Da li se tragedija u Prnjavoru mogla sprečiti: Samoubistvo mladog zaštitnika životinja alarm za zajednicu (FOTO)
Samoubistvo Gorana Katranovića (19) iz Šibovske kod Prnjavora potreslo je celi region, ali i otvorilo mnoga pitanja. Da li je tragedija mogla biti sprečena, a jedan mladi život sačuvan? Koliko je u prevenciji suicida bitan običan prijateljski razgovor, a koliko pomoć stručnjaka?
Komentara 0
Slušaj vest
0:00/
0:00
Podsećamo, Goran je na imanju svojih roditelja čuvao više od 40 napuštenih pasa, zbog čega se našao na udaru pojedinih komšija, kojima su smetale njegove životinje. Zbog toga je intervenisala i komunalna policija, piše Srpskainfo.
Roditelji nesretnog mladića, a i pojedini zaštitnici životinja, optužuju upravo komšije i lokalnu vlast za mladićevu smrt. Tvrde da Goran nije mogao izdržati njihov pritisak.
Ipak, mladić je digao ruku na sebe u trenutku kada se naziralo rešenje problema. Uz to, neki njegovi prijatelji tvrde da, uprkos pritisku kojem je bio izložen, ništa u njegovom ponašanju nije ukazivlo na to da bi mogao sebi oduzeti život, pogotovo što je Goran bio vernik.
Pročitajte još
Psiholozi kažu da ne mogu govoriti o konkretnm slučaju, jer to ne bi bilo ni profesionalno ni etično, a ni korektno prema porodici stradalog.
Psihologinja Dijana Đurić, predsednica Društva psihologa RS, u razgovoru za Srpskainfo ukazuje na brojne predrasude o samoubistvu.
Jedno od uvreženih, a netačnih verovanja, jeste da osobe koje pričaju o samoubistvu, to nikad ne urade, ili da je samoubistvo plod impulsivnog ponašanja i da ljudi ne daju zankove upozorenja, pa je tragediju nemoguće sprečiti.
Đurićeva ističe da signali za upozorenje postoje, mada ih nije uvek lako prepoznati.
– Osoba koja je u riziku od suicida može ozbiljno govoriti o samoubistvu, čak i o planovima kako da ga izvrši. Ali, razgovor koji je znak za upozorenja, ne mora uvek biti tako direktan – kaže Đurićeva.
Osobe koje se nađu u takvoj situaciji često govore o besmislu života, osećaju besperspektivnosti i beznađa, sopstvenoj nesupešnosti, usamljenosti i gubitku samopoštovanja.
– Može se desiti i da govore kako nemaju planove za budućnost, da pakuju i poklanjaju svoje stvari. Često su fokusirani na probleme za koje nema rešenja ili oni to rešenje ne vide. Ponekad se povlače u socijalnu izolaciju i zanemaruju svoj fizički izgled – kaže Đurićeva.
Zvanične statistike pokazuju da se tokom prošle godine u Srpskoj dogodilo 213 samoubistava, a taj broj ne nešto je manji u odnosu na 2020. godinu, kada je evidentirano 218 suicida, dok je 2019. u RS 202 ljudi diglo ruku na sebe.
Već godinama je konstanta da je među samoubicama skoro tri puta više muškaraca, nego žena, te da najčešće život sebi oduzimaju ljudi starije životne dobi.
Ali, šta je to što zdravog mladića ili devojku može navesti da odustanu od života?
– Gotovo svaki čovek se, bar jednom u životu, nađe u situaciji koja je naizgled bezizlazna. Međutim, većina ljudi se ipak ne ubija, jer pronalaze načine da reše svoje probleme. Mladi ljudi su skloni da intenzivnije doživaljavaju emocije, teško podnose nepravdu i neispunjenje očekivanja, a nemaju iskustva u prevazilaženju problema, što ih čini ranjivima – kaže Đurićeva.
Ona dodaje da su među mladima češća samoubistva, koja predstavljaju poziv u pomoć, ali i samoubistva „iz osvete“: da bi poslali poruku drugima i nekog „kaznili“.
U slučaju Gorana Karanovića, uz njegovu mladost, najupečatljivija je bila njegova posvećenost napuštenim životinjama.
Dok jedni tvrde da je zbog toga bio progonjen i neshvaćen, pa „nije mogao opstati u ovom okrutnom svetu“, drugi smatraju da je upravo ta njegova briga za napuštene pse, možda, bila znak da je Goran imao neku skrivenu muku, koju sa ljudima nije mogao podeliti.
Da li preterana posvećenost poslu ili nekom hobiju može biti znak upozorenja Đurićeva kaže da je na ovo pitanje teško dati odgovor, jer je teško definisati šta je preterano.
– Ljudi mogu osećati strast i zadovoljstvo kad se bave nekim poslom ili hobijem i to može biti način za smanjenje stresa. Ali, ista ta strast može biti i izvor stresa. Međutim, bavljenje jednom aktivnošću, pri čemu se značajno zanemaruju drugi aspekti života, zaista ne govori u prilog mentalnom blagostanju – kaže Đurićeva.
Pročitajte još
Međutim, briga o mentalnom blagostanju, odnosno mentalnom zdravlju, koje je najbolja brana od suicidnih misli, u RS je još uvek na marginama.
Đurićeva smatra da ključni problem nije u zdravstvenom sistemu, nego u otporu ljudi prema ovakvoj vrsti stručne pomoći.
– Centri za mentalno zdravlje su raspoređeni u tako da „pokrivaju“ gotovo sva područja, ali stanovništvo nije dovoljno zainteresevano za njihove usluge. Osobe koje se nalaze u stanju psihičke potrebe i koje imaju suicidalne ideje uglavnom ne žele tu vrstu pomoći – kaže ona.
Smatra da bi bilo dobro da se uspostavi telefonska linija za prevenciju suicida, na koju bi se osobe kad su u krizi mogle javiti.
Ipak, ističe, najznačajniji je razovor uživo: sa porodicom, prijateljima, pa i psiholozima ili socijalnim radnicima.
Kada se suicid već desi, porodica osobe koja se ubila postaje veoma ranjiva, pogotovo ako na ovakav način izgubi dete.
Psiholozi smatraju da je tako jezivu traumu teško pegurati bez stručne pomoći.
– Gubitak člana je za svaku za porodicu veoma teško iskustvo i potebno je da se prođe proces tugovanja, koji često može biti zakomplikovan zbog okolnosti smrti, a suicid svakako predstavlja takvu situaciju. Bilo bi dobro da se svaka porodica u takvim situacijama obrati za stručnu pooć – poručuje Dijana Đurić.
Komšije mogu biti dragocena podrška
Nakon samoubistva Gorana Karanovića mnogi su kao glavne krivce prozivali komšije.
Ali, ekipa Srpskainfo se na licu mesta uverila da je velika većina komšija voljela Gorana i poštovala njegovu porodicu. Iskreno potreseni, ljudi iz Šibovske i nekoliko okolnih sela nakon tragedije su prvi priskočili u pomoć Goranovoj porodici i skupili novac za sahranu.
Iako je sahrana obavljena bez verskog obreda, na groblju je nekoliko sotina meštana ispratilo Gorana.
Mnogi su rekli da su željeli pomoći Goranu, ali da nisu prepoznali da je mladić spreman na očajnički čin.
Dijana Đurić kaže da u manjim sredinama upravo socijalna podrška ima najveći značaj u prevenciji suicida, jer su ljudi više upućeni jedni na druge.