Umeo je da na „salveti“ predribla dvojicu rivala. Voleo je da proturi loptu kroz noge više nego hleba da se najede. Srećniji kada namesti gol nego da bude strelac. Autentičnog fudbalskog bekriju cenili su gde god se pojavljivao. Zbog plave kose u detinjstvu je dobio nadimak „Švabo“, a novinari su ga prozvali „Štraus sa Grbavice“. Njegova igra je i ličila na valcer
U mom Sarajevu kao dete sam gledao Ivicu Osima, divio se njegovim driblinzima. Čovek od respekta, kako se po čaršiji govorilo. Tadašnji broj mojih godina to nije razumeo. Kada sam postao novinar 1986. shvatio sam. Osim mi je bio jedan od prvih sagovornika. Dolaskom kukavnih vremena i kada sam morao da napustim rodni grad, on je bio trener Partizana i prvi ponudio pomoć. Nikada, ali baš nikada nije odbio da mi da izjavu ili intervju. Pratio sam ga i u lepim, ali i odvratnim ratnim danima.
LOPTA I MATEMATIKA: Osim je rođen u sarajevskom naselju Hrasno na Đurđevdan 06. maja 1941. u siromašnoj porodici. Toga se nikada nije stideo. Otac Mihailo zvani Puba, bravar u železničkoj radionici, i majka Karolina borili su se kako da izvedu decu na put. Imao je 13 godina kada je ostao bez tate. Mama je preuzela sve na sebe. Vaspitala je decu da budu časni i pošteni ljudi. Poneli su u život čestitost, vernost, iskrenost. Najdraža igračka mu je bila lopta. I škola mu je išla od ruke. Odličan učenik, a matematika najdraži predmet. Zato je oslobođen mature. Često je računske operacije pokazivao drugarima, a ponekad bio i nagrađen od roditelja čijoj deci je olakšavao školske muke.
Kasnije je upisao i fakultet, naravno matematički. Počeo je sa devetkom, bio sjajan student, ali brzo je uvideo da fudbal i studije ne idu „ruku pod ruku“. Posvetio se fudbalu, a garantovano bi bio i odličan profesor da se posvetio množenju, sabiranju, oduzimanju. Deljenje u matematici je voleo, ali u životu je mrzeo podele. Od dečačkih dana kosmopolita takav je i ostao.
Dve neispunjene želje
„U fudbalu imam dve neispunjene želje. Nikada neću prežaliti polufinale Kupa UEFA i eliminaciju od Videotona. Imali smo dobijenu utakmicu, ali sekund neopreznosti i gotovo. Prokleti penali protiv Argentine u Italiji. Nisu dali ni đavo ni bog. I sada mi je pred očima Dejina šansa u finišu utakmice. Bili smo bolji iako smo igrali sa igračem manje. Uveren sam da bismo u polufinalu pobedili Italiju“, pričao mi je Švabo.
Imao je 14 godina kada je sa drugarom Mišom Smajlovićem počeo da trenira fudbal. Lopta je Osima u „ropstvo“ dovela, posvetio joj je celi život. Prvog decembra 1959. debituje za prvi tim Želje. Odmah se videlo da je reč o biseru, talentu koji se u krvi donosi na svet. Naizgled trapav, usporen, previsok za fudbalera, delovao je nezainteresovano, ali to je bio samo prvi utisak. Uskoro dobija poziv za reprezentaciju.
Umeo je da na „salveti“ predribla dvojicu rivala. Virtuoz suptilnog driblinga kada uzme loptu teško mu je oduzeti. Voleo je da proturi loptu kroz noge više nego hleba da se najede. Srećniji kada namesti gol nego da bude strelac. Autentični fudbalski bekrija, cenili su ga gde god se pojavljivao. Zbog plave kose u detinjstvu je dobio nadimak „Švabo“, a novinari su ga prozvali „Štraus sa Grbavice“. Njegova igra je i ličila na valcer.
ŽELJINI DEČACI: U Francusku je otišao 1971. godine. Iz kopački je seo na trenersku klupu. U leto 1978. na poziv Neđe Stipića vraća se u Sarajevo i preuzima Željezničar. Kao trener je od momaka sa zonskih livada, bosanskih sela i nekoliko talentovanih klinaca iz omladinske škole, ukomponovao hor Željinih dečaka koji je rušio sve pred sobom. Ozbiljan, ambiciozan, pedantan sa čvrstim i nepomirljivim moralnim principima, željan uspeha. Imao je dovoljno mudrosti, da ne bude gazda i tiranin, nego alhemičar koji poštuje plemenita svojstva fudbalske igre.
Osimov tim je igrao u gol, a ne „u širinu“. Lopta mora da ide samo prema golu, kao što krv ide u srce, bila je njegova filozofija. Godinama je tim sa Grbavice bio u vrhu, ali posle nesrećne eliminacije od Videotona 1985. godine u polufinalu Kupa UEFA usledio je raspad sjajne generacije koja nije igrala po pravilima većine domaćih klubova.
Na poziv Miljana Miljanića 1986. godine postaje selektor Jugoslavije. Prvi kvalifikacioni ciklus za Evropsko prvenstvo 1988. godine i ćorak. Englezi su nas „razbili“ na Marakani 4:1. Novinari su ga „razapinjali“ kao Hrista. Tražili su „krv“, ostavku, ali ga je Miljan sačuvao. „Osim je velika vrednost našeg fudbala i treba mu dati novu šansu. Svi ga napadaju i moram da stanem u njegovu zaštitu. On je vizionar, po fudbalskom potencijalu čovek za 21. vek. On ostaje selektor“, pričao mi je Miljanić početkom 1988. u Sarajevu.
Vreme je potvrdilo Miljanov stav. Na Mundijalu u Italiji, ali i u kvalifikacijama za EP u Švedskoj 1992. počeo je simultanku protiv svih mogućih rivala; čak i protiv političara koji su se svojski trudili da što pre ukinu SFRJ. Život mu je namestio najgoru moguću fintu. Predvodio je Jugoslaviju kada je zemlja pucala po svim šavovima, kada su cvetali netrpeljivost i mržnja koja je tinjala godinama, a miris baruta se brzinom munje širio od Vardara pa do Triglava. Bog je već bio digao ruke od velike zemlje i dobrog fudbala. Prkos u njemu i igračima je bio veći od snage tog tima. Poslednju jugoslovensku bezbrižnu mladost Švabo je učinio veselijom: sezonu 1991/92 je proveo u Partizanu sa kojim je osvojio Kup Jugoslavije.
„Mnogi tvrde da je u vreme Jugoslavije bilo najgore, da je to vreme mraka, ali ne mogu da se složim sa tim. Zamerili su mi što sam trenirao reprezentaciju te ‘mrske’ zemlje. Od zemlje u kojoj smo se rodili su napravili zemlju sramote. Međutim, nikada se nisam stideo tih momaka, ni tog dela karijere. Ponosan sam na sve njih i srećan što sam imao tu čast i zadovoljstvo da ih treniram. Oni su bili daleko ispred zemlje čiji su dres nosili. Kamo lepe sreće da su ostali delovi društva bili kao oni. Dugo su posle raspada SFRJ nove države ostvarivale zapažene rezultate zahvaljujući igračima iz tog tima“, govorio mi je više puta.
FUDBALSKA DUŠA: Stasom i pojavom Apolon, duhom filozof. Kritičar malograđanštine i površnosti. Njegov je sud nepotkupljiv, surov, pravičan. Svaki Švabin intervju je predstavljao udarac u pleksus, a ponekad su važniji podaci u tekstovima nego u crkvenim knjigama. Uvek je govorio samo istinu bez obzira da li se ona nekome dopada. Više je tuge u istini nego u svemu što čovek može da slaže. Podsećao nas je kakvi smo bili nekada, a kakvi smo danas, a to poređenje boli i smeta. „Fudbal ima dušu i mora mu se prići na pošten i korektan način, čuvati ga, negovati. Sada nije tako. U fudbalu i oko njega se nakupilo mnogi ljudi koji ga ne vole. Oni gledaju samo svoj interes, kako da uzmu novac za nekog igrača. Previše je raznih menadžera koji bi se prodajom igrača brzo i lako obogatili. To je prisutno na svim prostorima nekadašnje nam domovine, ali čini mi se da je u Srbiji najizraženije. Kako ulažeš i koliko ljubavi poklanjaš fudbalu tako ti se i vrati. Bez ljubavi neće biti ni rezultata“, pričao mi je Švabo.
O Švabi čoveku fudbala se zna mnogo, ali o ljudskim kvalitetima se retko pisalo. Jednoipogodišnji Beograđanin D. K. je rođen gluv. Domaći lekari su bili nemoćni. Očajni roditelji su saznali da u japanskom Kjotu postoji dečja specijalna bolnica gde se ugrađuje „kohlearni implantat“ koji omogućava da pacijenti čuju. Na operaciju se čeka godinu, dve jer dolaze deca iz celog sveta. Tim povodom ga zovem u proleće 2007. „Dobro bolan, Mićo, razumeo sam. Dete je u pitanju. Daj ljudima broj mog telefona. Kada dođu u Kjoto neka se jave i pozovu na tebe“, reče mi Švabo. Tako i bi. Švabo je lekaru japanske reprezentacije dao imperativni zadatak da se roditeljima deteta u svakom trenutku nađe „pri ruci“. Mališan je primljen „preko reda“ i operacija je uspela. Momčina danas živi bez ikakvih teškoća.
Švabo je živeo za fudbal na način koji je teško opisati nekome ko sa njim nije proveo neko vreme „jedan na jedan“. Imao sam čast i zadovoljstvo mnogo puta da razgovaram s njim, više puta i do kasnih noćnih sati, ponekad dočekati i zoru, a sedeti s Švabom i razgovarati o fudbalu je posebno iskustvo. Živeo je za fudbal i samo o njemu razmišljao. Zato jeste jedinstven i neponovljiv.
Čovek se ispiše iz života, suđeno mu je kada će i gde da umre. Poslednji selektor SFRJ Ivica Osim preminuo je u nedelju 1. maja u Gracu u Austriji. Ni smrt mu ne može oduzeti status legende. Otišao je i poslednji junak fudbalske Jugoslavije – neka počiva u miru.
Odbio čuveni Real
Ivica Osim je imao u džepu ponudu medridskog Reala da preuzme „kraljevski“ klub, ali uradio je ono što niko ne bi. Zahvalio se na pozivu. „Iskren da budem, uplašio sam se. Raspitivao sam se malo o igračima Reala i zahvalio na pozivu. Verujem da bi većina trenera na mom mestu prihvatila, ali treba biti pošten prema sebi i pitao sam se, šta ću ja tamo? Trenirati Jera, Mičela, Sančeza… nije lako. Možda sam pogrešio“, priznao je Osim kada je odbio ponudu Reala.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR