Iggy Pop – Every Loser (6. 1. 2023)
Izdavač: Atlantic Records / Gold Tooth Records
Producent: Andrew Watt
Trajanje: 36 minuta
Žanr: Alternativni rok
Ocena: 7
Jako je indikativno kako nam lošije, tužnije, bolnije stvari često obeleže dan ili godinu ostajući duboko urezane u našem sećanju. Uzmite samo poslednje tri, četiri nedelje vašeg života, odnosno prvi mesec nove, 2023. godine. Redom su nas napuštali Jeff Back, Marie Presly, David Crosby, te Tom Verlaine i u sveopštoj potištenosti prožetoj osvešćivanjem finansijskih izdataka u prazničnoj euforiji deluje da smo zaboravili na jednu jako važnu rok činjenicu upriličenog naziva – „Every Loser“ – novi studijski album Iggyja Popa.
Na prvo celokupno slušanje izdanja „Every Loser“, potpisniku ovih redova otvorilo se nekoliko (ne)važnih pitanja. Šta li mlađi svet, pun elena i besa, odnosno goriva i želje za promenom sluša, koji ih zvuk pokreće, šta je za njih taj bes, kako su ga otkrili, kako su ga kanalisali, znači li njima reč pank?
Toliko kratkih pitanja i ono poslednje, o panku, koji je verovatno njihovim roditeljima ili sad već bakama i dekama bio dobar način (možda izgovor) za kanalisanje mladalačke energije, sublimiralo je suštinsko – da li je neko od tih starijih i iskusnijih (ne pametnijih prim. aut) ljudi iz okruženja mlađeg sveta uputio isti taj svet na najzvučnija imena koja su nastupala pod etiketom panka (Ramones, Sex Pistols, Clash), a naposletku da li ih je neko uputio na ime James Osterberg, odnosno Iggy Pop?
Odgovor je redakciji do dan danas ostao nepoznat, te je redakcija mislila da sama treba da uputi, ukaže mladima na važnost direktnosti izraza i preciznost kanalisanja besa.
Singlom „Frenzy“ najavljen, istom pesmom otvoren, album „Every Loser“ vam jako brzo stavlja do znanja da je tvrd, direktan i beskompromisan da ima dick and two balls, that’s more than you all. Treba li pojašnjenje?
Dok se još niste opasuljili od uvodnih reči, osećate zujanje dominantne gitarske linije i Stooges težinu kojom vam muzičari isporučuju i dokazuju da ona nikada nije prestala da prožima Iggyjevo otelotvorenje čak i kada je ono krivo i smežurano (75 godina). Ukoliko ne slušate Iggyja prvi put, tu liniju prepoznajete kao nešto blisko i bivate upecani taman kada vas Iggy svojim prodornim vokalom pita do you get it.
Tako upecani, deka tanane plave kose vas premešta u svoj drugi najpoznatiji fazon – ozbiljne reči, tvrda podloga i blagi berlinski sintovi – „Strung out Johnny“. Sve je sjebano ukoliko se nanižete u tu beskrajnu nisku zavisnika i uđete u kolo iz kojeg nema izlaza sem u krajnost. Srećom, Iggy je otišao u drugu, stvaralačku krajnost i u njoj predstavio život zavisnika pogubnim, nije se u takvom životu pogubio kao mnogi drugi i time pokazao svoju snagu.
It’s wiser to say no
Naravno, ne bi problem sa zavisnošću mogao imati pozitivan ishod da nije bilo snažne podrške prijatelja. Tih davnih, berlinskih dana uz njega je bio Bowie, a sada su na ovim trakama Chad Smith (Red Hot Chili Peppers), Duff McKagan (Guns and Roses), Josh Klinghoffer (Red Hot Chili Peppers), Travis Barker (Blink-182), Stone Grossard (Pearl Jam), Eric Avery (Jane’s Addiction), Chris Chaney (Jane’s Addiction), Dave Navarro (Jane’s Addiction, Red Hot Chili Pepers), tragično preminuli Taylor Hawkins (Foo Fighters) i Andrew Watt koji je svirao i producirao album. Da li je album imao šanse za neuspehom?
Nakon dve uvode numere, koje sadrže dve dominantne emocije, odnosno motiva Iggy i njegova raznolika, samim tim veoma zanimljva muzička podrška vas stavljaju u središte nove Atlantide. U formi recitacije s pevljivim refrenom Iggy nam propoveda gde se ona nalazi, kakve je naravi, koliko je širokogruda, otvorena za različitosti te zbog toga generiše ljubav svojih stanovnika. Ali i ona tako savršena nestaje, tone polako sa svim svojim dobrim karakteristikama ka neminovnom kraju u kojem će nešto manje nego sada riba, leptira i ptica svedočiti povećanoj količini betona.
Miami, I love you
Nesumnjivo, James je pronašao svoje geografsko, fizičko utočište, svoju Atlantidu sa kojom će potonuti. Dok se potonuće ne dogodi, mada se ono neće desiti odjednom, nego vrlo postepeno, James ima vremena da razmišlja i prihvati da klovn koji je nekada postojao sada mrtav. Ali isti taj klovn može da popravi svoje lice i postane profesionalac, da isporuči „Morning show“ i u jako staloženom, svedenom muzičkom izrazu podeli nekoliko odzvanjajućih i direktnih rečenica.
A future that is hopeless, just makes each day delicious
Jasno je da osvešćivanje beznadežnosti ne treba da vodi u očajavanje već treba da podstakne uživanje. Tako i u ovom studijskom izdanju, ide se od numera s više investiranog emotivnog naboja u manje i prostije izraze u kojima se Iggy zabavlja, provocira, čak brutalno proziva, pa se onda vraća u ličnije, emotivnije, mračnije elementa svojih refleksija.
Prelaz s jedne na drugu emociju slušalac dobija u vidu među-pesme „The News for Andy (Interlude)“ iz koje se vrlo brzo palicama Travisa Barkera stušti u „Neo Punk“. U novo pankerskom zvuku i formi kao da je opisan je život onih klinaca od gore, onakvim klakvim ga makar mi (stariji) vidimo. Opisano je njihovo buntovništvo koje se manifestuje pre materijalno nego emotivno, puno skupih marki, malih reči i dosta jeftinih trikova.
No, još jednom među pesmom Iggy se vraća u svoju poziciju, u svoje misli i kanališe svoj bes. Drugi interlude se zove „My Animus“. S dve minutne, među-pesme Iggy podseća na svoje prethodno studijsko izdanje „Free“. Recitovanje, snažnih, uglavnom mračnih poruka sa pozadinskim muzičkim izražajem pravi fini balans između standardnih muzičkih formi i onih nekonvencionalnih, ali pogodih za prenošenje poruka.
Najzvučnije poruke uglavnom jesu fuck ovo i fuck ono, a pogotovo fuck „The Regency“ zbog čega nije ni ćudo što na streaming platformama dve trećine pesama imaju oznaku „Explicit“, čime vlasnici, urednici platofrmi, verovatno nesvesno, podižu zainteresovanost slušaoca umesto što ga štite. Mada imaju li od čega? Od istine?
The problem with life is that it stops
Kao i život i ploča se završava, a oba su sličnih, cikličnih karakteristika. I prošlim studijskim izdanjem Iggy je odavao znake spoznaje svoje krajnosti. Sada nam ponovo stavlja do znanja da je na kraju svoga ciklusa. Međutim, dokle god oko njega postoje muzičari koji znaju da kanališu njegov besi energiju, Iggy će davati nešto novo ovom svetu. Zbog toga je jedan od retkih živih muzičara stare garde koji se bezrezervno nudi drugima i može nešto u svojim poznim godinama da ponudi novo, da prodrma neku netaknutu vijugu.
Ukoliko je prethodni album „Free“ (2019) u kojem je James maksimalno iskoristio dubinu svog glasa bio introvertni odraz proživljenog, album „Every Loser“ je ekstrovertna rekapitulacija i svojevrsna oda (svom) životu kroz koju je pokazao da ima zbog čega da bude ljut, uzrujan, isprovociran, ali i miran, pun ljubavi i saosećanja, te zadovoljstva zbog spokoja koji je pronašao – fizički na Floridi, a dušom u muzici.
Lista pesama:
- Frenzy
- Strung Out Johnny
- New Atlantis
- Modern Day Ripoff
- Morning Show
- The News for Andy (interlude)
- Neo Punk
- All the Way Down
- Comments
- My Animus (interlude)
- The Regency
