"Gradac" o Ljubomiru Simoviću: Apsurd je, kako god okreneš, naša sudbina

Deo su pesme “Krma na konderu”, jedne od onih koje je Branko Kukić izabrao za novi broj časopisa “Gradac” posvećen Ljubi Simoviću, živom klasiku koji je od reči sazdao čitav jedan kosmos, i razastro nam ga na dar. Vrvi od krasote, smisla, punoće, čudesnih dubina, nesagledljivih visina... Žeže i leči u isti mah. Zaseca istinom do srži, lepotom nadilazi i tamu i bol...

Lepo kaže Jasmina Vrbavac na prvim stranicama časopisa u tekstu “Zemljino ogledalo” da “čak i kad piše prigodne besede povodom godišnjica, otvaranja izložbi, dodela nagrada...” to je “brižljivo pisano i komponovano za večnost a ne samo za dnevnu priliku” u čemu se proziru “kao na dlanu poetički temelji njegovog dela”.

Dobar deo časopisa, od preko 290 stranica, su, sem poezije, i razni Simovićevi tekstovi; “Potop u kapima”, “Živa poezija”, “Zmajeva politička poezija”, “Ćutanje Ive Andrića”, “Knjiga u punom sjaju”, “Crno koje se beli”, “Gde je Srbija”... I, u koji god da zaviriš eto te na tački gde se i po horizontali i po vertikali presecaju svi sokovi života, i muka tame i svetlo nade, i sa koje se u uho duše tvoje slivaju nebeski horizonti i najtoplija središta srca i uma.

Impresionira njegovo pismo Dejanu Mijaču, datirano sa: Jelova gora, 11. avgust 1985, pisano, dakle, uoči praizvedbe komada “Putujuće pozorište Šopalović”. Naročito kada se, sa ove vremenske distance, ima u vidu, da je izvođeno praktično u čitavom svetu, samo u Francuskoj je bilo preko 100 postavki, da je osvajalo i umetnike i kritiku i publiku na raznim meridijanima iako mu je radnja smeštena u neveliki srpski grad, Užice tokom Drugog svetskog rata.

- Ti si video da neke ličnosti u ovoj drami imaju neki svoj poseban kosmos (Filip pozornicu, Gina korito, Sofija vodu), ili neki svoj poseban znak (Blagoje flašu, Sofija kosu, Drobac volujsku žilu, Filip drveni mač), i da neki od njih tog svog kosmosa, ili znaka koji ih predstavlja, pokušavaju da se oslobode, ili da ga zamene nečim drugim: Drobac zaboravlja volujsku žilu i sanja fenjere od tikava, Blagoje flašu baca u reku i stavlja u rever georginu. Naravno, niko od njih neće uspeti da promeni svoju sudbinu, i svak će ostati na svome: Drobac će se volujskom žilom obesiti, Blagoje će se opet vratiti flaši, a Gina će, po Jelisavetinim rečima, biti sahranjena u koritu. Međutim, jedino Gina ne sanja i ne pokušava ništa drugo: ona je svog korita, kao svoje sudbine, potpuno i beznadežno svesna. To korito, čiji se obim potpuno poklapa sa Gininim duhovnim, i svakim drugim, horizontom, bar za Ginu, može da bude i sredstvo kojim se dolazi do beskraja, ili možda i samo može da sadrži beskraj. (...) Korito Gini nije samo korito, nego i lađa, i okean u kome su njene lađe potonule, i sanduk u kome će biti sahranjena. Ako postoje vaskrsenje, pakao i raj, oni za Ginu mogu da postoje samo u tom koritu, kao što za Filipa mogu da postoje samo na pozornici. Ako su Drobac i Blagoje neka vrsta Dioskura, onda su neka vrsta Dioskura i Gina i Filip: njeno korito i njegova pozornica su dva nivoa jedne iste stvarnosti, na kojima se ova drama igra, premeštajući se, po mogućnosti neprimetno, s jednog na drugi.

Napominje Simović da vezano za to premeštanje, srećemo nedoslednosti u onome što likovi govore.

- Naime, oni ne govore uvek istinu, niti ono što bi se od njih moglo očekivati, već ponekad glume, da bi nešto prikazali u željenom svetlu, itd. Na primer, Simka se u trećoj slici hvali: “Ja sam iz oficirske porodice”, a u petoj se žali da joj je u toj porodici sve...”smrdelo na oficirsku čoju čizme”. Šta je sad od te dve stvari istina, a šta laž? Da li Simka glumi pred glumcima, da bi im prikazala svoj građanski status, ili glumi pred Ginom, da bi objasnila i opravdala svoj odnos sa Sekulom? Mislim da nije važno to: važno je da ona glumi, i da se služi glumom! I važno je što ona u četvrtoj slici, u svađi sa Filipom, nesvesno uleće u neku scenu koju ne zna i ne znajući igra u njoj, kao što će Filip, u devetoj slici, uleteti u stvarnost koju ne zna, i poginuti u njoj. Kao što je važno i to što se i Jelisaveta i Sofija u stvarnosti, u kritičnim trenucima, služe glumom, da bi se izvukle iz teških situacija. To svesno ili nesvesno preplitanje, razdvajanje ili poklapanje stvarnosti i pozorišta, to što se granica između njih briše, krije, premešta, i iznenada se pojavljuje na neočekivanim mestima, to je osnovna igra ove drame. Ta granica nas deli, premešta nas s jedne svoje strane na drugu, podvlači, ili dovodi u pitanje, ono što omeđava i određuje. Jednom rečju, ta granica se igra s nama.

Dotiče se, potom, i teatra apsurda...

- Nije teško složiti se da je apsurd, kako god okreneš, naša sudbina. To možda priznaje i Sofija u završnoj sceni, kad kaže da se od potopa spasavamo skačući na stolice. To u istoj sceni možda prizna i Jelisaveta, kada s drvenim mačem kreće kroz vatru. Na ovoj tački, ova drama bi možda mogla da se razume čak i kao neka vrsta priloga teatru apsurda. Ali to osećanje s kojim se pred potopom penjemo na stolice, i s kojim kroz plamen nosimo drvene mačeve da li je to ludost, ili očajanje, ili humor, ili vera? U odgovoru na ovo pitanje krije se i mogućnost da se ova drama razume i drugačije: kao odgovor na apsurd i na teatar ansurda. Ovo možda sve vreme podvlačim zato što mi se čini da podizanje drvenog mača na čelične vojske za Filipa nije apsurdno i zato što, gledan sa Sofijine stolice potop možda zaista izgleda kao miš! Igrati ovu dramu znači popeti se na tu stolicu i s nje baciti pogled na potop i svet.

Foto: Ustupljene fotografije

Postojano i aktuelno, odzvanja Simovićevo obraćanje 12. oktobra 1986. na promociji monografije “Narodno pozorište Titovo Užice 1945-1985”...

- U ovom gradiću sa dve crkve i pet pijaca (...), jedne septembarske večeri 1945, u zgradi predratnog bisokopa “Luksor“, u užičkoj glavnoj ulici, otvoreno je pozorište. To, što je ovaj grad otvorio pozorište, značilo je da neko u njemu želi da se on otvori svetu i svetskoj kulturi. Taj neko je znao da to što pozornica, iz praktičnih razloga, mora da bude uzdignuta bar jedan metar iznad tla, znači da ona ne samo bukvalno, nego i simbolički, i suštinski, predstavlja jedan drugi i viši nivo u odnosu na nivo pijace i ulice, na kome se odvija naš svakodnevni život. Taj neko je možda znao i da je pozornica u stvari drvena raskrsnica na kojoj se ukrštaju različiti putevi i sudbine. I možda je znao da put, kojim nešto iz sveta može ovde da dođe, i kojim odavde može da se ode u svet, vodi preko te drvene raskrsnice. Preko te raskrsnice u Užice su stigli Skapeni i Pometi, Tartifi i Žutilovi, stigle su Mirandoline i Petrunjele, gospođe Vorn i gospođe Živke ministarke, stigli su Šajloci i Kir Janje, Buličovi i Glembajevi, Bopčinski i Dopčinski, ujka Vanje i Stanoji Glavaši, Dezdemone i Koštane, revizori i malograđani, uobraženi bolesnici i rodoljupci, laže i paralaže, učene žene i pokondirene tikve, ožalošćene porodice i hvalisavi vojnici, mletački trgovci i seviljski berberi... Preko te drvene raskrsnice u Užice je počeo da stiže onaj čudesni glumački narod, kome je neizvesnost često jedina izvesnost.

Časopis, između ostalog, u ovom broju objavljuje i tekstove Branka Kukića, Svetislava Basare, Zorana Gluščevića, Mihajla Pantića, Vladislave Gordić Petković...