„Reč rat je profesoru Petriću bila najomraženija“

– Intervju nije rađen u kontinuitetu. Bilo je mnogo prekida, nastavaka, trebalo je da ima radio formu, ali je sticajem okolnosti zadobio novo ruho. Postao je knjiga intervjua s Vladom Petrićem pod naslovom „Do sledećeg ultimatuma“. Za to su zaslužni RTS izdavaštvo i zadužbina Vlade Petrića – kaže za Danas Meliha Pravdić.

Prema njenim rečima, profesor je pored unapred dogovorenih pravila tokom intervjua umeo da objavi nova, snimanje je na prvom sastanku odbio i predložio dopisivanje, a kako je vreme odmicalo dobijao je nove ideje.

Predlagao je, recimo, da ne bi bilo loše da ono što su već uradili pogleda i proceni neko do čijeg mu je mišljenja stalo.

– Pa, mi ćemo celu deceniju raditi intervju – rekla je Meliha. – Pa šta – kazao je Petrić i nastavili bi razgovor…

Kakav je sagovornik bio Vlada Petrić i šta su bili njegovi ultimatumi?

– Profesor Petrić bio je nesvakidašnji sagovornik – inspirativan, ali pomalo i ekscentrik. Sama činjenica da mi je postavio ultimatum da u toku razgovora ni jednog jedinog trenutka ne upotrebim reči umetnost, književnost, pozorište, film govori tome u prilog. Bio je to poprilično apsurdan ultimatum, pa sam želela da znam otkud kod profesora Petrića takav otpor prema onome čemu je posvetio celu svoju karijeru i pri tom postigao najviše rezultate. Rekao je da za to postoji određeni razlog i da je u poslednje vreme usredsređen na probleme vezane za filozofiju, sociologiju, psihoanalizu, etiku i naročito religiju. I kao što će čitalac primetiti – razgovori o religiji su dobili posebno mesto. Petrićev ultimatum je bio prihvaćen jer je rad na ovom intervjuu za mene bio izazov retke prilike.

Kakav je bio njegov odnos prema religiji?

– Petrićev odnos prema bogu se menjao. Najpre je u detinjstvu bivao zanesen biblijskim pričama i u tome je osećao i pronalazio smisao, ali u potonjim sazrevanjima počinjao bi da pred samim sobom preispituje svoja osećanja i uverenja. Razmišljao je o svrsishodnosti molitve, o njenom terapeutskom dejstvu, kao i o mnogim drugim temama krucijalnog i društvenog karaktera. I neretko u svojim kasnijim stavovima iskazivao je skepticizam kada religiju dovodi u vezu sa umetnošću, a to radi na primeru dela Tarkovskog i Paradžanova. Veli da umetničko dejstvo njihovih filmova baca u zasenak njihovu religioznost.

Do kojih zapažanja ste došli tokom ovog specifičnog intervjua?

– Reč rat je najomraženija reč profesoru Petriću. “Moje gledište je rezultat čvrstog ubeđenja da je rat poguban kao takav bez obzira na uzroke i ciljeve zbog kojih je pokrenut”, kaže on. Razmišljajući o porivu istinskog talenta Petrić se pita ima li zaista istinski dar moć da prevaziđe ideološke i političke dogme, ma koliko im autor bio sklon. Obilje je tema o kojima smo raspravljali u ovim razgovorima. NJegove impresije u svemu započetom nose veliku emotivnu energiju. Istinitost i otvorenost, pa će se tako tokom razgovora, upravo zbog otvorenog iskazivanja misli i osećanja, uočiti i naglašenost sagovornikovog ega. Pretpostavljam i da je ovo jedinstven intervju zbog okrenutosti ka nečem drugom, kada se eksplicite i ne raspravlja o rečima umetnost, film, književnost, pozorište, upravo o onome što je odredilo stvaralaštvo profesora Petrića.

Novinarke i novinari u kulturi neretko trpe ekskluzivne želje i zahteve svojih sagovornika. Kako ste se osećali kada vam je Petrić postavio ultimatume, da li se vaše biće pobunilo zbog toga, bez obzira na to što vam je stalo do intervjua s tako značajnim sagovornikom, pionirom u teoriji i istoriji filma?

– Prvo mi je bilo čudno jer nikad, a od 1984. godine sam profesionalni novinar, nisam imala slične zahteve a onda mi je objasnio da je njemu dosadilo da govori o filmu, pozorištu o svemu tome što u svojoj profesiji radi i da hoće sa mnom da pokuša da uradi intervju koji se pomera u drugu ravan.

Rekli ste da je jedan od njegovih predloga bio da vi čitate pitanja, a on svoje odgovore, da to provežbate, pa tek onda snimite razgovor.

– Tako je. Ja sam izdejstvovala dve emisije, međutim on je rekao: „Ma, kakvi dve, deset…“ Postavljao je nove uslove, iako sam mu objašnjavala da je to nemoguće. Tražio je da maltene celodnevno uvežbavamo. Nisam bila spremna da odgovorim svim tim obavezama. Zato je bilo prekida… Kad je otišao u Ameriku, dopisivali smo se. Nastalo je čak nekoliko verzija intervjua, ali nikako da se završi. U jednom momentu ućutala sam se, on se nije javljao i pomislila sam da od toga nikad neće biti ništa. Nije prihvatio razgovor na radiju onako kako mu je predočeno da realno može biti i skoro da sam se pomirila s tim intervjuom, kad, jednog dana, eto ti ga iz Amerike, dolazi u radio s disketama. Kaže: „Intervju je dovršen.“ Nije rekao i završen. LJudi koji su ga poznavali su mi već skrenuli pažnju da Petrić nikad ne završava, nego stalno izmišlja nešto novo. Primetila sam i da je sklon asocijativnim nizovima u kojima započne jedno, lupi ga onda neka asocijacija, krene u drugo, ali šta da radim…

Znači, nije vam smetalo?

– Nije meni smetalo što je on ekscentričan. Ja sam njega prihvatila. U početku mi je sve bilo čudno, ali sam isto tako shvatila da je on vanserijski čovek i nisam se bunila. Bila sam mnogo puta na ivici da odustanem ali bih rekla sebi „nema smisla“ jer je on bio suštinski blag čovek.

Niste mogli da udovoljite baš svakoj njegovoj želji.

– Jer je imao nerealne želje što se tiče tog intervjua, ali onda me je jednom sreo i pitao da li sam intervju objavila. Odgovorila sam mu da nisam. „Ja čekam da mi to uradimo za radio“, kazala sam. Nažalost, posle toga se nismo dugo videli. NJegova supruga, glumica Dara Čalenić se razbolela i on je veoma posvećeno brinuo o njoj. Posle smrti Vlade Petrića taj intervju je veoma dugo stajao kod mene. Bio je pripremljen za Radio Beograd 2, a onda sam ga ponudila RTS izdavaštvu. Oni su ga prihvatili, a zadužbina Vlada Petrić je dala odobrenje i tako je došlo do njegovog objavljivanja.

Kad sve sumirate, mislite da je vredelo svo vaše angažovanje?

– Nijednog momenta nisam zažalila. Znate li kolika je bila samo naša prepiska, koliko je bilo materijala na disketama… I sreća što sam ga odmah skinula jer ne znam uz pomoć kog programa bih mogla to sada da uradim. Kad sam sve to pročitala, meni je to bilo savršeno…

Šta mislite, da li bi profesor Petrić bio zadovoljan intervjuom?

– Ne bi bio nezadovoljan jer je on dao intervju takav kakav je samo meni. Mnogi su za to vreme pokušali da ga intervjuišu, ali bi im on odgovarao „Molim vas, pa ja radim intervju sa Melihom Pravdić“ (smeh). Tako su mi pričali ljudi koji se bave filmom. On je zamislio da to ide kao „Filozofija palanke“, a na samom kraju mi je rekao: „Moram priznati da ste spretno izneverili naš ultimatum o zabranjenim rečima. Kad više nije imalo smisla da odustanem od razgovora. Zato vam opraštam izdajstvo sa pretnjom da će u našem eventualnom sledećem razgovoru biti zabranjena upotreba nekih drugih reči.“ Pitam ga koje reči ima na umu. „Smisliću ih“, kazao mi je. „U to ne sumnjam, pa unapred prihvatam vaš sledeći ultimatum“, uzvratila sam. „Okey, untill the next ultimatume“, zaključio je profesor Vlada Petrić, a tako se i završava knjiga.

Kako vas nije sramota?

Kako je izgledao vaš prvi susret?

– Ja dolazim u restoran Hotela „Mažestik“ da se prvi put sretnem sa njim, sa već pripremljenim pitanjima na osnovu dokumentacije koja je meni bila dostupna. I imam kožni mantil na sebi. On počne da viče na mene: „Kako vas nije sramota?! Došli ste u kožnom mantilu, znate li koliko je životinja odrano da biste vi to nosili?!“ Ja gledam u njega, ne mogu sebi da dođem.

Poglavlja

Profesor Vlada Petrić bio je prvi doktor filma u Americi.

Doktorirao je na njujorškom univerzitetu 1972. godine na odeljenju za filmske studije.

Predavao je na Harvardu.

Knjiga “Do sledećeg ultimatuma – intervju u nastajanju“ Melihe Pravdić, urednice na Radio Beogradu 2, ima četiri poglavlja ovako naslovljena: Zabluda o bogu, U šta verujem, O idealnom društvu, Stvari koje dolaze.

Recenzent je bio književnik Goran Gocić.

Gej populacija i superheteroseksualni Srbi

Pred kraj intervjua veoma pažljivo ste postavili intimno pitanje Vladi Petriću. Referisali ste na njegov članak objavljen u Ninu o homoseksualizmu i lezbejstvu u kome je apostrofirao da ovakva vrsta seksualnog opredeljenja ne predstavlja ni fizičku niti psihičku nastranost. Citirali ste ga i završili rekavši da se nakon ovog njegovog teksta proneo glas da je gej. Šta vam je odgovorio?

„Takav glas se pronosio i ranije uz prezriv ismevački stav sa uvredljivom konotacijom, što je bio jedan od razloga zbog koga sam odlučio da napustim ovu sredinu. Nažalost, posle toliko vremena i pozitivnih rezultata biološkog istraživanja u ovoj balkanskoj sredini nije došlo do promene u shvatanju ovog problema kao što je slučaj u civilizovanom svetu. O tome se kod nas vrlo malo piše a pojedini naučnici, posebno bogoslovi i teolozi, nastavljaju da preko medija objašnjavaju homoseksualizam i lezbejstvo na način kako je to činjeno pre 100 godina. Pa, zar u takvoj sredini da skončam? Konačno na vaše eksplicitno pitanje koje smatrate intimnim odgovoriću sasvim iskreno – mene zaista senzualno uzbuđuje lepo muško koliko i žensko telo. I to je sve. Posredi je dvostruko seksualno uživanje. Za razliku recimo od vašeg koje pretpostavljam da je jednostruko, ha ha ha. Svako prema svom prirodnom nahođenju. Odluka da napišem članak u Ninu proizašla je iz revolta protiv divljačkog napada beogradskih homofoba na grupu mladića i devojaka koji su javno izražavali svoju seksualnu preferenciju. Što je najstrašnije, napad na njih su podržali ne samo religiozni zanesenjaci nego i mnogi tradicionalni intelektualci. Neupućeni u najnovije rezultate naučnog istraživanja u toj oblasti, opsednuti sopstvenim koitusom, ogrezli u malograđanštini, oni negiraju sve što ne odgovara njihovom pogledu na svet i ne podudara se sa njihovim načinom polnog opštenja proglašavajući da je u pitanju neprirodna pojava, antidruštvena, čak kriminalna zbog čega je treba na svaki način iskorenjivati. Hitler je u tu svrhu koristio gasne komore a Staljin drakonske mere uključujući i sibirske kazamate dok je Tito kao kvazizapadnjak imao blaži stav – nekoliko dana zatvora uz pretnju teže kazne ukoliko se krivac ne popravlja. Ustajući protiv javnih gej istupa gej omladine homofobi obično kažu – neka to rade u svojoj kući, ali im se ne sme dozvoliti da javno brane svoje seksualne devijacije. Protiv takvog primitivnog shvatanja i nedemokratskog postupka demokratski duhovi treba da dignu glas. Kao što sam očekivao, moj napis u Ninu izazvao je reakciju tradicionalista i malograđana, što nimalo nije iznenađujuće kada se ima u vidu kulturni nivo ove sredine. Trenutno pokušavam da nagovorim nekog beogradskog izdavača da objavi najnoviju naučnu studiju o tom problemu, spreman da štampanje finansijski pomognem, iako sumnjam da takvo štivo može da utiče na promenu stava prema gej populaciji superheteroseksualnih Srba. Da li sam dovoljno obrazloženo odgovorio na vaše delikatno pitanje?“, glasio je odgovor Vlade Petrića.