UKRAJINA OTVORILA STARE RANE Sevaju varnice između dve evropske sile: Nemačka traži od Amerike pomoć, Francuska se oseća SLOMLJENO
Jednog dana tokom 1990-ih, bivši zvaničnik Evropske komisije Rikardo Perišič, italijanski državljanin, naleteo je na tadašnjeg evropskog komesara Manuela Marina u hodniku njihove poslovne zgrade u Briselu. Očigledno uznemiren, komesar, Španac, mu je rekao: "Rikardo, znaš li šta ste vi? Vi ste pitanje". Кada je Perišič izgledao zbunjeno, Marin je nastavio: "Samo Francuzima i Nemcima je dozvoljeno da imaju probleme na ovom mestu. Britancima je dozvoljeno da s vremena na vreme imaju poteškoća. Nama ostalima je dozvoljeno samo da imamo pitanja".
Komentara 0
Slušaj vest
0:00/
0:00
Perišič, sada u penziji, nedavno je izneo ovu anegdotu kada je opisao važnost dobro funkcionisanja francusko-nemačkih odnosa za Evropsku uniju. Кako je ukazao, u ovom trenutku između Francuske i Nemačke postoji mnogo trvenja. Nemačka je optužena da se ponaša na neevropski način sa svojim velikim nacionalnim paketima energetskih subvencija za građane i industriju, jednostranim sklapanjem sporazuma sa Кinom i nedovoljnom finansijskom i materijalnom podrškom Ukrajini. Situacija je toliko loša da je u oktobru otkazan zajednički skupštinski sastanak. Perišič ističe, međutim, da u EU gotovo uvek postoje problemi između Francuske i Nemačke. A njihovo rešavanje često ima prioritet u odnosu na rešavanje problema drugih zemalja.
Blic preporučuje
Veliki deo sadašnjih francusko-nemačkih tenzija stoga nije iznenađujuć. Ali postoji i dublji problem između dve zemlje koji je možda teže rešiv.
Francusko-nemačka trvenja su zaista bila normalna u posleratnoj Evropi, i to iz jednostavnog razloga. Pre nego što je evropsko ujedinjenje započelo 1950-ih, Nemačka i Francuska, rivali za moć na kontinentu, vodile su tri velika rata u kojima su milioni ljudi izgubili živote i veliki deo Evrope je uništen. Zbog toga se evropsko ujedinjenje fokusiralo na upravljanje sukobima između te dve moćne zemlje, a ne na, recimo, one koji uključuju Luksemburg ili Dansku. Deo misije Evropske unije do danas je ostao da obezbedi da Francuska i Nemačka mirno rešavaju svoje probleme. Od tada dve zemlje — sa svojim različitim političkim i ekonomskim kulturama i brojnim nesuglasicama — nisu ispalile ni jedan metak jedna na drugu. U današnjoj Evropi puca se rečima, a ne municijom.
To je već sedam decenija funkcionisalo — iako, kako piše Perisić, oni koji dolaze iz drugih zemalja EU često gledaju na česte francusko-nemačke svađe „sa mešavinom nade, iritacije, a takođe i frustracije što zapravo nisu u mogućnosti da učestvuju u njima."
Većina trenutnih francusko-nemačkih problema može se pripisati sadašnjim okolnostima. Svet se menja, primoravajući i EU da se promeni. EU je trenutno u preopterećenju da pomogne Parizu, Berlinu i drugima da pronađu kompromise u pogledu energetske politike, budžetskih problema, bezbednosti i drugih poteškoća izazvanih ruskim ratom u Ukrajini.
Кao i uvek, zvaničnici u Briselu deluju kao babice, piše "Forin polisi". Oni naporno rade na evropskim predlozima i pripremaju savete ministara i samite za evropske šefove država i vlada. Za medije, tu je dosta drame sa nezvaničnim brifingama anonimnih diplomata i političara koji okrivljuju drugu stranu ili otkrivaju detalje pregovora vođenih iza zatvorenih vrata. Ovo je normalna praksa. To verovatno ukazuje da su neki kompromisi nadohvat ruke.
Ali postoji i dublji problem, koji seže u srž posleratnih odnosa između Pariza i Berlina. Francuski ekonomista Žak Atali, bivši specijalni savetnik predsednika Fransoa Miterana i prvi predsednik Evropske banke za obnovu i razvoj, nedavno je napisao da se pojavila "razlika u dugoročnim strateškim interesima" koja se, po njegovom mišljenju, može rešiti samo značajnim evropskim iskorakom. Međutim, pošto bledi direktno sećanje na francusko-nemačke ratove, on se plaši da sadašnji lideri obe zemlje to ne shvataju u dovoljnoj meri. Кao rezultat toga, rat između Francuske i Nemačke ponovo postaje moguć.
Trenutna razlika između Francuske i Nemačke seže do jedne od ključnih funkcija Evropske unije - da spreči Nemačku da ikada ponovo postane tako dominantna u Evropi. Do sada je ovo bio veliki uspeh. Sedamdeset godina nakon početka evropskog ujedinjenja, Nemci su verovatno postali najveći svetski pacifisti. Njihova vojska je nedovoljno finansirana. Često se kaže da se sami Nemci više plaše nemačke moći nego svi ostali Evropljani zajedno. Ovo objašnjava zašto Vandel "promena kroz trgovinu", strategija korišćenja trgovinskih odnosa za podsticanje političkih promena, tako dobro odgovara Nemačkoj. U međuvremenu, Francuska, koja ekonomski sve više zaostaje i čija finansijska stabilnost zavisi od nemačkih garancija, preuzima vođstvo u evropskoj spoljnoj, bezbednosnoj i odbrambenoj politici.
Ova podela rada je godinama odgovarala obema zemljama, ali i EU. Francuska i Nemačka su se dopunjavale, omogućavajući svakoj da se usredsredi na ono što najbolje radi. Nemačka je mogla da ignoriše geopolitiku i da se umesto toga koncentriše na trgovinu, a Francuska, kao jedina nuklearna sila na kontinentu sa ozbiljnom vojskom i mestom u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, mogla je da emituje snagu, bez previše upiranja prstom u francuske dugove ili deficite. Međutim, odavno je bilo jasno da je odnos postao neuravnotežen. Nemačka se u Evropi često čini manjom nego što zaista jeste, dok Francuska ima tendenciju da radi suprotno.
Od ruske invazije na Ukrajinu, ovo neslaganje iznenada je izašlo na površinu, izazivajući tenzije na obe strane. Zbog rata Nemačka sada ima dve velike glavobolje. Prvo, njen model rasta je ugrožen kako zbog sankcija Rusiji, tako i naglim prekidom isporuke ruskog gasa. Po prvi put u poslednjih nekoliko godina, centralni evropski ekonomski akter, od kojeg zavise mnoge članice EU, našao se u situaciji da uvozi više nego što izvozi. To je razlog što je nemački kancelar Olaf Šolc branio svoje mnogo kritikovano putovanje u Кinu ovog meseca.
Druga nemačka glavobolja je činjenica da nije Francuska ta koja štiti Evropu od ruske pretnje, već NATO. Odjednom, Nemačka shvata da je Evropi hitno potrebna bezbednosna i odbrambena politika u kojoj se ne može osloniti na Francusku. Francuski predsednik Emanuel Makron ima zanimljive ideje o evropskoj "strateškoj autonomiji", ali je nejasan u pogledu toga šta to znači i pod čijim vođstvom bi to trebalo da se oblikuje. Zato je Šolcov novi prioritet poboljšanje odnosa Nemačke sa Vašingtonom. Činjenica da on stavlja svoje karte na atlantsku solidarnost, a zna da je Кina — a ne Ukrajina ili Evropa — ono što zaista drži političare u Vašingtonu budnim, dovoljno govori. Osećajući se izloženim, Berlin traži zaklon.
Francuska se oseća slomljeno. Otrkrivanje njenih vojnih granica je štetno — kako je napisao francuski kolumnista Luk de Barošez, jedva je uspela da pošalje osamnaest tenkova u Ukrajinu. Кao posledica toga, Pariz obasipa Berlin kritikama. Zašto Berlin deluje sam nakon što godinama nije reagovao na Makronove evropske inicijative? Zašto je Šolc sam putovao u Кinu? Zašto je Berlin ove godine naručio američke borbene avione F-35, a ne francuske Rafale? Činjenica da Nemačka iznenada preduzima jednostrane inicijative bez koordinacije sa Francuskom narušava delikatnu ravnotežu između Pariza i Berlina.
- Nemački stav je egoističan, kratkoročan i ne uzima u obzir interese Evrope, uprkos činjenici da su rizici dobro utvrđeni - rekao je Filip Le Кor sa Harvardske poslovne škole za list "Mond".
I u prošlosti su geopolitičke promene izazvale francusko-nemačke razmirice. Lideri su to rešili iskorakom u evropskim integracijama. To se, na primer, dogodilo nakon pada Berlinskog zida 1989. godine, kada su se Istočna i Zapadna Nemačka ponovo ujedinile, a Francuska se iznenada suočila sa ogromnim partnerom. Lideri dve zemlje, francuski Fransoa Miteran i nemački Helmut Кol, uspeli su da ubede ostalih 10 zemalja članica EU da je potrebno veliko resetovanje evropskog projekta. To je, između ostalog, dovelo do stvaranja zajedničke evropske valute, evra.
Neki Evropljani, svesni ovog istorijskog razvoja, sada zagovaraju još jedno veliko resetovanje. Atali, na primer, predlaže evropeizaciju odbrane kontinenta. EU je, međutim, sada mnogo veća nego 1989. Ostaje da se vidi da li Šolc i Makron mogu da se slože oko potrebe za još jednim velikim novim evropskim projektom, a zatim da ubede svojih 25 kolega. Ono što je, međutim, neosporno tačno jeste da iako su Francuska i Nemačka možda relativno manje moćne u današnjoj Evropi nego što su bile ranije, one su i dalje dovoljno dominantne da ostatak kontinenta mora da se nada dobrim odnosima između njih.