У апатинској библиотеци „Миодраг Борисављевић“ гостовао је познати српски књижевник за тинејџере Роберт Такарич, који је ученицима виших разреда Основне школе „Јожеф Атила“ Купусина и ученицима Основне школе „Жарко Зрењанин“ Апатин, на веома симпатичан начин презентовао дела која је написао. Овај књижевник ради као професор историје и педагог драме, али и као драмски писац. Апатин је, како је рекао за Дунав радио, посетио први пут.
-У овој библиотеци сам први пут, мада сам на сцени у Србији присутан неких двадесетак година, написао сам више књига за тинејџере, сликовница, оних књига које су доживеле друго, треће, пето, шесто, седмо издање, мислим да им је број 73. Пишем само за тинејџере, тачније, пишем и за децу, али оно што волим да радим јесте да пишем романе за овај узраст и нема нас много у Србији, нас који смо посветили све своје деловање тинејџерима, на врло једноставан начин Такарич је у пар реченица објаснио оним неупућенима ко је.
На питање како се вратити у то неко доба када смо посебно збуњени и трагамо да откријемо „себе“, просто речено како„ући у главу“ младих људи, на врло симпатичан начин је открио шта му познаници говоре.
-Познаници ми кажу да од тог неког доба нисам „мењао главу“, једино шта се мења током времена, јесте речник тинејџера. Рецимо књига „Ударио ме пубертет у главу“ која је доживела седам издања, писана је пре десетак година и деца су причала сасвим другачије него данас. Једноставно треба пратити њихов речник, а они су у суштини исти.
По делима Роберта Такарича, стиче се утисак да пише више за девојчице, а читаоцима портала Радио Дунава, открио је зашто је то тако.
-Па јесте, имам две „девојчице“ које сада имају по двадесетак година, али док су оне одрастале много књига сам посветио управо мојим ћеркама, које су близнакиње, Лена и Дора.
Добро је познато да су ретки они писци који ће издвојити само једну књигу као сопствено најдраже дело, па је тако реаговао и Такач, на шаљив начин се пожаливши на тешка питања.
-Сад тренутно радим на новој књизи „Срећан рођендан, мала Кидеро“ и сад бих рекао да ми је то најдража књига пошто радим тренутно на њој, али све ово што сам радио протеклих година, од „Шест ипо најгорих мувања“, „Девојчице су обично више“, „Девојчице су јачи пол“, „Рекла је да у мојој глави чује гитаре и бубњеве“ па до „Постанка света“, све су то књиге које су ми изузетно драге и са којима сам и ја живео.
Да ли је млади Роберт могао да замисли да ће се бавити писањем за младе, било је једно од питања на која је Такарич одговорио без да је искористио право сваког књижевника, право „право на песничку слободу“.
-Ово се случајно десило да сам ја писац, по вокацији сам професор и педагог драме, имао сам један велики драмски студио који сам водио и било је проблема са текстовима, и данас има проблема са текстовима, нарочито за тинејџерски узраст и онда када имате групу и хоћете да наступате, онда можете само једну ствар. Да седнете и да напишете то. Или да нешто преведете, а преводи нису били интересантни, а онда сам почео да пишем и онда су кренуле те награде. У једном временском периоду до 2003. године до рецимо 2007. 2008. године добио сам преко 40 награда, а текстови су толико били популарни, да је то отишло до Балтичког мора. Тренутно сам код издавачке куће Лагуна, они објављују моје романе, последње сто сам за њих урадио је „Онлајн екскурзија“.
Роберт Такaрич није од оних који мисле да данашњи млади људе, конкретно тинејџери, не читају довољно. Одаје утисак некога ко их заиста одлично познаје. Да ли зато што је имао „помоћнике“ док је писао за тинејџере, своје две ћерке или можда зато што стварно од пубертета на овамо није „мењао главу“, никада нећемо бити сигурни. У сваком случају тинејџери су открили свог омиљеног писца.
