Više od pobede

Trijumfom u Lisabonu fudbaleri su od FIFA, “ zaradili“ 12 miliona evra, svaki bod osvojen na šampionatu se dodatno plaća, plasman u narednu takođe.

Nagradni fond za Svetsko prvenstvo u Kataru trebalo bi da iznosi oko 700 miliona dolara, što je čak za 22 odsto više u odnosu na Mundijal u Rusiji 2018. godine.

Osim para od FIFA u kasu FSS trebalo bi da „legne“ još milion evra premije koji im je obećao lično predsednik Aleksandar Vučić u avionu uoči poletanja za Portugaliju.

Pobedom u Oslu „Orlovi“ su kasu FSS dopunili za još „samo“ tri miliona evra (1,5 miliona dobija svaka reprezentacija koja se takmičla u B diviziji a pobednici grupa još toliko), ali je ovaj trijumf doneo još neke benefite.

Obezbeđen je plasman u A diviziju što znači mnogo atraktivnije rivale, više para od UEFA, TV prava, ulaznica, pod uslovom da „navijači“ ne naprave opet neki incident pa da se igra pred praznim tribinama, odnosno samo decom.

Lično nemam ništa protiv toga da „Orlove“ bodre samo devojčice i dečaci. Naprotiv. Trijumf u Oslu je našoj reprezentaciji obezbedio i mesto u „drugom šeširu“ za žreb za Evropsko prvenstvo što bi trebalo da omogući i lakše rivale u grupi.

Osim ovih materijalnih dobili smo mnogo i kada je sama reprezentacija u pitanju. Sticajem okolnosti, žuti kartoni Sergeja Milinkovića Savića i Uroša Račića i povreda Nemanje Gudelja „naterale“ se selektora Dragana Stojkovića da šansu da svom „zemljaku“ Ivanu Iliću. Mladić (21 godina) je ukazanu šansu iskoristio na najbolji mogući način i dobili smo reprezentativca za narednih desetak godina.

Utakmica u Oslu je, čini mi se, rešila i pitanje prvog golmana – Vanja Milinković Savić je, kao i protiv Norveške, branio bez greške.

Razrešena je i dilema da li Aleksandar Mitrović i Dušan Vlahović mogu da igraju zajedno. Mogu. U toj formaciji (3 -5- 2) Mitrović je zadužen da pomaže srednjem redu a Vlahović je najbliži protivničkom golu.

Kada se Mitrović umori njegovu obavezu preuzima Vlahović (tako je i postignut drugi gol).

I na kraju, ali ne i najmanje važno, Piksi je svoj pobednički mentalitet – „Ako budem selektor, idemo u Katar“, „Šta ako pobedimo, pobeđujemo“… – preneo je i na igrače. Sa ogromnim samopouzdanjem, verom u sebe i svoje saigrače ulaze u svaku utakmicu.

Tu se krije i opasnost – da to samopouzadnje ne preraste u prepotentnost, pa da se u utakmicu uđe sa devizom „lako ćemo“. Ne jednom smo platili ceh zbog toga.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.