Ujedinjene nacije nisu stvorene da ljudski rod odvedu u raj nego da čovečanstvo sačuvaju od pakla. Ova drevna smernica legendarnog Daga Hamaršelda važi i danas, ali je tekuće zasedanje Generalne skupštine pokazalo da svet prerasta u raj za katastrofičare, a globus u paklenu loptu.
Govornici su, valja priznati, verno odslikavali sve nevolje u koje smo uvaljeni, ali i listom prebacivali odgovornost za to na druge. Stanje je najdetaljnije i najobjektivnije prikazao aktuelni gensek UN Antonio Gutereš.
U najkraćem, najavio je zimu globalnog nezadovoljstva, proisteklog iz povećanih patnji ljudi, uz upozorenje da je međunarodna zajednica „kolosalno nefunkcionalna“, nespremna da se uhvati ukoštac s rastućim opasnostima. Iako one podrivaju Povelju UN i ugrožavaju opstanak i čovečanstva i planete. U opticaju je, nadovezao se Njujorker, nezapamćeni sticaj razmahanih egzistencijalnih kriza svetskih razmera: ratova na tri kontinenta, ekonomskog posrtanja i prehrambene nebezbednosti na šest, a kataklizmičkih klimatskih lomova na svih sedam kontinenata…
Ali debata 193 članice UN mogla bi da se svede i na samo jednu reč – Ukrajina. Agresija Rusije na tu zemlju koju podržava Zapad doživljena je kao najneposredniji izazov kakvom-takvom globalnom poretku, najdalekosežnije kršenje ostataka međunarodnog prava, kao i nagoveštaj izbijanja trećeg svetskog i prvog nuklearnog rata.
Prevladava uverenje da ovaj sukob nezadrživo menja svet i da ništa više neće biti kao dosad.
Čuje se čak da bi mogao da se uspostavi novi strateški kalendar koji bi vek delio na pre i posle invazije Rusije na Ukrajinu, počete 24. februara. U strahu su velike oči, pa je samo lapsus jednog nemačkog političara bio dovoljan da se munjevito proširi „vest“ da je „garantovao“ da će se, upravo minulog, 24. septembra, dogoditi smak sveta.
Ozbiljno zabrinjavaju pak globalno premijerni fenomeni u Ukrajini i oko nje. Prvo, ni posle sedam meseci borbi niko od aktera ne pominje želju da se krene ka miru ili makar primirju.
Drugo, ovo je prvi atak, posle Drugog svetskog rata, jedne velesile na susednu zemlju s ciljem da sebi pripoji delove njene teritorije. Treće, prvi put se, posle Vijetnama, vodi proksi rat, preko posrednika – Ukrajine, između Rusije, kao okupatora kome nije uspeo blickrig, i Zapada, kao pomagača braniteljima. Četvrto, i Rusija i Zapad pojačavaju specifična dejstva koja nagoveštavaju još žešći i rat u Ukrajini, tako da mu se ne nazire kraj. Peto, prvi put posle kubanske krize 1962. pominje se mogućnost upotrebe atomske bombe, što je obznanila Rusija ako joj bude ugrožen teritorijalni integritet, pod koji podvodi i anektirane delove Ukrajine. Šesto, ovo je prvi moderni rat u kojem jedna sila, Rusija, otvoreno traži da druga sila, SAD, prizna da više ne može da bude „globalni hegemon“. I sedmo, osetno se povećavaju unutrašnji problemi i u zemljama Zapada i u Rusiji pri vaganju vajde i štete od rata.
U međuvremenu se rasplamsala borba za širenje partnerstava. Ne ide glatko. Zapadu nije uspelo da pridobije najmnogoljudnije zemlje, Kinu i Indiju, za sankcije Rusiji, a ni Moskvi nije pošlo za rukom da od Pekinga i Delhija izdejstvuje nešto više od načelnog razumevanja i zahvalnosti za isporuke energenata (kažu, po nižim cenama).
Među najosobenijim metama je, pritom, Srbija. Zapad je pritiska da se, u skladu s kandidaturom za članstvo u EU, prikloni njenim sankcijama Rusiji, dok Moskva pojačava svoj uticaj, već prilično učvršćen protivljenjem nezavisnosti Kosova i zavisnosti Srbije od ruskog gasa.
Nije lako snaći se u takvoj situaciji. Govor predsednika Srbije u UN ovde je u njegovim krugovima pozdravljen kao istorijski jer je „skresao“ Zapadu za „licemerje“ jer većinom ne brani teritorijalni integritet Srbije već ga krnji, dok ga brani u Ukrajini.
Mandatarka za predsednicu Vlade nije propustila priliku da još jednom pohvali šefa. Ali mogla je da disciplinuje reči jer je ispalo da Srbija sada trpi najveće pritiske posle 1999. zato što je predsednik „sasuo“ istinu u lice velikim silama. Valjda je cilj trebalo da bude da se pritisci nekako smanje.
Za posebnu dozu kontraproduktivnosti u njujorškim nastupima postarao se naš šef diplomatije. S ruskim kolegom potpisao je, i taj čin publikovao, plan konsultacija dva ministarstva u naredne dve godine. Zapad je to protumačio kao još jedan potez kojim je Srbija sama sebi potkresala izglede za pridruživanje EU. To nam je trebalo svakako manje nego predsedniku kusanje ruske supe u američkom restoranu.
Dobra vest je stigla iz – svemira. Zajedno su, u okviru dogovorenog projekta, tamo odleteli jedan američki i dva ruska kosmonauta. Velike sile nađu način da se objedine na nebesima i kad ratuju na zemlji.
Ovdašnji teoretičari srpske izuzetnosti verovatno će tu odiseju propagirati kao repliku našeg davanja prednosti carstvu nebeskom nad carstvom zemaljskim. Iako je vidljivo da, po izmenjenim smernicama, ostajemo čardak ni na nebu ni na zemlji, izložen vihorima i odozgo i odozdo.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR