"Ne možete da glumite Amerikanca ako to niste": Rade Šerbedžija OTKRIO ISTINU O NAŠIM GLUMCIMA koji pokušavaju da izgade inostrane karijere
I ovog decembra popularni glumac nastupiće, sa svojim bendom “Zapadnim kolodvorom“, pred beogradskom i novosadskom publikom i to 21.decembra u MTS Dvorani i 22.decembra u Srpskom narodnom pozorištu.
Komentara 0
Slušaj vest
0:00/
0:00
Na koncertu pod nazivom “Eto pjesma”, Rade Šerbedžija će predstaviti svoj novi album “Ne okreći se, sine” ali će publiku podsetiti i na stare hitove.
Blic preporučuje
Letos ste održali koncert u Botaničkoj bašti “Jevremovac” a sada u MTS Dvorani. Koji prostor vam je inspirativniji?
- U Botanačkoj bašti sam održavao koncert i ove i prošle godine i zaista je bila fantastična energija koja mi se jako svidela. Ali i MTS Dvorana je fenomenalna. Publika je dosta blizu bine i akustika je fantastična. To je jedan od najboljih prostora za koncert i unapred se veselim druženju sa publikom.
Pesma po kojoj vam se zove novi CD “Ne okreći se sine” je napisana 1988. kada je vaš sin Danilo imao 17 godina. Izjavili ste da je to poruka njemu i njegovoj generaciji. Koliko su se vremena od tada promenila?
- Moji koncerti i pesme su ili ljubavne ili tužne ili politički angažovane. I to je neki moj stav kao umetnika. Tako sam i predstave radio. Na primer, u pozorištu KPGT Ljubiše Ristića u kome sam nekada igrao, smo uvek nastojali da budemo i oštri i zanimljivi i politički interesantni i na neki način groteskni, pa i gotovo disidentni. To i jeste u biti svakog umetnika da preispituje stvarnost i život i društvo u kome živi. Na taj način imam i moje koncerte gde govorim i svoju poeziju koja je na neki način oštra i provokativna. Kod mene su najvažnije reči.
Gde je vaš dom?
- Tamo gde potpaljujem ognjište i hranim svoju ženu i decu. Sada živim u Istri, u Beogradu na Dorćolu i ponekad u Zagrebu. Dom mi je vrlo često i u Americi gde snimam filmove, kao i u Londonu. Lenka i ja smo na točkovima.
Čini se da u poslednje vreme na našim prostorima više naginjete muzici, a u inostranstvu glumi...
- Ja samo glumim u pozorištu na Brionima i to u predstavama moje supruge Lenke (Udovički prim. aut.). Nekako smo zajedno prošli život - od 1991. kada smo se venčali u Beogradu i iza toga smo putovali. I u tim teškim vremenima smo bili zajedno i nekako, to je naš potpis i naših života i naše umetnosti. Lenku jako cenim kao reditelja, jer smatram da je ona fantastična u svom poslu. Nedavno je napravila odličnu predstavu u Beogradskom dramskom pozorištu “Tramvaj zvani čežnja” sa mojom Brankom Katić koja je briljantna kao i sa celim ansamblom. Mi napravimo predstavu a onda sa komadom “Ko se boji Virdžinije Vulf” gostujem vrlo često u BDP. To je dakle jedini moj teatar. Uglavnom sam filmski glumac i još uvek snimam filmove.
Da li je moguće da neki glumac sa naših prostora u inostranstvu ne igra tipske uloge i da ne glumi stranca?
- Teško. Film je istina i on nastoji biti istinit. Ne samo kada je u pitanju dokumentarni već i kada je igrani. Vi ne možete na filmu igrati pravog Amerikanca ako to niste. Možete kod nekih velikih reditelja koji ne rade stereotipne filmove, jer Amerika je isto sazdana od ljudi koji govore engleski jezik kao i ja. Vi se po akcentu, bez obzira koliko vam engleski jezik može biti odličan, odajete da niste pravi Amerikanac. Tako da je to priča kod naših glumaca koji pokušavaju u inostranstvu da snimaju filmove. Bekim Fehmuu koji je prvi napravio jedan svetski uspeh, igrao je Portugalca, Italijana ali nikada Amerikanca.
Imate li u planu da snimate neki film ili seriju u Beogradu?
- Ne, u Beogradu nemam, ali ni u ostalim krajevima nekadašnje Jugoslavije. Nemam neke planove, jer još uvek radim sa mojim američkim i engleskim agentima. Imam u planu strane filmove. Ići ću možda da snimam film u Tbilisiju, ali i u Rimu.
Šta se dešava sa vašim pisanjem knjiga?
- Trenutno pokušavam da napravim od svoje dve knjige “Do poslednjeg dana“ i “Posle kiše” jednu za englesko tržište. Želim da izaberem najinteresantnije stvari i da ih spojim u priču koja bi se najverovatnije zvala „Zelena karta“.
Da li biste voleli da tu knjigu ekranizujete?
- Ne razmišljam o tome. Bilo je pokušaja od nekih naših velikih režisera da naprave igrani film o meni ali ja to nikada nisam dozvolio. Bilo je i pokušaja da jedan poznati pozorišni reditelj napravi predstavu koja bi se zvala mojim imenom ali ja to ne želim.
Zbog čega?
- Zbog toga što ne želim da „kopam“ po svojim ranama i što mislim da je to pravo na moju privatnost, koju želim da zadržim za sebe.