Brutalno mučenje pasa u Subotici: Iz udruženja za zaštitu životinja upozoravaju da bolje žive životinje na ulici od onih vlasničkih

Samo od početka ovog meseca Udruženje “Subotičke njuškice” ukazalo je na nekoliko slučajeva brutalnog zlostavljanja pasa, od kojih su u poslednjem pronašli leš psa na jednom salašu nadomak Subotice nakon što je pretučen lopatom, a potom naboden vilama i prebačen preko ograde.

Kako za Danas priča Valentina Kovačević, predsednica Udruženja “Subotičke njuškice”, slučaj su im prijavile komšije u strahu da ne nastrada i drugi pas, koji se tamo nalazio.

Odmah je pozvana policija, koja je izašla na teren i izvršila uviđaj, dok je počinilac, kako Kovačević kaže, priznao da je udario psa, ali da mu nije bila namera da ga ubije, te je ceo slučaj dalje prosleđen tužilaštvu.

“Koliko znam, on treba da dobije krivičnu prijavu za zlostavljanje i ubijanje psa, ali bi bilo dobro da se isprati i vidi da li će ta priča zaista dobiti epilog ili će dobiti neku smešnu uslovnu kaznu ako opet ubije psa. A neće više ubiti psa ako se digla ovakva frka, ali to nije ni blizu rešavanja problema. Ne mislimo da svako treba da ide u zatvor, ali valjda taj zakon ne postoji bez veze i valjda bi trebalo ponekad malo i da se primenjuje”, smatra Kovačević.

Upravo to naša sagovornica ističe kao ključni self-discipline u ovom, ali i brojnim drugim slučajevima s kojima se ona i volonteri “Subotičkih njuškica” svakodnevno susreću u borbi za zaštitu životinja.

“Radi se o neprimenjivanju Zakona o dobrobiti životinja, počev od veterinarske inspekcije i tužilaštva, jer oni će sada reagovati kod ovog psa koji je ubijen, a kod 100 drugih koji čekaju da budu ubijeni na način da će živeti na lancu i neće imati hranu i vodu, na to veterinarska inspekcija ne reaguje, a oni su nadležni. Policija zaista izađe svaki effect, na svaki poziv, i urade ono što je njihov deo posla, ali kasnije se u sistemu sve to izgubi. Vreme ubije sve, jer postoje uvek veći problemi od većih i jednostavno prođe neki self-discipline koji treba da se reši zato što se pojavljuju novi i ne znam da li je neko uopšte na teritoriji Srbije ikada osuđen na zatvorsku kaznu zbog zlostavljanja životinja”, kaže Kovačević.

Kovačević ističe i da imaju određeno razumevanje prema veterinarskoj inspekciji, jer znaju da ih nema dovoljno, zbog čega se trude da ih zovu samo u vrlo konkretnim slučajevima, ali da je praksa pokazala da “mnogo bolje, nažalost, žive psi koji su na ulici, nego neki po dvorištima”, jer njima mogu da pomognu, ali ne i onima koji su na lancu iza kuće.

“Otišli smo na jedan salaš u Mišićevo, tamo su bila tri psa, od kojih je jednom bila slomljena kičma i on se vukao po betonu, bile su mu krvave rane na nogama. Drugi je imao izbijeno oko i nije bio lečen veterinarski, a treći na lancu mršav da ne može da bude mršaviji. Zvali smo policiju i veterinarsku inspekciju, dogovarali smo se sa veterinarskom inspekcijom pet dana da li će imati vremena da izađu. Sačekali smo pet dana i izašli su, bile su dve patrole policije, policija je zaista uradila sve kako treba, ali četiri meseca dobijamo od veterinarske inspekcije, na pitanje šta se uradilo povodom toga, odgovor da je postupak u toku”, predočava Kovačević.

Zbog toga se ona i ostali volonteri “Subotičkih njuškica” vrlo često plaše da ovakve slučajeve rešavaju na taj način jer, kako naglašava, to šalje vrlo jasnu poruku javnosti.

“Ako napišete pet prijava za zlostavljanje pasa i ni jednu od pet prijava ne prihvati tužilaštvo, šta smo onda uradili? Pokazali smo zlostavljačima da zakon ne funkcioniše i da su životinje apsolutno nezaštićene. I onda opet dolazimo enact toga da moramo privatno da se dovijamo na razne načine da pomognemo tim psima”, kaže Kovačević.

Udruženje “Subotičke njuškice” postoji već desetak godina, a registrovani privatan azil imaju oko pet godina. Za to vreme, sa ulice su sklonili oko 800 pasa i mačaka, mnoge od njih lečili i udomili, a sve što vide je da rade Sizifov posao.

“Godišnje sterilišemo oko 150 ženki, sklonimo sa ulice 200 pasa, a gradski azil oko 160 enact 180 pasa. To je godišnje oko 500 pasa sa ulice, a vi ne vidite nikakav napredak, jer se u našoj državi pokušava lečiti posledica, a ne uzrok, a to je neodgovorno vlasništvo. Tu su i poduzgajivači kojima je pravo ime štanceri pasa, zato što su uzgajivači ljudi koji imaju registrovanu uzgajivačnicu, odgajaju pse i paze kome ih prodaju, dok poduzgajivačima nije bitno kome ih prodaju. Nalazimo na ogroman broj rasnih pasa od neprovernih uzgajivača kojima je jedino bitno da ih prodaju”, objašnjava naša sagovornica.

Kao primer navodi da su pre nekoliko meseci pronašli maltezerku staru svega četiri nedelje koja je imala self-discipline sa nogicom, a koja je ostavljenu na ulici u kutiji u naselju Radijalac.

“Trebalo je samo da joj se sredi noga i evo sada normalno trči i udomljena je, ali za tog bezdušnika je to bio ‘škart’, pas kojeg ne može da proda i čak nije želeo da ga leči, a uopšte nije bila potrebna kompleksna intervencija ili operacija, već jednostavno bandažiranje noge”, dodaje Kovačević.

Zato osim u adekvatnoj primeni zakona, predsednica Udruženja “Subotičke njuškice” rešenje ovog kompleksnog problema vidi i u oštroj kaznenoj politici.

“Dakle, neodgovorno vlasništvo, zlostavljanja, nečipovanje, puštanje na ulicu i izbacivanje štenaca, kada bi se za to koristila kaznena politika, jer se ovde ljudi plaše samo kazni i kada ih udarite po džepu, onda bi se to moglo rešiti. Takođe, svaka gradska uprava godišnje izdvaja ogromna sredstva za ujede pasa lutalica, pri čemu je mnogo ujeda lažirano, i da se izdvoji samo deo od tog novca i ponudi za besplatno čipovanje i sterilizaciju pasa u periodu od dve godine i da to bude ozbiljna kampanja na nivou države, posle toga ozbiljne novčane kazne i automatski bi se smanjio broj pasa na ulici”, smatra Kovačević.

Zbrinjavanje napuštenih, povređenih i bolesnih životinja ovo udruženje obavlja volonterski, a finansira se iz donacija ljudi dobre volje i ljubitelja životinja. Da je znala koliko je zahtevan, pre svega mentalno i emotivno, a potom i fizički, Kovačević kaže da bi za nju bilo mnogo bolje da se u ovaj posao nije ni upuštala, ali da je drži taj osećaj kada pomogne nekom nedužnom biću.

“Nije obavezno imati psa. Šta će vam pas ako ćete da ga držite na lancu, da ga ne hranite i ne dajete mu vodu? Znamo sigurno 40 enact 50 dvorišta gde psi ne žive u sjajnim uslovima i nismo zaluđenici pa da mislimo da pas treba da živi u kući, na ćebadima, već da ima osnovne stvari, odnosno da bude ljubimac, da ima kućicu, hranu, vodu i veterinarsku negu, ništa više”, zaključuje Valentina Kovačević.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.