VOZITI TAKO JE TEŽE ALI LEPŠE Novosađanin na svojoj "makini" proputovao dobar deo Evrope, a ceo grad ga prepoznaje JER VOZI LEŽEĆI (FOTO)

Ovaj 58-godišnji Novosađanin koji, malo je reći, obožava vožnju biciklom, odrastao je u Petrovaradinu, gde je pohađao osnovnu školu "Vladimir Nazor", da bi kasnije upisao srednju Elektrotehničku, a potom i faks koji, nažalost, nije završio, te se sa 21 godinom zaposlio u nekadašnjem "Elektroservisu" koji se nalazio u Dunavskoj ulici. Tamo je radio godinama, a danas, zajedno sa svojom suprugom Miroslavom, drži papirnicu i knjižaru "Zebra" koja se nalazi na Limanu 4. Iako voli svoj posao, ističe da nema lepše stvari do one kada sedne na svog trotočkaša te krene put Srbije i sveta.

– Kao i svako novosadsko dete i ja sam odrastao uz bicikl… Naravno, prvo sam vozio one dečje, a onda je na red došao i dedin matori sa štanglom. Pošto sam veliki poštovalac dvotočkaša trudio sam se da što pre prevaziđem "matorog dedinog štanglaša", a želja mi je bila da sebi kupim "makinu" koja će mi duže vreme poslužiti. Svoj prvi bajk sam kupio otprilike u vreme i kada sam se zaposlio. Tada, zapravo, kreće moje putešestvije bajkom s kojim sam proputovao celu tadašnju Jugoslaviju, ali i pojedine evropske države. Sećam se tog vremena kao da je bilo juče jer sam jedva čekao četvrtak veče da se spakujem kako bih u petak posle posla mogao da krenem na put – priča Igor.

Sagovornik portala Moj Novi Sad je tada obišao svaki pedalj SFRJ a kada se zasitio, krenuo je i na putovanja u Grčku, Bugarsku, Mađarsku, Rumuniju, s tim da se provozao i dobrim delom duž Alpa. Za sebe kaže da je avanturista, a ne klasičan ciklo turista, jer ističe da za takva putovanja baš i nema novac.

– U svetu ima svega tridesetak pravih ciklo turista koji imaju neke prihode i koji bukvalno putuju po celom svetu. Jedna od njih je i moja prijateljica Snežana Radojčić iz Beograda koja izdaje svoj stan, ima svoj blog, izdala je desetak knjiga i na taj način finansira svoja putovanja. Ona je nekih petnaestak godina stalno na putu, a stigla je i do Kine gde se zadržala oko godinu i po dana i čak je našla i posao kao nastavnica engleskog jezika. Prema mojim informacijama, sada je negde na Andima. U drugu grupu spadaju ciklo turisti koji koriste svoj godišnji odmor i uglavnom putuju Euro rutama kojih je tri, od toga dve prolaze kroz našu zemlju. Najpopularnija je dunavska ruta, koja kreće sa Lamanša, a završava se u Kostanci u Rumuniji – objašnjava sagovornik.

U treću kategoriju turista spadaju solo igrači koji sa svojim prijateljima ili članovima kluba putuju kolima do odredišta, vozaju se bajkovima, a zatim se na njima vraćaju u Srbiju. Giga kaže da, gde god postoji put u Srbiji koji je pogodan za bicikliste, i on krene i nije mu bitno gde će se zaustaviti.

Pošto je i član Biciklističkog kluba "Dubl" iz Novog Sada, putuje sa njima upravo na svom "ležećem" trotočkašu. Najčešće na tim turama ostaje između pet i 10 dana, a tada obično spavaju u nekim jeftinijim varijantama poput hostela, motela i u studentskim domovima od kojih je najpoznatiji onaj u Segedinu koji je tokom leta dupke pun.

– S obzirom na to da sam već stariji, ne usuđujem se baš da bazam po celom svetu, ali ture po Srbiji, Rumuniji ili Mađarskoj, Bugarskoj i Albaniji su mi sasvim privlačne. Sa nama uvek idu doktor i serviser, koji nosi delove bicikla, a koji je ujedno i vlasnik našeg kluba. Inače, u recumbent trike sam se na prvi pogled zaljubio sada već davne 2015. godine kada sam prisustvovao jednoj promo vožnji na Adi, gde je jedan Holanđanin došao svojim "ležećim" biciklom. Odmah sam mu prišao, a on mi je dao da provozam krug po Adi i mogu vam reći da je ta vožnja sasvim drugačija od one na koju smo navikli. Kada sedneš da verglaš, nema bolova u rukama, kičmi i zadnjici, ali zato te noge otkidaju, jer se koristi sasvim druga grupa mišića – otkriva ovaj avanturista.

I bez obzira na težinu zadatka, Giga je nakon prvog susreta sa recumbent trajkom brže-bolje zaputio u subotičku fabriku gde je kupio odgovarajuću "makinu" od koje se ni dan-danas ne odvaja. Kaže da nije jedini u gradu koji poseduje ovaj bajk jer ga, sem njega, vozi još nekoliko ljudi u gradu, ali su njihovi modeli potpuno drugačiji.

– Vožnja ovim biciklom nije ni malo laka jer, kada se tera običan, nisu potrebne, niti preterana kondicija, niti snaga, već samo dobra i jaka volja. Međutim, za ovaj je potrebno sve to, ali i kondicija, snaga i upornost. Na običnom biciklu noge su u svom prirodnom položaju i lepo prijanjaju na pedale, dok u ležećem položaju mora da se koristi sopstvena snaga. Kada sam kupio ležeći bajk sećam se da mi je vlasnik te subotičke firme doslovce rekao: "Sada kad sedneš na Recumbent zaboravi sve što si do sada znao o biciklizmu, zgužvaj papir i baci ga jer, upravo krećeš od nule" – priseća se sagovornik.

I, sve što mu je rečeno u Subotici, obistinilo se, jer Giga navodi da je prvih 15-20 kilometara vožnje preplakao pošto je imao nesnosne grčeve u nogama. Međutim, kako je vreme odmicalo i on je "upao" u kondiciju, a vožnja mu je bivala sve lakša. Zato je već 2018. godine, preko svog kluba, ležeći vozio od Trnave (Slovačka) do Novog Sada i ta ruta mu je ostala u predivnom sećanju.

– Kada se moj trotočkaš i ja zaputimo u beli svet, za mene vreme staje i samo mislim na vožnju. Interesantno je i da ostali vozači, najčešće automobila i kamiona, imaju poštovanje prema ljudima koji voze ovu vrstu bicikla. Njegova konstrukcija je sasvim drugačija od uobičajene jer je nizak i dosta širok, te se kreće oko 20 kilometara na sat. Meni se do sada nijednom nije desilo da mi ljudi trube ili da besne jer, kada sam na autoputu, ili me zaobiđu, a ako ne mogu, obično uspore i idu iza mene. Kada me "prešišaju", neretko mi mašu i pozdravljaju me – objašnjava on.

Igovora supruga Mima nema strast prema bajkovima kao njen suprug, ali se uvek brine kada on krene na put i kad joj se ne javi po nekoliko dana jer, kako kaže, prosto ga "put ponese.

Najlepše uspomene Gigi su ostale sa putovanja Trans Fagarašan i Trans Alpina iz 2019. godine.

– Gledajući sliku Trans Fagarašana, većina će pomisliti da se radi o nekom planinskom prevoju negde na Alpima. Međutim, reč je o rumunskom putu koji bicikliste, motocikliste, ali i pešake naprosto opčinjava i budi im sva čula i emocije jer, ko je tuda vozio, vozio bi opet. Ipak, put je vrlo zahtevan i za vozača i za njegovu "makinu". I sama izgradnja puta je bila tehnički zahtevna i opasna po život jer su za vreme radova mnogi radnici poginuli. Izgradnja je počela 1970. godine po nalogu tadašnjeg predsednika Rumunije, Nikolaje Čaušeskua. Put je, zapravo, deo vojne strategije, namenjen za brzu reakciju vojske u slučaju napada SSSR-a na Rumuniju, nakon ruske invazije na Čehoslovačku 1968. godine – priča Giga.

Kada se zanemare ove ružne stvari, on kaže da lepše putovanje od ovog nije imao, a uskoro se priprema i za još jednu avanturu, jer planira da sa svojim ležećim trotočkašem sa drugarima iz kluba krene i put Albanije.