Sifilistična Srbija

Novinari i društveni akteri još jednom su potvrdili već opštepoznatu stvar kako su senzacija i pravljenje skandala važnije od odgovornog, temeljnog i na činjenicama zasnovanog skretanja pažnje na ne tako mali problem sa sifilisom u Srbiji.

Problema je mnogo, odgovora i epidemioloških podataka malo, dok testiranja i lekova skoro pa nema.

Tinjajuća epidemija sifilisa nije specifikum Srbije, već cele Evrope. Zahvaljujući fluktuaciji ljudi, dostupnosti seksualnih partnera, hemseksu, popularnosti svingerskih klubova i grupnog seksa koji zamajac dobijaju sa lokdaunom, učestalost polno prenosivih infekcija postaje sve veća, a reakcija zdravstvenih službi sve manja.

Sifilis je visoko kontagiozna bolest, može se preneti poljupcem, a najčešće se prenosi putem oralnog seksa u populaciji muškaraca koji imaju seks sa muškarcima, o čemu svedoče podaci ECDC-a i naših zdravstvenih službi.

Zahvaljujući društvenim faktorima, skoro iskorenjena bolest predstavlja sve veću pretnju po javno zdravlje.

Umesto anticipiranja i rešavanja javno-zdravstvenih rizika u praksi imamo nehajan odnos i apsolutnu neprilagođenost zdravstvenog sistema potrebama građana.

Građani Srbije o sifilisu znaju malo ili gotovo ništa, a od ranog, latentnog do neurosifilisa, gubitka vida, upala mozga i letalnih ishoda nelečenog sifilisa put nije tako dug.

Nepostojeći put od preventive do kurative pravi niz problema. Ukoliko posumnjate na sifilis, suočićete se sa problemom testiranja. Da biste se testirali u nekom od zavoda/instituta za javno zdravlje morate imati uput izabranog lekara iz DZ, što ne podrazumeva samo gubljenje vremena, već pršteću stigmu, pa mnogi odustaju ili odlaze u privatne laboratorije koje nemaju ni adekvatan kadar ni adekvatnu opremu budući da dijagnostika i lečenje sifilisa sa sobom nosi određene, u mnogim slučajevima ne tako male izazove, analize, tumačenja, praćenje toka bolesti i lečenja.

Svetla tačka su organizacije civilnog društva koje rade skrining rapid testovima i Zavod za kožne i venerične bolesti sa TPH i VRDL dijagnostikom.

Klinike za infektivne bolesti su posvećene imunokompromitovanim pacijentima koji već imaju neku od hroničnih infekcija, poput HIV-a, stoga su uglavnom nedostupne građanima.

Iako godinama postoje dve firme koje se bave nabavkom depo-penicilina, njega u našim zdravstvenim ustanovama nema, jer centralne apoteke ne raspisuju tendere, a klinike se ne javljaju sa svojim projektovanim potrebama.

U praksi imamo višenedeljno tretiranje pacijenata antibioticima u domovima zdravlja ili u sopstvenoj režiji nabavku lekova na crno u šta su upletene i apoteke, budući da se neophodni lekovi nalaze na D listi.

Ukratko, da bi se neko u Srbiji izlečio od sifilisa, moraće prekršiti niz zakona preko posrednika koji takođe krše zakon, potrošiti novac i mnogo vremena.

Autor ovih redova je u nekoliko navrata pisao kako je epidemiologija zaraznih bolesti upokojena grana medicine u Srbiji, što se odražava i na podatke o sifilisu kojih praktično nema, ako izuzmemo nekoliko rečenica i grafikona u nepotpunim, nedorečenim, metodološki i na svaki drugi način nedovršenim godišnjim izveštajima o zaraznim bolestima koje objavljuje Batut, kršeći kako Zakon o zaštiti stanovništva o zaraznim bolestima, tako i Pravilnik o prijavljivanju.

A kako i ne bi, kada izveštaje piše nekompetentna, nezakonito, na nameštenom konkursu zaposlena osoba u Odeljenju za prevenciju i kontrolu zaraznih bolesti.

Osim što podaci i epidemiološke prijave iz privatnih laboratorija ne stižu, ne stižu ni i iz državnih ustanova.

Jedine podatke koje imamo su oni o broju novoobolelih tokom godine. Nema podataka o broju i strukturi testiranih, o prijavljenim rizicima ili proceni istih, o vrsti testova koji se koriste, o broju onih koji se testiraju prvi put niti se kod obolelih beleže klinički podaci (tok, težina bolesti, načini i ishodi lečenja) važni za definisanje ukupnog odgovora na izazove.

Dok Batut za druge polno prenosive infekcije u izveštajima nadnacionalnih institucija frizira podatke kako bi se Srbija predstavila u što boljem svetlu, naročito kada je reč o globalnim ciljevima UN-a, sifilis je izvan fokusa njihovog interesovanja, uprkos činjenici da se radi o stručno-metodološkoj kući koja mora prikupljati i obrađivati podatke, dokumentovati probleme kako bi dali smernice za organizaciju zdravstvenog sektora.

Epidemiologija nije statistika, već jedna od najvažnijih grana medicine iz koje osim preventivnih programa i pomoći u organizaciji zdravstvene službe, proističe niz kliničkih studija važnih za razvoj medicine. Zbog toga je praćenje gore pomenutih parametara od krucijalne važnosti.

Zbog čega tako važne podatke nemamo, izgleda nikog nije briga.

Osim što adekvatnih podataka i strategija nemamo, mi nismo u stanju ni postojeće brojke da saberemo.

Sumnju u verodostojnost zvaničnih izveštaja unose podaci Zavoda za kožne i venerične boleti. U toj ustanovi je 2020. godine zabeleženo 125 slučajeva sifilisa, dok u izveštaju Batuta za istu godinu piše kako je na nivou cele Srbije registrovano 162 slučaja.

Ako je u Beogradu koji ima 1,7 miliona stanovnika u samo jednoj ustanovi registrovano 125 novoobolelih, kako je moguće da je u ostatku populacije od 5 miliona zabeleženo samo još 37 slučajeva?

Poslednjih godina, istina retko, beleže se slučajevi kongenitalnog sifilisa, a mandatorno testiranje trudnica ne postoji skoro već dvadeset godina.

U demografski starom društvu sa izraženim trendom depopulacije poslednji podatak na najbolji mogući način oslikava naš odnos prema životu.

Navedeni problemi sa sifilisom je samo jedan u nizu kada je reč o zdravstvu, zdravstvenoj kulturi i prosvećenosti, posvećenosti države građanima i njihovim potrebama.

Otuda, nema mesta čuđenju zbog činjenice da je prosečno očekivano trajanje života u Srbiji među najnižima u Evropi.

Autor je predsednik Društva za održivu budućnost – Koraci

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.