
On dodaje da je odlika akutnog bola – da ima jasan početak povezan sa oštećenjem tkiva, intenzitet i trajanje sa dinamikom patološkog procesa, zbog čega akutni bol ima upozoravajući karakter.
„Upravo tu i leži značaj bola, jer on, iako je neprijatan, upozorava nas da se nešto štetno dešava. Akutni bolovi se najčešće dobro leče, odnosno suzbijaju primenom analgetika. To su slučajevi, kao na primer kod povreda, bubrežnih ili žučnih kolika, preloma, ali i bolovi koji postoje tokom postoperativnog perioda“, pojašnjava Lađević.
Lečenje akutnog bola
„U suzbijanju akutnog bola najčešće koristimo nesteroiden antiinflamatorne lekove kao što su ibuprofen, diklofenak, paracetamol ili aspirin, ali i jake analgetike iz grupe opioida kao što su tramadol, morfin i fentanil. Dozu i način primene ovih lekova propisuje lekar i prati efekte terapije najčešće u bolničkih uslovima ili dnevnim bolnicama i opservacijama“, navodi naš sagovornik.
On ističe da je hronični bol dosta komplikovaniji za lečenje, jer može biti različitog uzroka i može sadržati i komponenetu neuropatskog bola koji se teško leči.
„Hronični bol nema upozoravajući karakter, odlikuje ga razlika između stepena anatomskog oštećenja i intenziteta bola, kliničkih simptoma i znakova, stepena fizičkog ograničenja i uticaja na kvalitet života. On tokom vremena može postati i bolest sama za sebe“, ukazuje Lađević.
Najrasprostranjeniji hronični nemaligni bol je bol u donjem delu leđa.
„Smatra se da je bol u leđima, nakon prehlade, drugi najčešći uzrok izostanka sa posla, a rezultati studija pokazuju da je hronični bol u leđima prvi na listi bolesti koje uzrokuju funkcionalnu onesposobljenost u savremenom društvu. Ovaj bol predstavlja značajno socio-ekonomsko opterećenje i za razvijene države poput Nemačke, Švajcarske, Holandije, Amerike“, objašnjava profesor za portal N1.
Dodaje da se godišnje za lečenje pacijenata sa hroničnim bolom u leđima izdvajaju milijarde dolara. Zbog toga, osmišljeni su protokoli za lečenje ovog bola kako bi se smanjili sveukupni materijalni i nematerijalni gubici, na individualnom, porodičnom i društvenom planu.
„Hronični bol u leđima je simptom heterogene grupe oboljenja i poremećaja, visoke učestalosti, sa značajnim uticajem na psiho-fizičko funkcionisanje pojedinca, koji u većini slučajeva ima dobru prognozu, a koji traje duže od tri meseca. Hronični specifični bol u leđima može biti prouzrokovan oboljenjem visceralnih organa sa prezentovanim bolom u predeo kičmenog stuba, traumatskim, zapaljenskim ili tumorskim procesom lociranim u strukturama kičmenog stuba. Hronični nespecifični bol u leđima je prouzrokovan degenerativnim procesom u strukturama kičmenog stuba (intervertebralni diskusi, intervertebralni zglobovi, mekotkivne strukture), a čini 90-95 odsto svih uzroka bola u leđima“, navodi Lađević.
Prema rečima profesora, izdvaja se nekoliko faktora rizika kao što su teški fizički poslovi, prisustvo anksioznosti i depresije, nezadovoljstvo poslom, mlađe životno doba, pušenje, gojaznost, sedanterni način života.
„Smatra se da je inicijalni događaj u razvoju degenerativnog procesa nedovoljna snabdevenost ćelija intervertebralnih diskusa glukozom i kiseonikom što dovodi do metaboličkih promena i izmene njegovih elastičnih svojstava. Izmena elastičnih svojstava diskusa u uslovima povećane izloženosti, dovodi do posledičnog mehaničkog oštećenja diskusa, narušavanja statike kičmenog stuba, pojačanog opterećenja zglobova sa posledičnim osteoartritičnim promenama. Sve ove strukturne promene dovode do kompromitacije spinalnog kanala i spinalnog nervnog korena i sa posledičnim upalnim promenama“, kaže sagovornik portala N1.
Dijagnoza hroničnog bola
„Dijagnoza hroničnog bola u leđima se postavlja na osnovu kliničkog i radigrafskog ispitivanja, tj.najpre je neophodno isključiti mogućnost postojanja specifičnog uzroka bola. Anamneza bola obuhvata podatke o početku bola, jačini, trajanju, provocirajućim faktorima, kvalitetu, lokalizaciji, širenju, odgovoru na dosadašnju terapiju“, kaže Lađević, inače direktor Centra za anesteziologiju i reanimatologiju Univerzitetskog Kliničkog centra Srbije.
On dodaje da je terapijski pristup individualan (prilagođen svakom pacijentu) i multimodalan (farmakoterapija, fizikalni tretman, bihevioralna terapija). Farmakoterapijski pristup bi trebalo da je što manje zastupljen, a da se intenzivno primenjuju postupci fizikalne terapije i kognitivno-bihevioralne terapije.
Profesor Lađević ističe da cilj tretmana bi trebalo da bude redukcija bola (ne eliminacija bola), poboljšanje kvaliteta života kroz poboljšanje funkcionalnosti pacijenta, preko identifikacije mehanizama nastanka bola i utičućih psihosocijalnih faktora (biopsihosocijalni pristup).
„Potrebno je sprovesti edukaciju pacijenta, modifikaciju aktivnosti pacijenta uz izbegavanje provokacionih položaja, ali uz očuvanu svakodnevnu prilagođenu fizičku aktivnost. Preporučene su i komplementarne terapijske metode: akupunktura, joga, tehnike relaksacije, kao i fizikalne tehnike transkutane električne nervne stimulacije (TENS). Najviše preporuka postoji kod primene kognitivno bihevioralne terapije kojom se menja nerealni obrazac razmišljanja, shvatanja, osećanja i ponašanja o aktuelnom bolnom stanju (katastrofisanje)“, navodi profesor.
Shodno jačini bola i nalazu tokom fizikalnog pregleda, u farmakoterapiji se mogu primenjivati NSAIL, spazmolitici, kortikosteroidi i opioidi ograničenog trajanja (do 14 dana), antidepresivi. Interventne procedure kod ove vrste bola nisu preporučene jer mogu da podstaknu dalju hronifikaciju bola. Svi terapijski modaliteti lečenja se sprovode u specijalizovanim centrima s obzirom na multifaktorijalnu i kompleksnu osnovu hroničnog nespecifičnog bola u leđima, navodi Prof. dr Nebojša Lađević.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR