Ovog energenta Srbija ima u izobilju, ali ga skoro uopšte ne koristi – da li je SADA pravi trenutak da se stvari promene?
Aktuelna energetska kriza u svetu ponovo je u fokus stavila potragu za alternativnim izvorima energije. Dok se najviše pažnje poklanja solarnim elektranama, hidroelektranama i vetroparkovima, jedan podjednako održiv izvor energije se vrlo često zanemaruje. Tu se misli na đubrivo i biorazgradivi otpad i proizvodnju biogasa od tog stajnaka.
Biogas je vrsta goriva, tj. mešavina goriva, koja se dobija anaerobnom razgradnjom, odnosno fermentacijom organskih materija. Generalno životinjski i biljni otpad sadrže visok nivo belančevina, masti i ugljenih hidrata. Pri razlaganju ovakvih supstanci nastaje značajna količina gasa. On se u najvećoj meri sastoji od metana i ugljendioksida.
Da je proizvodnja biogasa od organskog otpada valjana alternativa fosilnim gorivima, pokazuje i sledeća računica. Od jednog kilograma suve organske materije iz tečnog stajnjaka dobija se od 0,3 do 0,55 metara kubnih biogasa sa sadržajem metana od oko 70 odsto. Za potrebe proračuna biogas postrojenja obično se uzima prosečna količina proizvedenog biogasa od 0,41 m3/kg suve organske materije. Jedno uslovno grlo ( UG ) životinjske mase od 75 kg proizvede oko 17,16 kg/dan tečnog stajnjaka sa 2,5 odsto suve organske materije. Svinja prosečne mase od 50,3 kg proizvede oko 11,43 kg tečnog stajnjaka.
Dakle, možemo da zaključimo da se sa jedne farme svinja koja ima godišnji ciklus proizvodnje od 30.000 tovljenika, može dobiti 3530m3/dan biogasa. Kada ovu vrednost pretvorimo u toplotnu energiju dolazimo do brojke od 22.614 kWh/dan. Količina energije koju dobijamo ovim putem je veoma značajna, pre svega jer se sa njom pokrivaju sve potrebe za toplotnom i električnom energijom na farmi.
Prednost ovog načina proizvodnje energije je i to što se u kogenerativnim postrojenjima on može koristiti i za proizvodnju toplotne energije, proizvodnju čistog metana, a iza celog procesa ostaje i đubrivo vrhunskog kvaliteta.
Pored svih ovih prednosti, proizvodnja energije iz biomaterije ima i niz ekonomskih prednosti. Troškovi proizvodnje električne i toplotne energije od biogasa dobijenog vrenjem bio-otpada su niski, te je proizvodnja dve vrste energije vrlo jeftina. Đubrivo koje se posledično dobija je takođe jeftinije od hemijskog, te su i usevi koji se dobijaju upotrebom ovog đubriva ekonomičniji, a pride se poboljšava i kvalitet zemlje. Isto tako, ako uzmemo u obzir da se ove elektrane otvaraju u ruralnim sredinama, i da stvaraju potrebu za dodatnom radnom snagom, njihovo pokretanje sa sobom nosi i solidan broj novih radnih mesta.
U trenutku kada na svetskim tržištima cene fosilnih goriva redovno obaraju novopostavljene rekorde, i kada se zbog svih tenzija u svetu njihovo redovno snabdevanje dovodi u pitanje, proizvodnja energije iz otpada, u jednoj zemlji sa velikim poljoprivrednim kapacitetima kakva je Srbija, ne bi smela da se ignoriše. Ako uzmemo u obzir i sve ekološke i ekonomske benefite koji idu uz ovu proizvodnju, možda je sada i pravi trenutak da se ovome posveti mnogo više pažnje i resursa.