Stefan Arsenijević: Izuzetna je čast otvoriti 50. Fest

-Svi smo jako uzbuđeni pred domaću premijeru, iz mnogo razloga - rekao je Arsenijević i dodao:

- Iščekujemo reakcije domaće publike, nama najvažnije, koja na mnogo više nivoa može da iščita film. Većina naše filmske ekipe, inače raštrkane po svetu, okupiće se specijalno za ovu priliku. I konačno, ali nikako manje važno, izuzetna je čast otvoriti 50.FEST, festival čiji sam verni gledalac već decenijama, festival koji je formirao moj filmski ukus i pogled na svet, festivala koji ima posebno emotivno mesto u mom životu

A nedavno , u bioskopu Fontana, film “Strahinja Banović” prikazan predstavnicima medija.

Izvanredan. Mala digresija; bila je to prva novinarska projekcija nekog filma na kojoj u gledalištu nije bilo Milana Vlajčića, velikog erudite, flimskog i književnog znalca, čoveka od stila i ukusa,kako je to istakao Goran Marković prilikom poslednjeg ispraćaja - kremacije 16.februara, beskompromisnog u „odbrani od prostakluka i primitivizma kojim je bio okružen”. Malo je reći da je mnogo, mnogo nedostajao. I tek će.

No, vratimo se izuzetnom Arsenijevićevom ostvarenju rađenom po motivima čuvene narodne pesme „Banović Strahinja“ čiji se stihovi pretapaju sa scenama i kadrovima radnje smeštene u današnje vreme, na ovim prostorima sa migrantima u središtu priče koji, kako film odmiče, postaju i naš skener i ogledalo...

Svojevremeno, u razgovoru za “Blic”, Arsenijević je napomenuo:

--Inspiracija za glavni lik nam je bio jedan stvarni mladić, Ibrahim Išak iz Gane, koji već nekoliko godina živi u izbegličkom kampu u Krnjači. On želi da ostane da živi u Srbiji i svim silama se bori da se uklopi u našu sredinu. Naučio je jezik, pokušava da se zaposli, ali ne može dok ne dobije papire za azil, pa volontira. Znajući za njegovu priču palo mi je na pamet da bi bilo zanimljivo ako bi životna priča našeg glavnog junaka i nesvesno ponavljala važan arhetip kulture u koju želi da se uklopi. Pesma se dešava pred Boj na Kosovu, dakle u jedno prelomno vreme velike najezde naroda sa istoka ka zapadu. A ljubavna priča, taj ljubavni trougao, će uvek biti aktuelna. Šta bi ti uradio za ljubav? Ko su junaci danas? Šta je zapravo junaštvo? To su neka od pitanja koja sam sebi postavljao radeći na ovom filmu, kazao je čuveni reditelj.

Film počinje scenama u jednom od naših izbegličkih kampova, prizorima nežnosti I strasti izbeglice iz Gane koji je uzeo ime Strahinja nebili mu makar malo lakše bilo (potresni Ibrahim Koma) i njegove lepe, mlade žene (ubedljiva Nensi Mensa Ofei). Bori se Strahinja za opstanak, pokušava da dobije azil u Srbiji, što će mu u nekom momentu biti nadomak ruke zahvaljujući činjenici da je zaigrao za lokalni fudbalski tim. Ona je školovana glumica koja je nekad, u uglednom pozorištu svog grada igrala Šekspira, nosila repertoar, a sada... Eh, sada. Nevolja je tim veća što su oni ekonomski migranti, deportovani iz Nemačke.

U nekom trenutku u kamp pristiže i markantni, politički izbeglica iz Sirije. A ubrzo potom, baš kad je Strahinja trebalo da reši pitanje azila, ona iz kampa nestaje a on saznaje da je otišla sa Sirijcem. I on,vođen snagom ljubavi a ne mareći za cenu, kreće u ilegalnu balkansku - i ne samo balkansku - migrantsku turu. Za početak, do granice s Mađarskom, vozi ga jedan od taksista (Neobojša Dugalić) koji to svakodnevno rade po određenoj tarifi. Kakva epizodna Dugalićeva uloga; samo sedeći za volanom, i bez mnogo replika, iznedrio je DNK naših života nasušnih, od raspetosti između borbe za opstanak i suštine ljudskosti koja se danas u toj borbi gotovo nužno gazi, pa na dalje.

Arsenijević je, kroz Strahinjin balkanski hod po mukama, između ostalog, vivisekcirao, malo je reći veoma teške socijalne, društvene, političke neprilike - od raspadnutog i naopakog sistema vrednosti, ne samo kod nas (to bi mogla biti posebna priča) već i kod evropskih i svetskih moćnika koji nam zapravo i kroje kapu.

Kao u pesmi narodnoj i u filmu je u centru ljubavna priča, odnosno ljubavni trougao…

Ali, ako bi trebalo izdvojiti jednu reč koja je ključna za film, onda bi to moglo biti - morati.

Jer, kad je nađe u nekom izbegličkom kampu nadomak željenog Zapada, sasvim je jasno da njoj Sirijac nije srcu prirastao, da je s njim otišla “jer političke izbeglice lakše prolaze”, ali da neće da se vrati s onim koga voli jer “mora bar da pokuša”, da “bude ličnost, osoba”, a ne azilant bez profesije, nade i budućnosti. I kada njega budu pitali zna li da je begom i balkanskom rutom izgubio teško stečeno pravo na azil, da mora sve ponovo, reći će da zna i da je svestan, a na pitanje zašto kazao je - morao sam.

Narodna pesma “Banović Strahinja” slovi za vrsno lirsko ostvarenje o hrabrosti i da se oprosti, o snazi ljubavi u sudaru sa društvenim kodeksima…Film “Strahinja Banović” otvara i pitanje aktuelnog odsustva prava na elementarnu ljudskost, uprkos pompi o ljudskim pravima a usled ekspanzije dominacije (krupnog) kapitala i korporativnog kapitalizma koje rezultira svakovrsnim socijalnim, ratnim…vetrometinama.

O rediteljskom rukopisu koji je svu težinu priče i teme izneo uz (umetničku) lepotu, izuzetnoj fotografiji i drugim kvalitetima ovog filma koji u svetu nosi ime "As Far As I Can Walk” će se još, i tek govoriti.