Amerika je blagovremeno predvidela da će Rusija napasti Ukrajinu i da Kina prerasta u glavnog joj globalnog rivala, ali su njeni moćni istraživači omanuli u prognozi ishoda na domaćem političkom frontu. Proricali su da će u oba doma parlamenta (Kongresa) na izborima pobediti opozicioni republikanci, ali oni verovatno osvajaju većinu samo u Predstavničkom domu (ishod nije bio ozvaničen do slanja ovog teksta u štampu) dok su vladajuće demokrate sačuvale prevagu u Senatu.
I u tom pogledu se ona drastično razlikuje od Srbije. Kod nas se već 10 godina unapred zna pobednik u nizu redovnih i isforsiranih izbora, ali se previđaju svetska kretanja iako od njih zavisimo više nego od glasanja za lokalne nam funkcionere.
Ovde se, tako, širilo i uobražavanje da od prekookeanskih parlamentarnih izbora (koji su detaljno opisani na drugim stranicama ovog izdanja) treba da očekujemo neku vajdu i za nas. Namerno je prenebregavana činjenica da je spoljna politika u takoreći isključivoj nadležnosti šefa Bele kuće i tima koji je on odabrao i da ona ostaje nepromenjena.
Ponovio se opet rutinski šablon. Dok je ceo Zapad, praktično, ka kome formalno težimo, navijao za stranku predsednika Džoa Bajdena, ovde se razglašavala čežnja (slično kao u Rusiji) za pobedu rivalskih joj „trampista“, što bi moglo da se ispostavi kao još jedan prilog o neusklađenosti spoljne nam politike sa EU.
Ali, vratimo se američkoj izbornoj sceni, bremenitoj originalnostima. Među njima je i okolnost da su prvi put u novijoj istoriji vodeće sile demokratskog sveta, birališta predstavljena kao neka vrsta borilišta za odbranu demokratije.
Povod za ovakav alarm bilo je širenje pokreta za nepriznavanje predsedničkih izbora koje je pre dve godine izgubio Donald Tramp. Uprkos nizu nepobitnih dokaza o ispravnosti glasanja 2020, on i dalje „loži“ pristalice da prihvate da mu je ukradena pobeda, da je žrtva „duboke države“, koja sve njih ugnjetava. I da treba poništavati sve izbore u kojima „naši“ ne zabeleže pobedu, koju niko osim njih ne zaslužuje.
I pozicija i opozicija su mogle da budu uspešnije na američkim parlamentarnim izborima da su im vođe bile – običnije
Najnoviji rezultat takvih zastranjivanja je trostruk. Prema nalazima BBC, za Kongres i guvernere saveznih država SAD, pobedilo je 125 podržavalaca (značajna ali potencijalno destabilizuća manjina) Trampovog uobražavanja da je mu je oteta pobeda. Drugo, krivica za prošlonedeljni izborni neuspeh, sve se više svaljuje na njega i njegov narcizam kojim je zasenjivao stranačke interese. I treće, kako se izveštava, njegovi sledbenici su većinom mirno prihvatali sopstvene poraze, odstupajući tako od naloženih im smernica, nagoveštavajući i šira neslaganja u Republikanskoj partiji s njegovom politikom, pa i nagoveštenoj pretenziji da se ponovo kandiduje za šefa države.
Sve češće se, inače, oglašavaju stručnjaci i partijci koji ne bi da se još jednom održi izborni dvoboj Bajden – Tramp. Obojica su vrlo nepopularni, pokazuju ankete, u kojima je i prethodnoj i aktuelnoj vladavini spočitano vođenje zemlje u pogrešnom pravcu.
Uz to se sugeriše, da i jedan i drugi, u poodmakloj osmoj deceniji, treba da ustupe mesto mlađima. Ali, obojica najavljuju kandidature.
Reklo bi se da birači imaju bolji odnos s realnošću nego lideri. Ovog puta su dali prednost postojanosti a ne promeni sistema, hvali ih nekadašnji ministar za rad Robert Rajh. Slično su se izrazili i autori u Njujork tajmsu i Četam hausu.
Imaju u vidu pretrpljeno. Od srljanja Trampa u samovolju i alternativne činjenice, do patnji prvo u pandemiji a sada i u inflaciji, pa i u sve drastičnijoj polarizaciji društva.
Ujedno su birači vešto dozirali naklonost, posredno podstičući suprotstavljene stranke na postizanje neophodnih konsenzusa zarad opšteg dobra. U šta spada i jačanje, a ne podrivanje, demokratije. Bilo bi apsurdno da demokratija kleca u sili koja taj sistem preporučuje kao najbolji.
U predsedničkom sistemu, kao što je američki, vanredno je važna uloga šefa države. Da pridobija većinsku nedvosmislenu podršku i da imponuje i kursom i nastupom. Prethodni i sadašnji šef države nisu to dostigli u svojoj neuobičajenosti.
Bajdenovom nastupu fali uobičajena viša doza argumentovanog autoriteta, a Trampu kurs koji ne krši običaje pristojnosti i elementarnog poštovanja neistomišljenika. Zbog toga bi, uz ostalo, moglo da se zaključi da su i pozicija i opozicija mogle da budu uspešnije na američkim parlamentarnim izborima da su im vođe bile – običnije.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR