O SUDBINI SRPSKOG NASLEĐA NA KIM

Ideja svete zemlje kao ključnog činioca u procesu stvaranja i oblikovanja nacija u svetskoj nauci je odavno dobila utemeljen teorijski okvir, kaže dr Danica Popović.

 

Prostor na kome se nalaze svetinje poput Dečana i Pećke patrijaršije, vekovima predstavlja svetu zemlju srpskog naroda. Istoričar umetnosti dr Danica Popović je na naučnoj osnovi objasnila istorijski i identitetski značaj srpskog kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji.

danica popović

Dr Popović prvo pominje saopštenje srpske delegacije, izdato na Konferenciji ambasadora velikih sila održanoj u Londonu 1912-1913. godine, a posvećenoj pregovorima balkanskih država sa zvaničnicima Osmanskog carstva.

– Kao odgovor na teritorijalne pretenzije albanske strane, srpski pregovarači, predvođeni Stojanom Novakovićem, podneli su Konferenciji dokument u kojem su obrazložili neotuđivo pravo Srbije na teritoriju Kosova i Metohije. Iako pomenuti dokument od 8. januara 1913. nikako nije prvo, a svakako ni poslednje svedočanstvo o statusu koje u svesti Srba ima Kosovo i Metohija, on predstavlja svojevrsnu paradigmu. Najpre stoga što atribut „sveti“ govori ne samo o istorijskom značaju tog prostora, već i o duboko uvreženom shvatanju o izuzetnim, identitetskim i sakralnim svojstvima njegovog kulturnog nasleđa. Ono takođe svedoči da je ideja o kosovskoj svetoj zemlji dobijala na aktuelnosti u kriznim vremenima, a naročito u okolnostima kada bi kosovsko pitanje bilo internacionalizovano – kaže dr Danica Popović.

Duhovni identitet počiva na mitovima

Ideja svete zemlje kao ključnog činioca u procesu stvaranja i oblikovanja nacija u svetskoj nauci je odavno dobila utemeljen teorijski okvir.

– U srpskoj sredini, ovaj koncept je, upravo na primeru Kosova i Metohije, argumentovano obrazložio Miloš Ković, ukazavši da predanja, sećanja i mitove svakog naroda, pa i srpskog, treba razumeti kao osobene simbolične resurse, svete osnove na kojima počiva duhovni identitet jedne zajednice, odnosno, države. U tom smislu, fenomen poznat kao kosovski zavet, kosovski mit ili vidovdanska misao sadrži sve važne elemente: mitove o zlatnom dobu, bogoizabranosti naroda i žrtvi predaka, a iznad svega, ideju svete zemlje – prostora nastanjenog junacima, svecima i njihovim moštima, pozornici prelomnih istorijskih događaja. Njihovo je bitno svojstvo u tome što predstavljaju trajni izvor nadahnuća i pokretačku snagu budućim naraštajima – podseća dr Popović.

Program sistematskog uništavanja

– Zakonske odredbe, poput one iz 1945. kojom se zabranjuje povratak izbeglih lica sa Kosova i Metohije, zatim odluka iz 1963. da se obustave arheološka iskopavanja na njenoj teritoriji, izbacivanje imena Metohija iz naziva pokrajine 1968, pa sve do Ustava iz 1974, sa dobro znanim posledicama, utrle su put albanskom separatizmu i odredile sudbinu srpskog kulturnog i spomeničkog nasleđa. Paljenje dečanskog Prizrenskog konaka 1948. godine, rušenje monumentalne spomen-crkve u Đakovici godinu dana docnije, pohara Svetog Marka Koriškog 1973, paljenje konaka Pećke patrijaršije 1983, samo su neke od etapa jednog sistematski sprovođenog programa, koji je do vrhunca doveden 1999. i 2004. – podseća Popovićeva.

Tokom 14. veka, na prostoru Kosova i Metohije uobličeni su kultovi srpskih svetih vladara, crkvenih poglavara i otšelnika (pustinjaka), a nad njihovim moštima podizani su značajni manastiri koji su snažno zračili u svom okruženju. Naša sagovornica napominje da je ideja i manifestacija svetosti imala svoj univerzalno-hrišćanski, a ne samo nacionalni predznak.

– Sa idejne, odnosno ideološke tačke gledišta, i dalje je snažno zračila uzvišena kosovska misao – metafora jednog herojskog, slobodarskog stava i opredeljenja za najviša moralna načela. Kada se spozna nemerljiv istorijski značaj srpske baštine na Kosovu i Metohiji, koju je još Aleksandar Giljferding označio istinsko blago srpskog naroda, jedan od suštinskih činilaca njegovog duševnog i moralnog života onda se sudbina tog nasleđa ukazuje u svoj svojoj tragici. Ta sudbina, što traje već više od šest stoleća, može se opisati kao kontinuirana povest stradanja, prekidana retkim, kratkotrajnim oporavcima i još ređim uzletima – navodi naša sagovornica.

Nakon rušilačke stihije koja je zadesila srpske svetinje i spomenike u toku turskih osvajanja, u prvih vek i po osmanske vlasti uspostavljeno je relativno stabilno stanje nakon obnove Pećke patrijaršije.

Svetinje odolevale i u zlim vremenima

– Poseban smisao i kohezionu ulogu imala su i kultna mesta, sa čudotvornim moštima srpskih svetih. Međutim, već krajem 17. a naročito u 18. veku, u vreme austroturskih ratova i anarhije uzrokovane urušavanjem institucija Osmanskog carstva, srpski narod na Kosovu i Metohiji biva izložen zatiranju i islamizaciji, dok njegova baština postaje meta osvetničkog, smišljenog uništavanja – posebno nakon seoba iz 1690. i 1737-1739. godine. Dalekosežan i naročito opasan problem bilo je snaženje islamiziranih arnautskih plemena, koja postaju trajni instrument najpre turske, a potom habzburške balkanske politike. Pa i u takvim, zlim vremenima, srpske svetinje odolevale su propasti. Ponekad su se branile i neuobičajenim, podvižničkim sredstvima. Upečatljivo, jedinstveno svedočanstvo o rešenosti dečanskih bratstvenika da ni po koju cenu ne napuštaju svoju obitelj, svakako je takozvana Knjiga zakletve, i danas sačuvana. Tu su ispisana imena inoka koji su se, počev od 1720. godine, zaricali pred Bogom i pred svetim kraljem i pred ljudima da će svetinju čuvati do svog poslednjeg izdisaja. Jednaka čvrstina vere i požrtvovanje odlika je i današnjih dečanskih bratstvenika – ukazuje dr Danica Popović.

Ona dodaje da možda ne iznenađuje to što su u teškim vremenima opstali pa i napredovali matični spomenici Srba na Kosovu i Metohiji, kakvi su pomenuti Dečani ili Pećka patrijaršija, ali je vrlo zanimljivo uočiti da su, kako svedoče izvori, aktivni bili još i Devič, Uspenje Bogorodičino u Gornjoj Nerodimlji, Zočište, Sveta Trojica Rusinica.

– Iako sasvim različite, ove obitelji imaju zajednički imenitelj – a to je njihova sakralna aura – napominje dr Popović.

Slabe snage otpora iznutra

– Turbulentan 20. vek doneo je srpskom narodu, u početnim decenijama, osećaj trijumfalizma i ogromne istorijske satisfakcije. Pobede u Balkanskim ratovima, prisajedinjenje Kosova Srbiji a Metohije Crnoj Gori, doživljeni su kao konačnoispunjenje kosovskog zaveta, uz uverenje da će sveta srpska zemlja zauvek ostati nerazlučivi deo zajedničke države. U tom smislu, vraćanje prizrenske Bogorodice Ljeviške u hrišćanski kult bio je čin sa dubokom simbolikom i snažnim porukama. Međutim, dalji tok događaja sve više je razbijao prvobitne iluzije. Drugi svetski rat pružio je rušiteljima novu priliku. Tada je razoren niz manjih crkava, ali i ugledni manastir Devič, možda najveći stradalnik među kosovskim svetinjama: on ne samo što je spaljen, već je i miniran, a to je, dobro je primetila Svetlana Pejić, bila prva najava nove metodologije uništavanja, koja će do punog izražaja doći mnogo docnije, u naše doba. U celini posmatrano, žalosna sudbina kosovsko-metohijske kuturne baštine bila je, prevashodno, posledica nepovoljnih spoljnih faktora, ali takođe i slabe otporne snage iznutra – kaže dr Danica Popović.

Naredno, 19. stoleće, u kojem su stradanja i masovni egzodusi srpskog stanovništva postali uobičajena pojava, takođe nije donelo mnogo dobra kulturnoj baštini Kosova i Metohije. Pa ipak, epska svest i zavetna kosovska misao, ponovo probuđeni tokom oslobodilačkih pokreta ustaničke Srbije, a s druge strane, program njenog aktivnog delovanja na području Balkana, stvorili su uslove za određeni napredak. Osnivanje Prizrenske bogoslovije 1871. i srpskog konzulata u Prištini 1889. godine kao i ustoličenje srpskog vladike na tron Raško-prizrenske eparhije 1896. godine, predstavljali su, takođe, bitne tačke oslonca. Ne treba zanemariti ni prosvetiteljsku misiju manastira na području porobljenih srpskih zemalja.

– Prema rečima Petra Kostića, zaslužnog pregaoca Stare Srbije, oni su bili, makar mali i neznatni, stožer pojedinim delovima našeg naroda. On se tu okupljao i pronalazio utehu. Ta činjenica ima posebnu težinu kada se zna da su događaji i okolnosti osnivanje albanske Prizrenske (1878) a potom i Pećke lige (1899), izazvali ogroman demografski poremećaj na Kosovu i Metohiji, sa razornim, dalekosežnim posledicama po srpski živalj i njihove svetinje – podseća sagovornica.

U drugoj polovini 20. veka položaj srpske kulturne baštine treba posmatrati iz bar dva aspekta.

– S jedne strane, zahvaljujući snažnom uzletu službe spomeničke zaštite, konzervatorsko-restauratorski radovi izvedeni su, po visokim standardima struke, na gotovo svim značajnim objektima. S druge strane, ideologija i politika komunističke vlasti doveli su u pitanje ne samo te, postignute rezultate, već i status, pa i opstanak srpskih spomenika. Pripadam generaciji koja taj tok događaja dobrim delom ima u sopstvenom iskustvu, a njemu treba pridodati i neposredna saznanja, stečena tokom dugogodišnjih terenskih istraživanja na ovom prostoru – smatra dr Danica Popović.

Budućnost srpske baštine na Kosovu i Metohiji mnogo je složenije pitanje. S obzirom da to nasleđe predstavlja ne samo kulturno-umetničko blago najvišeg ranga, već i bitnu identitetsku odrednicu srpskog naroda, tačno sagledavanje i uspešno rešavanje ovog pitanja od suštinske je važnosti, ne samo za struku i nauku već i celokupnu društvenu zajednicu.

I na kraju, dr Danica Popović podstiče da se jasno odredimo prema srpskom kulturnom nasleđu na Kosovu i Metohiji, pa u tu svrhu podseća na reči Stojana Novakovića iz 1913. godine, koje iskazuju stav srpske države. A on glasi da u toj tački srpski narod neće i ne može da čini bilo kakve ustupke, transakcije ili kompromise.

Autor: Slavica Đukić

Izvor: Jedinstvo