LESKOVAC
Promocija knjige „Dragan Radović – život i misao“ Danila B. Kocića profesora književnosti i diplomiranog pravnika, novinara u penziji i publiciste., održana je u Leskovačkom kulturnom centru.
Knjiga „Dragan Radović – život i misao“ deo je edicije „Najbolji književnici leskovačkog kraja“. O knjizi, pored autora, govorila je i Biljana Mičić, profesor srpskog jezika i književnosti.
„Danilo Kociće izuzetno je značajan hroničar kulture leskovačkog kraja, ne samo književnog stvaralaštva, nego i kulutre uopšte“ smatra Mičićeva.
„Predan pregalac u sferi kulture, u sferi književnosti i njegova obimna knjiga o leskovačkim piscima jeste pravo izvorište za sva dalja istraživanja, jedna vrsta istorije književnosti našega kraja i to će biti polazište za sva dalja istraživanja koja se u tom smeru budu radila. Knjiga „Dragan Radović život i misao“ nalazi se u ediciji „Najbolji književnici leskovačkog kraja“ koju je Kocić započeo i gde je rešio da ostavi jednu vrstu omaža ljudima koji obeležili našu kulturu, bilo u sferi književnosti, domenu nauke o književnosti ili nekom drugom kulturnom segmentu. Tako se ova knjiga bavi životom i radom Dragana Radovića, našeg značajnog pesnika, proznog pisca, izuzetno značajnog kritičara, koji je godinama i decenijama držao na svojim plećima kulturu ovog kraja. U tom smislu ova knjiga je jako dragocena i značajna da se sećamo značaja i doprinosa Dragana radovića, da poštujemo ono što je on ostavio, da se dalje istražuje njegov rad zato što su neki segmenti njegovog rada ostali nedovoljno istraženi. Za Dragana Radovića uvek se vezuje ono što je njegovo interesovanje, za dijalekt i za dijalektsku književnost, Dragan je započeo vrlo važnu manifestaciju Leskovačkog kulturnog centra koja se tiče dijalekatske književnosti i uopšte značaja dijalekatskog jezičkog materijala, ali Dragan Radović je i izvstan kritičar i esejist, što će dalje istraživanje i dalje vreme pokazati. Ova knjiga zato predstavlja izvorište i vrlo dragocene putokaze za sve ono što će biti dalja istraživanja Draganovog rada.“ (kraj) IS/MS
Gospodina Dragana Radovića su kao i svakog čoveka na svetu, neki voleli, a neki iz samo njima znanih razloga baš i nisu. Ja ne znam zašto su ti koji ga nisu voleli, gajili takva osećanja prema njemu, ali znam da je sujeta mnogo zahebana stvar. Znam i zašto sam ga ja iskreno voleo, a volim da mislim da je i on poprilično gotivio mene.
Iako nije bio baš toliko stariji, dozvoljavao mi je da ga zovem “čika Radoviću”. Činio sam to iz nekakvog šaljivog poštovanja, ako takvo uopšte postoji? A “čika Radović” je znao gotovo sve o mojim “misterioznim” aktivnostima, i sa posebnim interesovanjem je pratio moje jalove “književne” pokušaje. Zbog njih, ili zbog one iste vrste “šaljivog poštovanja”, nikada me nije oslovljavao mojim krštenim imenom ili prezimenom. Oslovljavao me isključivo sa “Salindžeru”, namerno praveći lapsus lingve u imenu velikog pisca. Na moje pitanje, da li se to sprda sa mnom, kobajagi mrtav ozbiljan je odgovorio:
– Slušaj Salindžeru, kao i ON najbolje pišeš u prvom licu. Kao i ON nećeš napisati mnogo jer si perfekcionista, ali sam siguran da ćeš baš kao i ON, jednoga dana napisati nešto zaista vredno, pa makar tvoj lovac ne bio u žitu, nego u strnjike”.
I dan-danas se od srca nasmejem kadgod se setim tih njegovih reči.
Da je stvarno verovao u mene, dokazuje i to što mi je prilično redovno slao neka svoja stvaranja. Ponekad i u nedovršenoj fazi. Interesovalo ga je moje potpuno neopterećeno mišljenje. Čak je i usvojio jedan moj mali istorijski amandman u svom kosturu za nikad dovršenu pa samim tim ni objavljenu “epopeju” o Nikoli Skobaljiću. Od svega što je stvorio, ona je iako najmanje poznata, na mene ostavila najveći utisak. Siguran sam da bi u bilo kojoj normalnoj zemlji, iz takvog pisanija proistekao filmski spektakl dostojan Gibsonovog “Stradanja Isusovog”.
Inače, kad bih ga video u nekoj kafanskoj bašti sa njegovim profesorskim triom (Nikola, Milorad i Boža) ko fol bih prošao blizu njihovog stola jer sam znao da ću biti pozvan da se pridružim. Privilegija je bila sedeti sa njima, a ja sam uživao slušajući ih. Šmekeri starog kova su bili prepuni priča i intelektualno-mangupskih crtica koje je možda trebalo i zapisati. Žalim što mnoge od njih nisam, ali neke po sećanju ipak jesam. Neke od njih ću možda ugraditi u nešto što ću možda tek napisati? Jednu od njih, krajnje simpatičnu sam već i objavio na društvenim mrežama (upravo Radovićevu!).
https://djuraleskovac.wordpress.com/2018/03/17/sarajevo-ljubavi-moja-%f0%9f%92%95%f0%9f%98%84/
Neskromno ću se pohvaliti da je za kratko vreme izuzetno masovno i pozitivno primećena. Par nedelja po njenom objavljivanju, srećem Dragana u blizini LKC. U prolazu razmenjujemo par kratkih rečenica. Reče mi da obavezno svratim gore jer je postavljena sjajna izložba fotografija. Kad smo se već bili rastali, nakon desetak metara začuo sam poziv:
– Salindžeru!
– Reci čika Radoviću, – okrenuh se misleći da je nešto zaboravio da mi kaže.
– Je l’ znaš šta je sebilj?
– Znam, – odgovorih nesigurno.
– Ima jedan na Baščaršiji. Kažu da mu je voda mnogo ukusna. Obavezno da odeš i da se napiješ i za moj red. – reče uz osmeh, okrenu se i ode.
Voda na sarajevskom sebilju još uvek teče i verovatno će teći zauvek. A ja ću zauvek pamtiti taj šeretski osmeh leskovačkog “kupenog petla”.
P.S.
Veliko hvala gospodinu Kociću što je svojom knjigom od zaborava još jače otrgao nezaboravnog leskovačkog gospodina, intelektualca i mog prijatelja, Dragana Radovića.