Nafta je učinila i nepravdu jer je najednom sve što je postojalo tokom milenijuma, sve što je hiljadama godina značilo život i kulturu i bilo suštinsko obeležje izdržljivog i maštovitog naroda bogate kulture, prekriveno velom, počelo da bledi, a u očima sveta i nestalo.
Sve što znamo o njima to je da imaju crno zlato, a sa njim i novac. Tako je pola veka iskopavanja nafte od sveta sakrilo sve druge vekove.
„Samo tržni centri“
Kada sam sretao druge putnike, svi su odreda bili razočarani Bahreinom.
„Tamo imaju samo tržni centri“, govorili bi mi. „Šta ćeš tamo da radiš duže od dva dana?“
Bio sam zbunjen i ubeđen da to ne može biti istina zato što je svaki kutak planete božjom promisli bogato obdaren, i nemoguće da je Bahrein izuzetak. Bio sam u pravu! I te kako! Bio sam uporan da pronađem drevnu istoriju, da pronađem stare lokalitete, istorijska, ali i prirodna čuda, i otkrio da je i jednim i drugim Bahrein neobično obdaren. Proveo sam pet dana obilazeći više od sto pedeset lokaliteta i pet dana mi nije bilo dovoljno! A čak ni u jedan tržni centar, tu novu turističku atrakciju izgrađenu petrodolarima, nisam stigao da kročim.
Pojedina mesta u Bahreinu nastanjena su u kontinuitetu čak četiri hiljade i trista godina! O tome svedoči čak 85.000 humki-grobova, koji su zapravo poveća brdašca, koja zauzimaju čak pet odsto teritorije ove malene države! Bahrein nije kuća na putu, već ostrvo na putu - trgovina metalima učinila je pre više od četiri milenijuma grad, a bogami i neku vrstu lokalne imperije - Dilmun - toliko bogatim i poznatim da je čak u „Gilgamešu“ opisan kao raj na zemlji. A to je današnji Bahrein! Prepun davnašnjih tragova, ostataka drevnih gradova i hramova.
Istorija i priroda retko su se gde tako udružile kao ovde: slatkovodni izvori koji izbijaju ispod mora u neposrednoj blizini obale, a nekad čak i na samim plažama učinili su da su biseri koji se pronalaze u ovdašnjim školjkama naročite lepote i oblika. Pre nafte meštani su uglavnom živeli od teškog vađenja bisera iz školjki. Ronili su, nekad i na prilične dubine, bez ikakve opreme, zavezavši kamen o nogu. Uspešno su prehranjivali porodice, ali su neretko to plaćali svojim životima. Cela nekadašnja prestonica Bahreina na ostrvu Muharak posvećena je trgovini biserima. Najveća turistička atrakcija države jeste istorijska staza koja vodi posetioce na dvadeset i osam mesta vezanih za bisere. Od nekadašnje tržnice do kuća ronilaca i moreplovaca, za ceo jedan dan saznao sam pojedinosti o ovom neobičnom i teškom poslu. U toku turističke sezone, koja ovde traje svega nekoliko dana godišnje, kada se organizuju trke Formule 1, moguće je čak i zaroniti kao nekada i tragom davnašnjih biserotragača pokupiti školjke sa morskog dna.
Formula 1
Grand pri Formule 1 još jedna je neobična atrakcija Bahreina. Iako nisam imao prilike da vidim kako juri formula, dozvolili su mi da se popnem na tribine i da se divim arhitekturi jedne od najboljih trkačkih staza na svetu, čije trke u svetu prati i po milijardu ljudi. Stadion na kojem se nalazim prima sedamdeset hiljada ljudi, ispod tendi napravljenih tako da podsećaju na stare arapske šatore, dok čak 82.000 guma čini barijeru oko staze. Nedaleko se nalazi prostrani zoološki vrt, u kojem je moguće ići na safari - obilazak zaštićenog prirodnog parka veličine svega deset kvadratnih kilometara. Pa ipak, i na tako malo prostora svoj dom je pronašlo čak osamdeset vrsti ptica, četrdeset i pet vrsta sisara, uključujući zaštićene vrste, kao što su arapski oruks. Najednom se nađoh među desetinama flamingosa i pelikana, nojeva i divokoza. Bahrein je čudesan upravo po tome što se jedno do drugog na izuzetno malom prostoru nalazi veliki broj neobičnih i simpatičnih znamenitosti: možda nijedna pojedinačno nije dovoljna da se čovek oduševi, ali ko ih poseti više, teško da neće poželeti da se u ovu državu vrati.
Pa ipak, od svega što sam video u Bahreinu, najviše me je oduševilo jedno - drvo! Usred pustinje, koja se pruža na sve strane oko njega koliko pogled dopire, na malenom uzvišenju izniklo je visoko i veličanstveno stablo. Naučnici tvrde da je svoj prvi pupoljak pružilo pre čak pet stotina godina! Vidi se izdaleka, zaprepašćuje snagom, veličinom, životom u negostoljubivoj ravnici, gde na čitavom vidiku ničega nema.
„Drvo života“, tako su ga prozvali.
Verovatno se tačno ispod njega nalazi bunar na velikoj dubini, dokle je moralo pružiti koren. Oko njega je pre više vekova zato postojalo i seoce, čiji arheološki tragovi su i danas vidljivi. Stablo se toliko podiglo pa zelenilom nadvilo na sve strane da izdaleka deluje kao džinovski žbun iznikao iz beskrajnog sivog tla. Debele grane su izuvijane i hrapave: stavih svoju ruku na njih, pomazih divno stvorenje.
Šta li je sve ovo stablo moralo preživeti prethodnih vekova. Toliko je poznato da skoro svaki stanovnik i svaki posetilac Bahreina dolazi do njega, kao do hrama, da mu se pokloni. Ili da se podno njegovih grana glupira za društvene mreže, naročito Tiktok, što danas masovno rade Tajlanđani i Kinezi. Zatekao sam ih kako mlate rukama i nogama, kako pokušavaju da se na pet stotina godina stare krhke grane popnu, kako drvo čupkaju i maltretiraju, dok njegove grane i lišće lelujaju na povetarcu i kao da uzidšu rečima: „Nijedan mrav, nijedna životinja još nije došla da se ovako blesavi i da me vuče za nos kao ovi smešni ljudi.“ Zaista je čovekova narav neobična, da dođe sa kraja sveta podno ovakvog prirodnog čuda da bi vrteli rukama i poskakivali, devojke puće usne i ističu grudi, a onda to gledaju i tome se dive njihovi prijatelji... Drvo je postalo prava kulturna ikona ispod koje se barem jednom godišnje organizuju koncerti i muzički festival, a tek onda je stablo svedok krajnje neobičnog ljudskog ponašanja. Zbog toga je oko njega sad postavljena danonoćna straža jer ljudima iz čista mira i najboljih namera može svašta pasti na pamet. Na horizontu, kao ni pre više vekova, nema ničega, tek su u daljini nikle crne pumpe koje vredno kljucaju zemlju - vade naftu.
Centar prestonice
Kao i u svim državama bogatim naftom, centar prestonice prepun je visokih nebodera. Pa ipak, ima ih mnogo manje nego što sam očekivao, neuporedivo manje nego u Abu Dabiju ili Dubaiju. Štaviše, zaprepastilo me je što centar Maname, glavnog grada, izgleda identično centru Kalkute.
Nafta je učinila da Bahreinci ne moraju da obavljaju svakodnevne poslove, pa su iz Indije, Bangladeša i Pakistana uvezli radnu snagu. Oni su od centra grada stvorili Malu Indiju, kako je zvanično i zovu, prepunu uskih ulica sa hiljadama dućana.
Prava stara kasaba koja vrvi od života, trgovine i ljudi, prepuna trošnih zgrada i tezgi.
Prethodnih godina u Manami je otvoren veliki broj umetničkih galerija, pa sad u ovom gradu buja i umetnička scena, daleko više nego ma gde drugde u regionu. Kada sam već odlazio, na samom aerodromu me je iznenadila jedna takva galerija, prepuna vrhunskih dela modernih bahreinskih stvaralaca.
Dolazi novo doba u kojem se zna da je jedino vrednije od nafte upravo umetnost i da će nafta nestati, ali ono što čovek stvori svojom dušom i talentom nema ograničen vek trajanja.
Viktor Lazić
