Za Rusiju i Ukrajinu bilo bi najbolje da se rat okonča sad – baš u vreme dok se piše ovaj tekst. To se, međutim, neće dogoditi
U rusko-ukrajinskoj konfrontaciji sukobljene su u krajnjoj liniji dve žestoko suprotstavljene strane, ali nijedna od njih nije sama Ukrajina. Sukobljene strane su Rusija i NATO na čelu sa SAD, a Ukrajina se obrela u položaju pasivne žrtve koja zasad najviše i tragično strada, uz izglede da u tom pogubnom položaju ostane još nepodnošljivo dugo vremena. U ovom ratu ima više aktera i svi su veliki krivci, a krivica je otprilike proporcionalna vojnoj moći sa kojom su zaraćene strane ušle u ovaj sukob. Ne ulazeći detaljnije u pitanje odgovornosti, mora biti naglašeno da te odgovornosti, i pored toga što je velika žrtva nije lišena ni sama Ukrajina.
Sa očiglednim prednostima koje proizlaze iz naknadnog uvida, može se reći da je ukrajinsko državno rukovodstvo načinilo ogromnu i valjda neoprostivu grešku time što se upustilo u rat sa neuporedivo jačom silom. Nije smelo da se smetne s uma da rat između strana koje su toliko nejednake u stanovništvu i površini, pa samim tim i u vojnoj moći, može samo tragično, možda neizrecivo tragično da se okonča po slabiju stranu. Upuštajući se u taj rat i ne pristajući na kakav, makar naizgled i ponižavajući, sporazum, ukrajinsko rukovodstvo je ušlo u rizik gubljenja desetina, a možda i stotina hiljada života, a to je, s obzirom na predvidivost takvog ishoda, prosto nedozvoljeno. Za pojedince i čovečanstvo najveća je vrednost sam život, a nedopušten je promašaj i veliki greh, možda i u hrišćanskom značenju te reči, žrtvovati život na oltar nekakvog nacionalnog ponosa i časti. Utoliko pre što za taj ponos i čast plodove ubira samo aktuelni državni vrh – tako što će krupnijim slovima biti upisan u istoriju – a desetine hiljada anonimnih mučenika gubiće živote bez ikakve kompenzatorne naknade.
KLJUČNE KOMPONENTE
Svodeći, dakle, merodavne aktere rata na samo dve krupne sukobljene strane, tokovi rata mogu se, makar delimično i u temeljnim crtama, predvideti usredsređujući se na bitne determinante njihovog verovatnog, pa time u važnim elementima i predvidivog ponašanja. Ovde od velike koristi može da bude čisto ekonomski pristup. U najopštijoj teorijskoj formalizaciji ponašanje bilo kojih aktera opredeljeno je trima ključnim elementima: preferencijama (iz kojih se daju izvesti ciljevi), raspoloživim alternativama i ograničenjima.
Što se preferencija i ciljeva tiče, ruska strana ide za tim da korenito promeni međunarodnu orijentaciju Ukrajine i njeno vidljivo okretanje ka zapadu. Pritom se gubi iz vida da je spoljnopolitička orijentacija svake zemlje stvar odgovarajućeg biračkog tela a ne bilo koje, makar i susedne, druge zemlje. NATO ima za cilj da se u toj „denacifikaciji“ suprotstavi primeni gole sile od strane Rusije i zaštiti demokratsko pravo Ukrajine da bira saveznike i tip društveno-ekonomskog sistema u kome će se razvijati. Kad se prevede na jezik tekućih propagandnih parola, NATO u Ukrajini štiti demokratiju. Kad je reč o ograničenjima, smesta se ispostavilo da Ukrajina kao manja i nerazvijena zemlja ne raspolaže sredstvima za ratovanje sa daleko većom zemljom i odmah je u tom pogledu postala zavisna od pomoći zapadnih demokratija. Na ruskoj strani ograničenja su bez sumnje postojala, ali se tek postepeno i sve jasnije ispoljavaju. Što se Zapada i NATO-a tiče, ograničenja su ponajmanje došla do izražaja i mogla bi se ispoljiti tek kad na drugoj strani ona ozbiljno i dalekosežno sputaju mogućnosti i oblike delovanja. Alternative zasad ponajmanje dolaze do izražaja budući da su se obe strane, pa čak i Ukrajina, čvrsto opredelile za jasno određene pravce delovanja: „denacifikacija“ Ukrajine, zaštita demokratije i odbrana suvereniteta i celovitosti, pa time i nacionalne časti i dostojanstva.
Analiza mora da bude započeta preciziranjem motivacije, koja odražava preferencije odlučujućih aktera u sukobu Rusije i NATO saveza koji će u daljem tekstu biti pominjan kao Zapad. Bitni elementi za sagledavanje mogućih budućih tokova ovog sukoba daju se identifikovati na osnovu postojeće, na ratištu i oko njega uspostavljene situacije. Zadivljujuće i neočekivano, ispostavlja se da je u toj situaciji prilično jednostavno praviti prognoze, pa čak uz izglede da budu realistične i pouzdane. Dogodiće se ono što na ovom tragičnom prostoru budu preduzimali relevantni akteri. Motivacija, ograničenja i alternative kod svih njih snažno će uticati na njihove postupke i ponašanja, ali neće kod svakog aktera produkovati jednak uticaj. Kod Zapada odlučujući uticaj imaće motivacija.
MOTIVACIJE
Zapad je silno zainteresovan da se ovakvo stanje sačuva i što više produži. Ruski politički vrh stvorio je situaciju koju je Zapad mogao samo da poželi a koja se za samu Rusiju pretvorila u pravu moru. Agresija na Ukrajinu uništila je sav ugled i prestiž koji je Rusija eventualno mogla da ima. To je bruka stoleća, i to za čitavo stoleće. Ovaj rat će, naročito u nešto dužoj perspektivi, znatno oslabiti Rusiju, kako ekonomski tako i politički i vojno. Ništa pogodnije nije mogle da se dogodi na liniji poznatog sputavanja i obuzdavanja (containment) Rusije. Za Zapad je pravi blagoslov što je u ovaj razorni sukob upletena Rusija a ne bilo koja članica NATO-a. Zapad nekakvom iscrpljivanju faktički neće biti podvrgnut. Jeste da on Ukrajinu snabdeva vojnom opremom i naoružanjem, ali to daleko manje košta nego što na prvi pogled izgleda. Ukrajini se sa dobrim razlogom, koji će biti razjašnjen u nastavku teksta, ne dostavlja najsavremenije oružje nego ono koje je pri isteku svog roka trajanja. Knjižeći ove naturalne isporuke po nekakvim zvanično registrovanim troškovima, u budžetu će na rashodnoj strani biti prikazani troškovi koji su znatno veći od aktuelne vrednosti tog oružja; tako će budžet i upravljačima državne imovine i američkoj javnosti izgledati mnogo dopadljivije nego što bi inače bio slučaj. Uz sve, Ukrajina se sada koristi kao pogodan poligon za isprobavanje oružja, makar i onog koje bi u dogledno vreme moralo da se rashoduje. Voditi rat bez ljudskih žrtava, iskoristiti ga za intenzivno iscrpljivanje Rusije kao ključnog, strateškog protivnika i sve to imati na raspolaganju bez preterano velikih troškova – to su okolnosti zbog kojih Zapad sigurno želi da se taj rat što više otegne.
Što se Rusije tiče, ona je već pretrpela ogromnu štetu, a sa protokom vremena tu štetu će i dalje morati da podnosi, uz njeno najverovatnije sistematsko povećavanje iz perioda u period. Toj nerazvijenoj zemlji ovoliki ratni napor sigurno veoma teško pada. Njen ugled je doslovno ruiniran: među demokratski emancipovanim zemljama nema nijedne koja Rusku agresiju žestoko ne osuđuje, a zna se kakav je ishod poznatog osuđujućeg glasanja na Ujedinjenim nacijama. U tom ratu Rusija iz dana u dan redukuje i svoj vojni potencijal. A najveći trošak je poseban vojni gubitak, koji znači daleko više i u komparativnom vrednovanju neizbežno se ispostavlja kao nesravnjeno veći od običnog troška; reč je, dakako, o desetinama hiljada izgubljenih ljudskih života na obe strane, a posebno o stravično naraslim civilnim žrtvama. Ne treba posebno naglašavati kakva je žrtva u tom krvavom kolopletu ispala Ukrajina. Desetine hiljada žrtava, vojnih i civilnih, razorena infrastruktura, poremećeni procesi u svim bitnim oblastima života, stotine hiljada izbeglih ili interno raseljenih i, već poduže, paćenički život bez struje, grejanja i vode. Opet sa prednošću naknadnog uvida, može se ustvrditi da je upuštanje u rat sa Rusijom kao neuporedivo jačom stranom, bila katastrofalna greška ukrajinskog političkog vrha. Nema tog suvereniteta i teritorijalne celovitosti koji mogu da vrede tolike ljudske žrtve i neopisive patnje.
SKICA BUDUĆIH TOKOVA
Budući tokovi rata mogu se predvideti na osnovu analize motivacije relevantnih aktera, a potom i ograničenja sa kojima se sukobljavaju i alternativa koje mogu da im se i ne ukažu. SAD su zainteresovane da se ovaj ratni sukob što više produži: iscrpljivanje i slabljenje ključnog protivnika osigurava se uz iznenađujuće mali trošak. Za Rusiju i Ukrajinu bilo bi najbolje da se rat okonča sad – baš u vreme dok se piše ovaj tekst. To se, međutim, neće dogoditi. Figurativno govoreći, Putin sebi neće, a možda i ne može, da dozvoli takav epilog. Okončanje rata bez potpune pobede te velike zemlje doživelo bi se u njoj kao prava nacionalna katastrofa; gore od toga, svi ti ogromni troškovi, a pogotovo ljudske žrtve, pokazali bi se kao uzaludni i besmisleni. Tako nešto Putin ne bi dozvolio ni na najtežim mukama. Donekle je sličan položaj i ukrajinskog političkog vrha. U nepromišljenom patriotskom zanosu upustili su se u rat sa daleko većom i snažnijom zemljom; tom iskušenju treba odoleti po svaku cenu budući da su strašni gubici i žrtve sigurni, a ishod nipošto obećavajući. I Putin i Zelenski žrtve su svojih opasnih zamisli koje su iz raznih razloga pogrešne i katastrofalne. Putin se upustio u „specijalnu operaciju“ kakva se u civilizovanom svetu ne samo ne preduzima nego se najoštrije osuđuje, a Zelenski u patriotsku avanturu odbrane nečega što ne može da se odbrani. Ne bar bez gubitaka i žrtava koje su daleko veće od onoga što se brani, tako da bi i u slučaju uspešne odbrane trošak bio veći od „benefita“. Zbog tako nepovoljnih implikacija okončanja ovog rata, jer bi pokazao besmislenost i apsurd dosadašnjih dalekosežnih a pogubnih odluka, ni Rusija ni Ukrajina ne mogu pregnuti da ga što brže okončaju. Obe zemlje su zarobljenici svojih dosadašnjih pogrešnih odluka, te odluke su se pretvorile u vrlo tvrda ograničenja na buduće akcije.
Rat će, dakle, trajati još veoma dugo. Njegovi korifeji biće sva tri aktera: Zapad zato što mu taj rat ide u prilog, a Rusija i Ukrajina zato što iz njega prosto ne mogu da se izvuku. Nuklearno oružje neće biti upotrebljeno u ovom ratu. Prvo zato što je svima jasno kolika bi tek to bila katastrofa ne samo za aktere nego i za ostatak sveta. Drugo, zato što će Zapad nastaviti sa svojim pažljivo doziranim Ukrajini namenjenim isporukama oružja. Isporuke će ostati ograničene zato što bi eskalacija sukoba povećala verovatnoću pribegavanja nuklearnom oružju. Ni sama se Rusija verovatno ne bi latila tog oružja, ali Zapad u to nije siguran i ima svoje ozbiljne sumnje. Sumnje su, dakako, važna determinanta ponašanja i kad u stvarnosti nemaju oslonac. Tim sumnjama je doprineo i sam Putin pomalo zveckajući tim oružjem kad je svojevremeno izdao specijalno naređenje za „bojevu gotovost“ jedinicama koje su njime opremljene. Zapad takođe zna da su politička moć i nadležnosti strateškog odlučivanja u Rusiji, nažalost, skoncentrisani u jednoj tački, a takvi nezdravo centralizovani sistemi odlučivanja skloni su hazardima i veoma opasni. Zapad stoga ima dobre razloge za oprez u ovoj stvari čak i kad Rusija objektivno nema ni želju ni spremnost da se posluži tim katastrofalno opasnim oružjem.
KRATAK ZAKLJUČAK
Zaključak može da bude vrlo kratak. Zapad će nastaviti da pomaže Ukrajinu ali u veoma pažljivo odmerenom stepenu. To će omogućiti da se rat znatno produži ali da ne dođe do eskalacije koja bi povećala rizike nuklearnog konfrontiranja. Rusi i Ukrajinci će još prilično dugo biti izloženi ljudskim žrtvama međusobno se bespoštedno ubijajući. Biće još mnogo i troška, i sramote, i nesreće. A sudbinu Ukrajine metaforički su i veoma efektno ali zastrašujuće naznačili neki maštoviti Rusi kad su rekli da je u ovom sukobu Zapad spreman da ratuje do poslednjeg Ukrajinca. Posve je jasno ko će od tri ovde identifikovana aktera beskrajno tužne ratne konfrontacije izvući deblji kraj: to jedino neće biti Zapad. Slovenski svet je na putu da doživi još jednu veliku nesreću.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR