privatna arhivaJorgandžijski je jedan od mnogih zanata koji polako nestaju. Nije lako šiti jorgan, nije lako pripremiti vunu a još je teže naći vunovlačara.
Zrenjaninka Nada Tapai poslednji je zrenjaninski jorgandžija. Moguće je da postoji još neko ko u domaćoj radinosti sašije poneki jorgan ali Nada i njen suprug Marton poslednji su, odnosno jedini koji imaju svoju radnju a Nada ima i sertifikat starog zanata.
Jorgandžijsku radnju, Nada je otvorila zahvaljujući subvencijama Nacionalne službe za zapošljavanje.
“Jorgandžijskom zanatu me je naučila muževljeva tetka, koja je to radila celog života. Ja sam počela da šijem sticajem okolnosti kad sam ostala bez posla u fabrici tepiha. Zanat je, zapravo od tetke, još u detinjstvu, naučio moj suprug Marton, koji mi i danas pomaže”, kaže Nada Tapai.
Nada i Marton jorgane šiju po narudžbini od potpuno prirodnih materijala.
“Koristimo pamučne materijale, prirodnu vunu i svilu. Šijemo ručno, bod po bod. Isključivo šaru koja se zove „pita“, jer sada su navlake za jorgane bez otvora, pa nema potrebe za posebnim dezenima. I konac koji koristimo je pamučni. Sve je prirodno i oni koji se pokrivaju ovakvim jorganima znaju koliko je to lepše i prijatnije od sintetičkih. Mušterije su nam sad već iz celog sveta, jer su nam u plasmanu mnogo pomogle društvene mreže, priča Nada.
Da bi se sašio standardni jorgan, potrebna su dva dana. Za veće, dimenzija dva puta 1,40 metara potrebna su tri do četiri dana. I to da se šije od ujutru do uveče.
“Šijemo isključivo po porudžbini, jer nemamo kapaciteta da sašijemo jorgan, pa da čekamo hoćemo li ga prodati. Sve je teže doći do materijala. Na primer, u okolini postoji još jedan jedini vunovlačar, koji vunu drnda. Čika Mile je već u godinama i pitanje je šta ćemo raditi ako on prestane da radi. Nije lako naći vunu. Mi bismo dobru vunu dobro i platili, ali ovčari neće da je peru, a mi nemamo uslove još i za to. Jednom rečju, čitav lanac je poremećen i pitanje je hoće li jorgandžijski zanat preživeti”, kažu Tapaievi.
Ipak, dodaju da vole svoj zanat, iako su prinuđeni da budu i nabavljači i ekspeditori. Kad dobiju narudžbinu, prvo moraju da nabaveo ono što im treba.
“Onda sledi šivenje, pa slanje brzom poštom. Nije lako, ali volimo to što radimo i jedino nam je žao što nemamo naslednike. Od tri kćerke nijedna nije zainteresovana da zanat nastavi”, ističu Nada i Marton Tapai, jorgandžije iz Zrenjanina.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
