Stogodišnjica rođenja pesnika Pavla Popovića: I NJEGOVA ĆUTNJA KIPELA JE REČIMA
Događa se u mnogim kulturama da sećanja gasnu, a zaborav nemilosno počne da prekriva važne ličnosti i njihov stvaralački trag. To se zbiva iz raznih razloga, najčešće zbog puke nebrige za minuloga i njegovo delo.
Komentara 0
Slušaj vest
0:00/
0:00
U nas su postali neka vrsta hobija neodlasci sa cvetom do humki na grobljima, pa se bez opomene – memento mori, nemilosno zatravljuju zemna mesta „večnoga počinka“. A tek brisanje sa programskih spiskova u javnim institucijama koje se ustvari bave afirmacijom trenutnih svojih kadrova, tobož visokih funkcionera, prividno živih salijerija i mešetara umuljanih u dnevnopolitički brlog sa efemernim mehanizmima za postizanje tzv. slave.
Blic preporučuje
„Vreme je ono u kojem sve stvari umiru“, reče Šopenhauer i osta živ za sva vremena. Ali, vreme je i čudo u kojem se te iste stvari rađaju, dodaje pisar ovih redaka. Kada je Pavle Popović, pre dvadeset dva leta, otišao sa ovoga sveta, izgovorio sam na komemoraciji: „Kad pesnik umre, pesme se podmlade.“ Da, one postaju pupoljci što ne stare puštajući i šireći miris svojih latica i mladica kroz vreme. Ovo je trenutak da obrišemo skramu sa ploče zaborava i oživimo uspomenu na izuzetnog pesnika.
PESNIČKA LJUBAV
„Ništa nije brže od godina“, dodade i Ovidije, i ostavi nam u amanet da osvetlimo stogodišnjicu rođenja jednog srpskog pesnika: Pavle Popović (1923, Berane – 2001, Novi Sad). Jer, kad si poznavao, i to veoma dobro, onoga o kome pišeš, to je privilegija sa višim aspektom odgovornosti. Ona će možda podstaći nekog mladoga pisca u vremenu pred nama da ponovo proseje u „majstorskom rešetu“ ono što smo napisali zajedno s pesnikom.
Pavle Popović bio je čovek otvoren za pesničku ljubav među piscima, tako oskudnu među ljudima od pera, i uopšte. Ne bolujući od sujete i omraze, Popovića je krasila grličija radost pri susretu na ulici, na Stražilovu, na književnoj večeri ili u dogovoreni čas pobratimskog razgovora. I razigrani osmeh odobravanja te radosti, taktilno slavljenje razmene reči u trenutku rukovanja kad trepavice zaigraju preko zenica i zapucketaju munje u očima komplementarnih duša.
Često je nastupao na Brankovom kolu, bio, u isti mah, drag gost i domaćin, Novosađanin, sugrađanin sa Limana na Dunavu. Na Svečanom otvaranju 28. Brankovog kola, 10. septembra 1999. godine, u slavnoj Karlovačkoj gimnaziji, Pavle Popović imao je glavni zadatak – da svojom besedom svečano otvori 28. Brankovo kolo koje je proticalo u znaku 175. godišnjice Radičevićevog rođenja. A tek su bila prošla tri meseca od grozomornog bombardovanja Srbije od strane devetnaest zapadnih zemalja.
Sećam se petka, pre podne, 10. septembra te godine, svi mi, učesnici Svečanog otvaranja 28. Brankovoga kola, čekali smo na obali skelu sa Dunava da nas preveze sa bačke strane na sremsku, a pored porušenih novosadskih mostova. Bilo je to kao u snu, kao u filmu uživo – nešto što se nije lako dalo primiti kao istina, kao – nije se to nama dogodilo, to je samo privid. Noseći čistu poeziju u srcu, išli smo iz Novog Sada u Sremske Karlovce preko Dunava podno Petrovaradinske tvrđave, reke koja puno pamti, pored ruševina, sa svešću o sveprisutnoj smeni dobra i zla. Na skeli koja je klizila preko Dunava, na um mi pao Vergilijev stih njegoševske provenijencije: „Gde je med, tamo je i žuč“ (Ubi mel, ibi fel). Da, sve se smenjuje, a zlo je neuništivo, samo se primiri neko vreme, a onda ponovo bukne.
Pavle Popović imao je, dakle, najvišu ulogu na 28. Brankovom kolu, pesnik No1 – kako reče tada jedan kritičar, njegov zemljak koji ga je danas potpuno zaboravio. Za ukupno pesničko delo, tim povodom Popoviću je pripalo visoko priznanje naše institucije – „Statueta Branka Radičevića“ (rad vajara Jovana Soldatovića). Još ispreturani demonskim zvucima sirena i bombi, u košmarnim slikama sna i jave, na Svečanom otvaranju 28. Brankovog kola, uz bogotvorna zvona sremskokarlovačkih crkava, nastupili su pesnici: Tanasije Mladenović, Dragan Kolundžija, Ranko Risojević, Krstivoje Ilić, Vukman Otašević, Tanja Kragujević, Raša Popov, Duško Novaković i Radoslav Zlatanović. Zatim – glumci: Branko Pleša, Vesna Čipčić, Branislav Lečić, Novak Bilbija, Gordana Đurđević Dimić, Jelena Trepetova i Miodrag Petrović. Dabome i – muzički umetnici: Živan Saramandić, Milka Stojanović, Ljiljana Petrović, Svetlana Stević, Danijela Jovanović i Agota Vitkai Kučera, a svi u ozračenju hora „Sveti Arsenije“ iz Sremskih Karlovaca, sa dirigentkinjom Danijelom Hodoba Leš.
JEZIK KAO MLEKO
Uz direktan teklevizijski prenos, u prepunoj sali Karlovačke gimnazije, u svojoj besedi pesnik Pavle Popović je, pored ostaloga, rekao: „Teško je ranjena Brankova Fruška gora, naš severni Atos: svuda su rupčage i rane od eksplozija bombi i raketa. Tresle su se kosti Brankove na Stražilovu, uzdrmane su naše svetinje, crkve, manastiri i spomenici. Ali, duh nije slomljen, jer njegova snaga je u korenima, u onim moralnim i duhovnim konstantama koje drže naše nacionalno biće. Kulturne i književne vrednosti, dakako, čine jedan od bitnih oslonaca. Među njima je i veliki srpski pesnik Branko Radičević – i njegovo delo.“
Kao svaki pravi pesnik, Popović je verovao jeziku kao maternjem mleku, u nabujalim lavirintima reči osluškivao zvukove i melodije, slike i značenja, srećan što se takve reči jate i zdevaju u pesme: „Jezik lelekač/ U jektanju skriven, u ćutanju liven.“ I svaku dobru tuđu pesmu ili knjigu dočekivao je ozareno, brižno tražeći lepotu stihova i duha. Ni borice od zavisti, ni zrnca od taštine kod ovoga retkoga čoveka i pesnika.
Pavle Popović voleo je da pripitkuje i zadaje pitanja o rečima, o čudesnim putanjama kojima su dolepršale, nastale ko zna kad i gde, ili baš u trenutku dok iskrsavaju i kopne – mogu kao pahulje nestati ako ih toga trena skovane, nove, ne zapišeš. Naprosto, Pavle je posedovao tu moć, krilatio se rečima i puštao ih da se kaleme sa svojim korenom u auri novoga vremena. U knjizi „Stolovača“, otac je učestali motiv, na očevom „prezimenu se sedi“, motiv koji iskrsne i ozari: „Svu noć hitam da pronađem oca/ A otac pokriva kuću.“
A 28. Brankovo kolo proteklo je, rekoh, u znaku besede Pavla Popovića koji je i ovo rekao: „Nije naodmet da se podsetimo 1824. godine i kraja marta meseca, i Slavonskog Broda, kada se kao prvo od troje dece Todora Radičevića, sitnog carinskog službenika, i lepe i inteligentne Ruže, ćerke bogatog trgovca Janka Mihailovića iz Vukovara, rodio sin kome su nadeli ime Aleksije. U patriotsko-romantičarskoj euforiji tog vremena mnogi znameniti Srbi menjali su svoja imena kako bi što srpskije zvučala, pa će tako, recimo, Timotije Atanacković, pisac i čuveni advokat, postati Bogoboj, Đorđe Popović, filolog i veliki branilac Vukovih ideja – Đuro Daničić, pesnikinja Milica Stojadinović dodaće svom imenu Srpkinja, a Aleksije Radičević postaće Branko.“
O poeziji Pavla Popovića, Branko Miljković je 1957. godine zapisao: „On postiže da rečeno bude šire i veće od onoga što se reklo. On ne peva ono što vidi, on ono što vidi potčinjava svojoj pesmi i imaginaciji”. Da, upravo tako, nema Popovićeve pesme koja bi lagodno završila imenovanjem stvari i pojava, a da pri tom sve nije podignuto kreativnim zamajcem na visok stepen umetničke vrednosti koja podrazumeva autorski pečat, neponovljiv i proživljen: „Pod Obrovom otac zasadio vrt/ Da osladi srce i prevari smrt/ Unutarnjoj tami preti zemni sjaj/ Sve je slađe voće kad se gasi traj.“
Pavle Popović
EVO IH, IDU
Ništa na sebi nemaju
Ništa ne nose
Osim Jezika
Iz Jezika će izroditi decu
Ispeći hleb i vodu u zemlji pronaći.
Evo ih, idu
Trče, hodaju, gmižu, mravinjaju
Puze, gaveljaju, cotaju
Kljakaju, bangaju, šunjaju
Tabanaju, tumaraju, posrću
Evo, dolaze ušunje
Senke pobede
Voze se kolima, vozovima
Zapregama, taljigama, karucama
Droškama, čezama, sulkama
Ha konjima, magarcima
Na mulama i mazgama
Na vetru i oblacima
Ni na čemu
Sami sebi na leđima
Evo ih, idu
Preko ritova i bara
Živobara i mrtvaja
Pro limana, rukavaca i šodroša
Preko Tise i Dunava, i Karaša i Begeja
Preko Nere i Tamiša, preko Čika
I Mostonoge
I Zlatice i Krivaje
Pro potoka i kanala
Evo ih, idu
Tabanlije
Preko strništa, krompirišta
Pasuljišta, kupusišta, bostaništa
I bunjišta
Izlaze iz kukuruza i vinograda
Idu tratinom, slatinom, lazinom
Livadama, njivama, ugarama, peščarama
Putevima, lenijama, besputice
Izlaze iz treki i ritova
Stvore se Niotkud.
Evo ih, idu
Jebuzeji domorodi jaokaju
Ko da zatar na njih ide
Spasavaj se, spasavaj se
Zatarabi, zakanati
Koje ovaj gibet
Kuda idu ovi ljudi
Zar među nas
Alamet, alamet, alamet
Niko nije dovoljno daleko
Od sebe odmako, da ga ne bi stigli
Evo ih, idu, idu
Stići će nas, pitaće nas
Vezaće nas Jezikom
I prezimenom
I kobom nesmira
U čvor će nas, nerazvez
Dedom će nas, čukundedom
Parđipanom i kurđelom
Askurđelom, kurlebalom
Sukurdovom, ožmikurom
Nećemo se prepoznati.
Ništa na sebi nemaju
Što ne bi bilo naše
Ništa ne nose
Osim Jezika
Iz Jezika će izroditi decu
Ispeći hleb
I vodu u zemlji pronaći.
(Iz „Antologije srpske poezije (1847 – 2000)“ Nenada Grujičića, Brankovo kolo, 2012)
Udivljuju svežina pesničkog izraza, stvaralačka koncentracija i kontrola teksta, duhovita i hrabra jezička rešenja, bogatstvo leksike i slikovitosti u „dođoškoj“ silini nadiranja i „nađoškoj“ zatečenosti i čuđenju. Pesma univerzalnih krugova, i kao svaka prava poezija, svevremena i aktuelna, nadvremena i neuništiva. Pavle Popović odobravao je svaku novinu (čitaj: starinu), svaki prisenak svežine u zaboravljenim rečima. Neke su, same po sebi, i time što ih je baš on odabrao, bile lirske minijaturice: stidak, gronja, tanuša... I njegova ćutnja kipela je rečima koje su trčale, mravinjale, gaveljale, cotale, bangale, šunjale se i tumarale.
A u besedi Pavla Popovića na svečanom otvaranju 28. Brankovog kola, pronalazimo i ovaj pasus, definiciju Radičevićevog pevanja: „Izgradivši svoj lični pesnički izraz, jedinstven i neponovljiv, Branko je pesnik snažnih lirskih emocija, životne radosti, ritma i melodije, impresivni slikar čari i lepota prirode, ali i pesnik melanholije i slutnje smrti. Ova dva antipoda se ne isključuju u psihologiji Brankove poetike, već nalaze neku čudnu prirodnu saglasnost.“
I urbano i ruralno javljaju se u Popovićevoj poeziji, kao kaleidoskop volšebnih pirueta iz kojih ponaosob pršte novi vatrometi jezika i slika. I istorija i intima, i predak i potomak, i otac i tuđin, i majka i pesma, i žena i otadžbina, i dinarska violentnost i ravničarska melanholija, i dođoški ruksak i limanski ceger, i Berane i Beč, i Fruška i Sveta gora, i rečica detinjstva i gorki beli svet. Sve je dohvatio i peludom inspiracije rascvetao u jeziku ovaj rasni pesnik, a u knjigama: „Kamena šuma“, „Svetlosti i senke“, „Čovekova bitka“, „Sentimentalne panorame“, „Zamke“, „Predeo iza reči“, „Čovek iz predgrađa“, „Gradovi i bitke“, „Pretvori me u reč“, „Stolovača“, „Dođoške i druge“, „Nikud od kuće“, „Raselica“ i „Limske svite“.
Na svečanom otvaranju 28. Brankovog kola, Pavle Popović će filigranski precizno reći i ovo: „Jedna strofa u pesmi ‚Tuga i opomena’ počinje stihom: ‚Nja više nema – to je bio zvuk’. Na ovakvoj konciznosti stiha mogli bi pozavideti i mnogi pesnici današnjice koji neguju ekonomičan poetski izraz. Romantičarski teoretičari onog vremena, pri svojoj podeli sveta na svet slika i svet zvukova, uveli su i termin: zvučna stvarnost sveta. Ovde se zvukom označava onaj vrhunac ljubavi i njene egzaltacije gde se ljubavnici, duhovno i emocionalno, spajaju u jedno biće i tako traju neprekinuto kao neka melodija, kao zvuk. Ali, i smrt ljubljene osobe, zapravo, ono što ostane, ona nematerijalnost, ljubav u sećanju, preraste u melodiju, pesmu, zvuk. Tako i Eros i Tanatos u svojim krajnostima imaju istu rezonancu: neki iskonski zvuk, pramelodiju.“
SUPSTRAT KULTURE
Čim sam došao (1983) na čelo Brankovoga kola, nepunu deceniju pre raspada Jugoslavije, Pavle Popović nastupio je na svečanom otvaranju s pesnicima iz cele zemlje u to vreme: Radovan Pavlovski, Stevan Tontić, Tomislav Marjan Bilosnić, Ivo Svetina, Dragan Kolundžija, Budimir Dubak, Ali Podrimja, Florika Štefan, Vićazoslav Hronjec, Marina Feličia Munteanu i Irina Hardi-Кovačević. Zatim – ugledni dramski umetnik Fabijan Šovagović (zajedno s Bilosnićem) u ime Goranovog proljeća iz Zagreba i Lukovdola, grupa studenata Akademije umetnosti u Novom Sadu. Dabome, i slavni hor Josif Marinković iz Zrenjanina, sa brojnim svetskim priznanjima, pod dirigentskim vođenjem nadahnutog Slobodana Bursaća.
Neposredno pre rata, pesnici iz Vojvodine bili su pozvani na „Sarajevske dane poezije“. Stigli smo na recepciju hotela „Evropa“ i smeštali se, jedan po jedan, u sobe po spisku imena koja je mastiljavom olovkom podvlačio brkati recepcioner. I – nigde imena Pavla Popovića, baš ga nema; još jednom pročešljan spisak – nema. Pavle se istog trena okrenuo s putnom torbom u rukama i direktno na železničku stanicu, natrag u Novi Sad.
A na Brankovom kolu, Pavle Popović je nastupao raznovrsno i radosno, najpre na svakogodišnjem „Pesničkom mitingu“ na Stražilovu (priložio i sveću, i polagao cveće na Brankov grob). A u sredu, 23. septembra, na 21. Brankovom kolu, 1992. godine, u Karlovačkoj gimnaziji, u podne, priređen je program „Portret pesnika“ u čast Pavlu Popoviću, govorio Jovan Delić. Pavle je odlično kazivao svoju poeziju, glasno i zvonko, sa detinje zrikavim pogledom unosio se u svaki stih, izgovarao reči očišćene od puzećih zvukova, sve je moralo da bude kao kristal – jasno i čisto.
I sâm sam više puta pisao o Pavlu Popoviću, i objavljivao tekstove na važnim mestima. Znao me je Pavle subotom, sabajle, nazvati telefonom i javiti da se u Kulturnom dodatku „Politike“ pojavio moj novi tekst, ne samo kada je o njegovoj poeziji reč. Uvrstio sam Pavla Popovića i u „Antologiju srpske poezije (1847-2000)“, i dao mu značajno mesto, u predgovoru zapisao i ovo: „Pavle Popović je svoju pesničku radionicu dovrhunio izrazitim interesovanjem za leksiku, za onaj supstrat srpske kulture koji po svojim arhaičnim osnovicama, sam po sebi, nosi prikrivenu poeziju.“
A podaleke 1985. godine, u Matici srpskoj, na recenzentskoj klackalici našao se moj novi rukopis, moja buduća knjiga pesama „Vrvež“. Pavle Popović napisao pozitivnu recenziju, a Milivoj Nenin negativnu. Tadašnji glavni i odgovorni urednik Matičine izdavačke delatnosti, Raša Popov, pozvao Gojka Janjuševića da presudi. I, Gojko napisao pozitivnu ocenu, pa je knjiga, ipak, štampana u poznatoj „beloj ediciji“ Matice srpske. Koji mesec potom, tu knjigu će u novosadskom „Dnevniku“ napasti Florika Štefan, a u „Glasu omladine“ Vladimir Garjanski, čak i anonimni potpisnik paskvile na celoj zadnjoj korici časopisa „Polja“. Pavle Popović mi je mladome govorio da je to veoma dobro, pesnik koga ne napadaju nije ni postojao. O „Vrvežu“ pozitivno su pisali Ranko Risojević u zagrebačkom „Oku“, Ivan Negrišorac u beogradskoj „Književnoj reči“ i Zilhad Ključanin u sarajevskim „Našim danima“.
Pavle i ja imali smo snažnu bliskost, razumevali se kao da smo ista generacija. A delilo nas je puno – tri decenije. Među pesnicima ta razlika u godinama nestaje kada se talenat sudbinski umeša u nadvremeno pobratimstvo. Bio sam u prilici da utičem da Pavle Popović zasluženo dobije nagradu „Laza Kostić“ za poeziju na Salonu knjiga u Novom Sadu, koji sam osnovao zajedno sa Rašom Perićem pre tri decenije. Tada je taj Salon godinama dodeljivao nagrade za sve žanrove kojima se Laza bavio; danas daje samo jednu čime su oštećeni izdavači koji izlažu knjige na sajamskoj manifestaciji.
U Matici srpskoj Pavle Popović dugo je bio član žirija za „Zmajevu nagradu“. A kada je odlučio da se povuče puštajući, napokon, svoju novu knjigu da se takmiči za to priznanje, osetio je ono što se obično u takvim slučajevima događa – direktno nastojanje preostalih članova žirija da onemoguće da se njihov kolega zasluženo ovenča nagradom. Ta hladnoća i nemilosrdnost Popovićevih kolega u žiriju da se on ne nađe ni u užem krugu za pomenutu nagradu, mogla bi se porediti sa jednim prizorom iz Andrićeve proze. Naime, jedan od piščevih junaka što je u svemu pomagao druge ljude, upravo je od njih, prolazeći kroz špalir u zajedničkoj mahali, dobio najviše udaraca palijom preko leđa. Isti Andrić zapisao je i ovo: „Ima u jednim ljudima bezrazložne mržnje i zavisti koje su veće i jače od svega što drugi ljudi mogu da stvore i izmisle.“
Pavle Popović znao je da izgovori i prećuti reč za kafanskim stolom (nije pio), ali u pesmi ona bi ga preuzimala i zagospodarila njime sve do apsolutnog sudbinskog zagrljaja. I on sâm pretvarao se u reč, kako i veli naslov jedne njegove knjige. U vrzinom kolu leksema, Pavle Popović znao se i našegačiti, poigrati i zavrteti u bubnju humora i ironije, a što je davalo ozonsku svežinu mladalačkom licu njegove poezije. A s druge strane, pravi pesnik uvek ima ozbiljan odgovor kojim otvara vrata svoga egzistencijalnog habitusa: „Gospode, koji si u reč zatvorio junaka,/ Obeleži znakom njegov ljudski strah/ Rasulo sveta sabrano u jeziku, sliku smaka,/ Dovedi nas pred Velika vrata, zaustavi mah!“
Nenad Grujičić
PAVLE POPOVIĆ
Čojstvo i junaštvo su, po Marku Miljanovu,
osobine najveće kod zdravoga čoveka,
mada vreme današnje ima drugu osnovu,
danas obraz-opanak za čojstvo je prepreka,
nema više glavuše da je lice ukrasi,
mada primer poneki izroniće iz veka,
eto Pavle Popović tamu će da zagasi.
I Miljanov bio je prezimenom Popović,
oba istog korena što iz oca izlazi.
Kad su bombe zapadne (nikad da se ponovi),
sa bezbedne visine na decu nam padale,
i rakete „tomahavk“, i „pametni“ dronovi
(evropske su njuškice sve to mirno gledale),
Popović je opev’o goropadnu crnu zver,
jednosložna imena poredao k’o kame:
Bruk, Hans, Kol, Franc, Mok, Džordž, Ler...
(ostade mi kraći stih čak za sedam slogova),
na svakoj je oštrici iskeženi krvožder.
To je spisak spišanih planetarnih bogova,
licemernih grimasa s očnjacima demona,
bačenih s „nevidljivih“ nečastivih rogova.
Čojstvo i junašto je „milosrdnog“ Moloha
vražji primer varvarstva gde Srbija nastrada.
Pavle dao odgovor za satanskog zlotvora:
Nećeš majci, dušmane, Hristos će da zavlada!
(Iz knjige „Sremskokarlovačke tercine“, Brankovo kolo, 2020)