VUČIĆEVA POLITIKA O KOSOVU: Realpolitika, u granicama mogućeg
Svi mi bi voleli da Srbija može u punom suverenitetu da se protegne do Prokletija ali, u postojećim okolnostima, to nije moguće. Ne daju svetski moćnici. Oni koji vladaju svetom i koji Kosovo i Metohiju drže pod okupacijom.
HITNO OBRAĆANJE VUČIĆA: Poznato kada će predsednik obavestiti naciju o VAŽNIM odlukama
VUČIĆ RAZGOVARAO SA PREDSTAVNICIMA SKZ: Predsednik objavio nove planove za pomaganje instituciji (FOTO)
VUČIĆ PRED NIKAD TEŽIM ODLUKAMA: Pritisci sa Zapada sve veći, ovo je najvažnija BORBA koju će Srbija voditi
Bilo bi logično i u skladu sa međunarodnim javnim pravom, jer je u pitanju njena teritorija, da Srbija diktira uslove za rešavanje kosovskog problema ali svi znamo da uslove diktiraju NATO, Amerika, Nemačka, Velika Britanija, Francuska...I svi ti uslovi imaju jedan osnovni cilj - zaokruživanje kosovske državnosti.
Uz potpunu negaciju međunarodnog prava, interesa Srbije i srpskog naroda.
U takvim okolnostima, borba koju državno rukovodstvo, Vlada Srbije i predsednik Srbije Aleksandar Vučić vode za odbranu KiM, zaslužuje podršku svakog ko se rukovodi realnošću i srpskim nacionalnim i državnim interesima.
Sadašnja politika Srbije prema problemu Kosova je – politika u granicama mogućeg. Čak i preko granica mogućeg. Kad to kažem mislim na to da je u poslednjih nekoliko godina više od 20 država povuklo priznanje KiM.
Na jednoj strani imate malu Srbiju. Na drugoj strani najmoćnije svetske sile. I ta mala Srbija uspe, zahvaljujući svojoj javnoj i tajnoj diplomatiji, ali i zahvaljujući hrabrosti i drskosti njenog predsednika i njegovih saradnika, da obezbedi da 20 malih zemalja povuče priznanje Kosova i tako praktično gurne prst u oko Americi i njenim saveznicima.
Što je istinski diplomatski podvig. Diplomatski triler, kojim se bave sve ozbiljne obaveštajne službe na svetu. To vam je kao da se Čukarički drzne da pobedi Real Madrid ili Bajern.
U prilog tvrdnji da je politika Beograda prema kosovskom pitanju dugoročna i krajnje odgovorna govori i činjenica da, pre svega zahvaljujući ogromnim ulaganjima Srbije, Srbi na KiM, realno, žive sve bolje. Ako se izuzme bezbedonosni rizik, ne žive ništa lošije nego stanovnici bilo kog drugog dela Srbije.
Da ponovim, politika Beograda prema kosovskom problemu je realna i nacionalno odgovorna politika.
Izuzetno je važno da podrška toj i takvoj politici bude što šira i što snažnija. Što u podršci politici države prema KiM bude veće nacionalno jedinstvo, veće su šanse da kosovsko pitanje bude rešeno na način koji će uvažiti i nacionalne i državne interese Srba i Srbije.
Ali ako opozicija i vlast nastave da se prepucavaju, kao što je to bilo na poslednjem zasedanju parlamenta, ako opozicija nastavi da kosovski problem koristi isključivo u dnevnopolitičke svrhe i ponavlja da ništa, baš ništa, što država radi na KiM i u odbrani KiM nije dobro, ako nastavlja da krivce za okupaciju KiM ne traži u NATO, u Briselu, u Prištini i zapadnim silama koje nam otimaju južnu pokrajinu, već u Beogradu, onda od zajednice srpskih opština suštinski neće biti ništa a preostali Srbi na KiM će biti prisiljeni na ubrzano iseljavanje.
Školski primer (zlo)upotrebe kosovskog pitanja dali su pojedini poslanici opozicije na poslednjem zasedanju parlamenta. Ali na tom istom zasedanju videli smo i potpuno drugačiji primer – uvodna diskusija potpredsednika Stranke slobode i pravde Borka Stefanovića bila je toliko poštena i odgovorna da mu nakon završenog govora nije aplaudirao ni jedan kolega iz njegove stranke ili poslaničke grupe.