Išao sam u osmi razred osnovne škole i tri, četiri meseca pre početka Mundijala prvi put su se pojavile samolepljive „Panini“ sličice sa svim igračima i reprezentacijama. Od tada je počelo da prolazi vreme koje danas čini razliku između nas. Evo, prošlo je 48 godina i razlika je iz dana u dan sve veća. Osim sličica tu si bili i podaci o svim reprezentacijama, kao i rasporedom utakmica.
Poslednja tri, četiri meseca ispred hotela „Moskva“ u Beogradu, tačno kod Terazijske česme, svakodnevno se mogu videti i mladi i stari, što bi se reklo od sedam do 77 godina. Uglavnom je reč o muškoj populaciji, ali se ponekad desi da „zaluta“ i neka pripadnica lepše polovine čovečanstva. Razlog okupljana su „Panini“ sličice fudbalera i reprezentacija učesnica 22. Svetskog prvenstva u fudbalu koji je u nedelju počeo u Kataru.
Slično nešto se dešava i u ostalim gradovima Srbije (Novi Sad, Niš). Mundijal je ovih dana dominantna tema svih razgovora.
MESI I NEJMAR, JEDAN NA JEDAN
Ako neko slučajno prolazi pored Terazijske česme u to vreme sa više strana može da se čuje „imam, imam, imam…“ pa onda „nemam“. Zatim sledi „menjaža“ sličica, ali ima i ucena pa se ponekad traži i deset za onu koja nekom nedostaje. Količina novca tu ne pravi bitnu razliku kao na fudbalskom terenu. Jedino tu Mbape nema milionsku cenu. Ako nemaš nekog „anonimca“, Mesi ili Nejmar vrede „jedan za jedan“.
Mnogi kažu da je upravo detinjstvo roditelj čovekove ličnosti. Sve u svemu mesto koje obiluje dečijom radosti, a gde ima dece onda je tu i smeh, bezbrižnost, veselje. U svakom slučaju lepo mesto za provod pred odlazak u školu ili prilikom povratka iz nje.
Najviše je dece, a sa njima često dolaze i roditelji i bake i deke koji aktivno učestvuju u menjaju. Skoro svi sa sobom imaju i spiskove sličica koje im nedostaju tako da nepogrešivo znaju šta traže. Ne menjaju samo deca, ima tu i mladih, ali bogami i starijih muškaraca koji sakupljaju sličice sa željom da kompletiraju album. Potpisnik ovih redova svakodnevno prolazi Terazijama i te scene me vraćaju u detinjstvo kada sam i sam skupljao „Panini“ sličice svetskih fudbalskih asova i reprezentacija učesnica Mundijala. Ovde nije samo reč o albumu i sličicama, već o emocijama.
Istorija se ponavlja
Istorija se ponavlja. Pred Mundijal u Nemačkoj 1974. pojavio se „Panini“ album sa sličicama, a na istom takmičenju je tada reprezentacija Jugoslavije prvu utakmicu igrala protiv selekcije Brazila, u to vreme svetskog prvaka. Tada je bilo 0:0, a „karioke“ je od poraza spasila stativa od koje se lopta odbila posle udarca glavom Branka Oblaka. Bilo bi lepo da „Orlovi“ Dragana Stojkovića i danas ostanu neporaženi protiv favorizovanih Brazilaca.
OHO I KARBON
Upravo zbog toga sam odlično upamtio i Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 1974. godine. I moja generacija iz pedeset i neke je imala lepo detinjstvo puno radosti. Išao sam u osmi razred osnovne škole i tri, četiri meseca pre početka Mundijala prvi put su se pojavile samolepljive „Panini“ sličice sa svim igračima i reprezentacijama. Od tada je počelo da prolazi vreme koje danas čini razliku između nas. Evo, prošlo je 48 godina i razlika je iz dana u dan sve veća. Osim sličica tu si bili i podaci o svim reprezentacijama, kao i rasporedom utakmica.
Istina i četiri godine ranije bio je „Panini“ album „Meksiko 1970“, ali tada nisu bile samolepljive kao četiri godine kasnije. Album je imao 288 sličica koje su lepljene specijalnim lepkom koji se prodavao uz album. Zato je album sa Mundijala iz Nemačke koji je imao zvanični naziv „Minhen 1974“ bio opšteprihvaćen i svi klinci tog doba su bili oduševljeni izgledom albuma i kvalitetom sličica.
Bilo je i pre raznih albuma, ali nikada samolepljivih. Do tada je kvalitet sličica bio očajan, običan papir, boje blede, još kada bi se lepile u album, a svi su za to koristili „Oho“ lepak ili u to doba poznati „Karbon“, bile su skoro pa negledljive. Sećam se i danas da mi je samo nedostajao plavokosi half Poljske Jerži Gorgonj i davao sam sto duplikata za njega. Na kraju sam ga našao i kompletirao prvi album sa „Panini“ sličicama fudbalera.
„Panini“ odlazi u penziju
Album sa samolepivim „Panini“ sličicama fudbalera sa Svetskog prvenstva u Kataru 2022. će biti poslednji iz serije poznatog italijanskog proizvođača. Naredno Svetsko prvenstvo 2026. godine se igra u tri zemlje i FIFA je već prodala prava izvesnoj američkoj firmi. Prvenstvo će se igrati u SAD, Kanadi i Meksiku i po prvi put će da učestvuje 48 umesto dosadašnje 32.
Da li će ti naredni albumi koji će da sakupljaju neki novi klinci biti sličan prethodnim ostaje da se vidi, ali nema nikakve dileme da će „Panini“ sličice ostati u srcima svih klinaca, sredovečnih, ali bogami i mnogih deda koji su ostarili sakupljajući albume svih dosadašnjih Svetskih prvenstava počevši od „Minhena 74“.
TAPKANJE
Nisu se sličice dobijale samo kupovinom ili menjanjem već se moglo „zaraditi“ i „tapkanjem“ ili u to vreme u Sarajevu jako popularnom igrom „slika-belo“ ili „pola-celo“. Sličice sa kojima se „tapkalo“ su obično bile oštećene jer se udaralo dlanom po njima po betonu ili školskoj klupi, pa se one obično nisu ni lepile u album, ali „slika-belo“ je bila mnogo „elegantnija“ i te sličice su bile očuvane pa su mogle u album.
Možda nekog zanima šta je bilo sa mojim popunjenim albumom sa „Panini“ sličicama fudbalera iz 1974. godine koji je ovih dana ispred hotela „Moskva“ plaćan čak i 250 evra. Negde u zimu 1993/94. preko nekih radio amatera čuo sam se sa roditeljima koji su bili u Sarajevu gde je besneo rat. Majka mi je rekla da im je strašno hladno, da se smrzavaju i pitala da li sme da naloži moje komplete „Tempa“ i „SN revije“ koje sam sakupljao od prvog broja, kao i desetak albuma sličica koje sam kao dete popunio.
Među albumima koje sam sakupio su bili i u to doba neizbežno „Životinjsko carstvo“, „Zemlje, gradovi sveta“, „Zvezde mikrofona“, ali „Minhen 1974“ je bio jedinstven jer nikada ranije na jugoslovenskom tržištu nije bilo samolepljivih sličica zbog čega mi se duboko i urezao u sećanje. Bez obzira što su me za sve te albume vezale lepe uspomene, što sam uz njih stario, šta sam drugo mogao da kažem nego da ih slobodno naloži.
Tako je i moj „Panini“ album sa fudbalerima i reprezentacijama završio kao briketi u improvizovanoj peći za loženje koju je roditeljima „sklepao“ mamim brat.
Bez sećanja život, ali i fudbal je bez prošlosti. Od prvog „Panini“ albuma „Minhen 1974“ proleteše decenije i mnogi životi. Ništa tako bezrazložno brzo ne prolazi kao vreme. Godine se nakupile, a život nasrnuo da prođe. Već odavno igram drugo životno poluvreme, uskoro će i penzija. Samo onaj gore zna da li je Svetsko prvenstvo u Kataru poslednje koje ću da gledam.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR