Ironija Zapada - da li su spremni na ovu cenu rata?

Ugledni politički analitičar Mark Galeoti u The Sunday Timesu u analizirao je da li tok rata u tekstu pod nazivom "Je li Zapad stvarno spreman da plati cenu za pobedu nad Putinom?".

"Ali što znači "pobeda" - i je li Zapad zaista spreman da plati svoju cenu? Ovde postoji tragična ironija. Na svoj spostveni način, Rusija, Ukrajina i Zapad su svi predani borbi, a da ne znaju sa sigurnošću kako bi kraj igre trebao ili će izgledati. Za Moskvu i Kijev to je u suštini zato što još uvek čekaju presudu bojnog polja - ali za Zapad je to zato što još nismo voljni da raspravljamo o najtežim pitanjima" navodi se u analizi.

Prema Galeotiju, ako ruske snage budu u stanju da zauzmu celi Donbas i "Krimski koridor", tada će Vladimir Putin biti srećan.

Iako nije potpuno preuzimanje kakvo je prvobitno nameravao, bilo bi više nego dovoljno za njega da se to predstavi kao pobeda.

Uostalom, Putin često pravi strategiju retrospektivno, snalazeći se s najboljim što može i onda to predstavljaju kao ono što je uvek tražio. Putin će da odgrize sve što može da uzme i drži, ali još ne zna što bi to moglo biti. Isto tako, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski mogao bi reći čelnicima G7 da će Ukrajina "pregovarati samo s pozicije snage" i nastoji da oslobodi celu svoju teritoriju do zime, ali realno su male njihove šanse da ove godine mogu da isteraju Rusiju iz celog Donbasa, a kamoli pripojeni Krim.

Više i bolje oružje pomaže, ali Rusija još uvek ima veće rezerve, što znači da, ako Kijev pobedi, to će biti zato što je Moskva odlučila da smanji svoje gubitke, ne videći ništa od nastavka rata, a ne zato što je sveobuhvatno slomljena na bojnom polju. Alternativno, hoće li Ukrajinci morati da naprave kompromise, možda zameniti Krim za Donbas, kao što je već predložio Henri Kisindžer? U ovoj fazi oni s pravom odbijaju takve dogovore, ali kako se žrtve povećavaju, nije nemoguće da takav ružan mir postane zamisliv.

A gde je tu Zapad?

Tanjug/AP Photo/Andrii Marienko

Što je sa Zapadom u celoj priči? Boris Džonson govorio je u ime mnogih svojih kolega kada je rekao da će Britanija i njezini saveznici "ostati na kursu". Ali, kuda taj kurs vodi? Rekao je za BBC da je "na Volodimiru Zelenskom i njegovim ljudima da odluče šta žele" i da "niko ovdj u G7 ne vidi nikakvu alternativu jednostavnoj podršci njima u ponovnom sticanju suvereniteta".

Ipak, u tome nema ništa jednostavno. Nezvaničmo, zvaničnici sa celog Zapada priznaju da mantra da Ukrajinci odlučuju kako i kada će ovaj rat završiti nije sasvim tačna.

"Naravno, mi imamo vlastite interese", priznao je jedan francuski diplomata, "ali oni se za sada podudaraju s interesima Kijeva."

Nemački zvaničnik ponudio je sličnu notu opreza: "Trenutno u potpunosti podržavamo stajalište Ukrajine." Već se pokazalo i da Bela kuća sumnja da će Ukrajinci moći ponovno da zauzmu celi Donbas pa se raspravlja o tome što bi smatrala verodostojnom pobedom. Drugim rečima, što se Zapada tiče, Ukrajina mora da odluči kako će rat završiti - ali očekujemo da će poslušati i naše zabrinutosti i mišljenja.

Uostalom, reč ima Zapad jer Vladimir Putin bi imao vrlo malo razloga za sklapanje službenog mirovnog sporazuma s Ukrajinom bez izgleda za neki nivo ublažavanja sankcija. To nije nešto o čemu Zelenski može da pregovara. Sviđalo se to nama ili ne, osim ako ne verujemo da se ovaj rat može rešiti isključivo na bojnom polju, što je vrlo malo verovatno, onda ćemo u jednom trenutku morati da budemo uključeni. Hoćemo li zaista dočekati poslednji trenutak da uopšte započnemo razgovor o tome kakvu vrstu mira smatramo prihvatljivom, koja se verovatno neće brzo ili lako rešiti?

Deo problema je u tome što iza zajedničkih izjava NATO nije istinski ujedinjen.

O opširnoj analizi o podeli u NATO pročitajte OVDE.

Vode se dva rata

Puno se radi u korist Ukrajine. Obećano je više od 21 milijarde funti vojne pomoći, što je sedam puta više od obrambenog proračuna Ukrajine pre rata (a više od polovine je isporučeno). Međutim, ni noviji i snažniji oružani sistemi neće imati trenutni ili odlučujući učinak na bojnom polju. Isto tako, režim sankcija istovremeno je bez presedana, ruska ekonomija bit će oštećena godinama koje dolaze, a do jeseni će se učinak stvarno početi da se oseća. Ali to neće urušiti državne finansije i sigurno za sada Putin zvuči nasilno, dok viče da je "propala strategija ekonomskog bljeska protiv Rusije".

Zapravo se vode dva rata. U Ukrajini se vodi rat iz 20. veka, a tu je i "bezkontaktni" ekonomski, politički, pa čak i kulturni rat iz 21. veka koji protiv Rusije vodi kolektivni Zapad. Putin namerava da pobedi i na temelju volje i iscrpljenosti, kladeći se da će Rusija, sa svojih 144 miliona ljudi pod njegovom sve autoritarnijom vlašću i s državništvo koje je osam godina bilo otporno na sankcije, moći da nadživi i Ukrajinu i Zapad.

Džo Bajden suočen je s mogućim porazom na izborima u sredini mandata u septembru. Džonson, Emanuel Makron, Olaf Šolc, glavni evropski čelnici, svi se suočavaju sa svojim domaćim izazovima. Do sada, niko od njih nije zaista izjednačio sa svojim biračkim telom kakve će biti dugoročne posledice kod kuće.

Ništa od ovoga ne znači da - uz strpljenje - Zapad ne može ili neće podržati Ukrajinu sve do pobede. Umesto toga, to zavisi od toga da sami sebi postavimo neka teška pitanja - i, što je još važnije, odgovorimo na njih.

Šta je cilj?

Što je strateški cilj? Koliko je ovo rat za oslobađanje ukrajinskog tla - ili za nanošenje štete ili čak rušenje Putinovog režima? Krajnji cilj, da budemo iskreni, mogao bi se pospešiti održavanjem rata što je dalje moguće kako bi se Rusija iskrvarila na način na koji je avganistanska okupacija raskrvarila Sovjetski Savez. Ali, što smo spremni da trpimo i koliko dugo u ime Ukrajine? Kako će se održati političko jedinstvo ne samo unutar Zapada, nego i unutar zemlje? Uzimajući u obzir da bi se nedavno obećanom milijardom funti za vojnu pomoć izgradile dve bolnice, kada će se geopolitika i izborna kalkulacija početi sudarati?

Koliko smo spremni smanjiti naše arsenale, čak i ako se dugoročno obavežemo na ponovno naoružavanje zapadnog saveza koji je uživao svoju mirovnu dividendu dalje nego što je bilo razumno? U prošlosti smo zavisili od "strateške dvosmislenosti" u našim poslovima s Putinom, u suštini jasno stavljajući do znanja što smatramo neprihvatljivim, ali ne i što ćemo učiniti u vezi s tim. Nije uspelo. Ruski vođa, toliko navikao na naše oštre razgovore i nepoštivanje, kao što se dogodilo nakon što je napao Gruziju 2008. i kada je pripojio Krim 2014., pretpostavio je da opet samo blefiramo.

Sada je vreme za manje dvosmislenosti i više volje za rešavanje najtežih pitanja, sugeriše Mark Galeoti.