"Fashion victim“ iliti žrtva mode, izraz je koji se koristi kada neka osoba nosi ono što je tog trenutka moderno iako na njoj to izgleda smešno, nezgrapno, neatraktivno. Međutim, danas ima i sasvim drugo, daleko ozbiljnije značenje
Žrtva mode nije neko sa manjkom ukusa, već čitavo naše okruženje, jer osim što ulepšava, modna industrija je sasvim izvesno veliki zagađivač.
Procenjuje se da moda učestvuje u ukupnom zagađenju planete od pet do 10 odsto, svrstavajući se među značajne faktore koji negativno utiču na klimatske promene. Modna industrija tako zagađuje više od na prvi pogled prljavijih industrija, a brojke su zastrašujuće. Osim zagađenja vazduha, modna industrija je zaslužna i za ogromno zagađenje vode.
Prema istraživanju Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija (UNECE) oko 85 odsto svog proizvedenog tekstila iste godine završi u đubretu, dok pranje nekih vrsti odeće šalje veliku količinu mikroplastike u okeane i mora. Kada se sve sabere, modna industrija se pozicionirala kao industrija koja najviše zagađuje, tu negde odmah iza naftnog i gasnog sektora.
Procenjuje se da je pre tri godine bila odgovorna za 1,2 milijarde tona emisije gasova koji prave efekat staklene bašte.
Modna industrija isušuje izvore vode i zagađuje reke i potoke. Za samo jedan par framerki potrebno je 7.500 litara vode, a za majicu kratkih rukava 2.600.
Treba dodati i otpad u formi mikroplastike. Primera radi, pranje veša ispušta 500.000 tona mikrovlakana u okean svake godine, što je poput 50 milijardi plastičnih boca.
Brza moda
Kako je moda od nečeg što ulepšava postala tako zlokobno i opasno? Ako izuzmemo ljude, dva su glavna krivca – velika proizvodnja i materijali.
Glavni zagađivač je tzv. brza moda, odnosno kompanije koje se bave hiperprodukcijom odeće. Modni trendovi sa takvim pristupom su lako dostupni i jeftini. Osim kopiranja mode, brze i obimne proizvodnje jedna od karakteristika je i nizak nivo kvaliteta materijala koji najčešće sadrži plastiku.
Dodatni problem su i modni trendovi koji se menjaju sve brže, a sa ponudm povećala se i potrošnja, pa tako prosečan Evropljanin kupuje 50 odsto više odeće nego 1990. godine, dok je u SAD u poslednjih 20 godina dupliran otpad koji pravi odeća. Kako i ne bi, kada neki brzi brendovi celu godinu gledaju kao 52 mikrosezone.
Nasuprot brzoj, tu je spora moda. U pitanju je koncept koji promoviše manje štetne materijale, od održivih sirovina, takvog kvaliteta da se mogu koristiti i godinama. Proizvodnja takvih odevnih predmeta podrazumeva racionalnu upotrebu prirodnih resursa, materijale koji neće zagađivati planetu i pristojne uslove rada ljudi koji rade u modnoj industriji. Uz očekivano skuplju cenu.
PITAJ BESPLATNI KAMATICA SAVETNIK KOJI JE KREDIT NAJBOLJI ZA TEBE
Startegija bumerang
Za sada se nedovoljno govori o tome šta raditi i kakav poslovni model je optimalan, pošto veća potrošnja vodi većoj zagađenosti odnosno negativnom uticaju na naše okruženje. Iako su brojke neumoljive i dalje se manje priča o tome koliko robe bi kompanija trebalo da proizvodi, kako bi dostigla svoje ekološke ciljeve. Umesto toga, na sceni su smele strategije koje drže preduzeća u režimu stalnog rasta, a do sada nisu pokazale ozbiljnije rezultate.
Većina firmi pokušava da izbegne smanjenje proizvodnje odnosno „degrowth“. Jedan od pokušaja jeste reciklaža, ali ona zavisi od materijala.
U slučaju današnje modne industrije, to je veliki problem pošto materijali nisu pogodni za recikliranje. Današnja tehnologija nije uspešna u recikliranju mešavine materijala, a to su pamuk i poliester. Popularni poliester nalazi se u 65 odsto odeće. Kada se pogleda ugljenični otisak, poliester oslobađa 5,5 kilograma ugljen dioksida, a pamuk 2,1 kilogram. Takođe, tu su i hemikalije kojima se tretiraju tkanine što dodatno otežava posao.
Problem je i što reciklirani materijali mogu više koštati od nerecikliranih, pa se brendovima ne isplati da ih koriste. Kada se sve sabere reciklira se svega jedan odsto tekstila. U Srbiji se mesečno registruje oko 500 tona otpada mesečno, a kada je u pitanju reciklaža, ove godine je najavljena prva fabrika u Sremskoj Mitrovici.
Neke velike kompanije shvataju da sa istim modelom rada neće biti boljitka. Oni menjaju materijale kako bi mogli da se u potpunosti recikliraju. Porast poslova preprodaje, iznajmljivanja, popravke i prerade, poznatijih kao kružna ili cirkularna ekonomija, potencijalno bi mogli da smanji uticaj mode na klimu za oko trećinu onoga što je potrebno.
Ipak, za sada je u pitanju manjina i kako stvari stoje, teško je računati samo na njihovu dobru volju.
Činjenica je da ni najbolji materijali ne mogu mnogo da učine kada se zna da je godišnji obim proizvodnje oko tri milijarde odevnih predmeta godišnje, pa se postavlja pitanje kako je uopšte moguće moguće uklopiti modnu industriju u ciljeve globalne klimatske strategije.
Kao jedna od opcija razmatra se ideja o proširenoj odgovornost proizvođača koji bi prema ideji blii odgovorni za prikupljanje, razdvajanje i recikliranje tekstila.
Ovaj predlog bi sasvim izvesno poskupeo proizvodnju, a pošto bi odeća bila napravljena od kvalitetnijih materijala duže bi trajala pa bi došlo i do smanjenja proizvodnje, a i manjeg broja radnih mesta. Deo tih radnih mesta mogao bi da se otvori u poslovima prepordaje, iznajmljivanja, popravke i prerade.
Kada se sve sagleda očigledno je da je potreban širi društveni dogovor, koga za sada nema. Do tada, možemo da se setimo dve izreke – one Koko Šanel “manje je više” i engleske poslovice “nisam toliko bogat da bih kupovao jeftino”.
Ostavi komentar