Đubre u glavnoj ulozi: Film "Mater Out of Place" premijerno prikazan u Beogradu

Film je, pomenimo, nagrađen na festivalu u Lokarnu, naziv ima značenje “materijal/ono što ne pripada (ovom/tom) mestu”, pred projekciju direktor manifestacije Zoran Popović je napomenuo da je reč o ostvarenju o kome se mora i treba razgovarati…

A, u najkraćem, u “glavnoj ulozi” je - đubre. Ili bi možda tačnije bilo reći - mi, ljudska vrsta koja ga tako nemilice gomila i bahato devastira planetu.

Tokom stotinak minuta autor nas zapravo suočava sa sopstvenim likom u otpadu, kao ogledalu. Među prvim kadrovima - prizor predivnog planinskog jezera između litica, da bismo trenutak potom videli ogromne gomile đubreta kako preplavljuju tu lepotu… Ubrzo slede kadrovi dvojice muškaraca na jednoj livadi u Švajcarskoj kraj rovokopača što posle tankog sloja humusa iz zemlje vadi automobilske gume, limenke, flaše, novine u kojima se još može pročitati reklama (a šta bi drugo)... Bivša deponija koja je u planu za čišćenje i sređivanje, ali će pre toga ponovo rupa biti zatrpana i prekrivena sa malo humusa. „Tako su to radili tada. Daleko od očiju, daleko od misli”, kazaće jedan od njih. Malo je teksta, odnosno reči i dijaloga nadalje u filmu. Uglavnom slike govore. Upečatljivo. I zastrašujuće.

Foto: 7 veličanstvenih / Ustupljene fotografije

Jedna od stvari o kojima film govori je, na primer, evidentna razlika, zj. kontrast između upravljabja otpadom u zemljama razvijenog zapada i siromašnim zemljama Pacifika, u Aziji i na jugu. Na primer, način skupljanja otpada u Nepalu podrazumeva momka koji sa prikolicom na biciklu skuplja đubre od kuće do kuće, to potom odnosi do kamiona a zatim povorka pretovarenih kaminona odvozi to u okolne planinske predele i istovaruje na deponiju pod otvorenim nebom. Deponiju po kojoj potom krstare ljudi pretražujući smetlište i skupljajući po nešto, na primer kese. Deponija pod otvorenim nebom je i na jednom ostrvu na Maldivima. Tu se doprema svakovrsno đubre sa drugog ostrva, onog koje je raj za turiste. Šta sve ostane po rajskim plažama iza tih željenih, bogatih turista...Ne biva da se psuje u belešci o filmu i večeri zatvaranja renomiranog festivala.

Prikazani su u filmu i postrojenja za separaciju otpada i njegovu obradu u Austriji, kako u Grčkoj ronioci čiste morsko dno, spaljivanje otpada i štošta još, da ne nabrajamo.

Na kraju velika zabava, festival “Burning Man” u Nevadi. Ludi provod trajao je par dana. Čišćenje - šest nedelja.

U razgovoru posle filma reditelj je, između ostalog, rekao:“Svet velikih problema, većih nego što možemo da zamislimo. Đubre je jedno od njih. Ne želim da zvučim previše dramatično, nemam odgovore na to kako da ih rešimo, ali moramo ih detektovati. To je način na koji ja posmatram svoj rad na filmu.

Pre početka snimanja, kaže, zajedno sa asistentima radio je istraživanja…

- Počelo je pravljenjem plana koji smo kasnije kroz istraživanja menjali, što je, naravno, sve uticalo na film. Kada bi nesto snimili i kasnije to pogledali, često bi se zbog novih saznaja vraćali na početak i menjali ono što je do tada urađeno. Dugo, dugo vremena snimali smo intervjue, ali se ispostavilu da su na filmu dosadni. Pričali smo sa ljudima u Nepalu, Austriji, na drugim mestima ali oni su znali da govore samo o svom okruženju. Ti ljudi nikada nisu videli ono što je publika videla. Toliki dijapazon đubreta i načina na koji se ono skladišti i (ne) reciklira. (…) Veliki problem predstavlja i đubre u svemiru, koje smo upravo mi, ljudska vrsta poslali tamo, i koje kruži oko naše planete.

Iako o tome ne govori eksplicitno film otvara temu da bi otpada moglo biti možda i upola manje kada bi se predmeti (npr. bela tehnika, elektronika…) pravili da traju duže, a ne do isteka garancije, kada bi bilo važnije biti nego imati, kada diktat kapitala ne bi silovao ljude i zarad motivisanja potrošnje pretvarao (nametnute) želje u potrebe…

Gledajući “Mater Out of Place” Nikolausa Gejrhaltera čovek se nađe oči u oči sa činjenicom da ćemo se, kao vrsta, pre ili kasnije, udaviti u sopstvenom otpadu. A podseti i na reči velikog Borislava Pekića ispisane u romanu “Atlantida”: ”Civilizacije su propadale zato što nikad uspešno nisu rešile zagonetku eliminisanja svojih otpadaka. Duhovne su otpatke deponovale u običaje, naravi, podsvest potomstva; umne u istoriju; fizičke su sahranjivale pod zemlju. Umirale su u vlastitom đubretu, umesto da kao priroda od njega žive”.