Situacija u Ukrajini i oko nje podseća na tržnicu koja nudi sve i svašta, krupno i sitno, novo i staro, skupo i jeftino, ali niko od potencijalnih mušterija ne može da nađe ono što traži.
Ne pamti se kada je usred bilo koje savremene velike krize grunulo tako mnogo putokaza ka izlazu iz nje, a da su svi bili odbačeni kao usmeravanja ka stranputici.
Za rešavanje ukrajinske krize predložen je rekordan broj razrađenih modela, ali je problem u tome što su činjenice podvrgnute različitim interpretacijama. Krenimo nekim redom u tom neredu.
Rusija je anektirala Krim i praktično ovladala sklonim joj oblastima na istoku Ukrajine, čime je prekršila međunarodne sporazume o poštovanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta tog suseda. Kao opravdanje za takav čin Moskva je navodila okolnost da je Kijev obznanio težnju da se učlani u NATO, što je ona doživela kao krajnje nedopustivo ugrožavanje svoje nacionalne bezbednosti posle već impozantnog širenja zapadne alijanse na istok. Zapad je odgovorio da nikog nije primoravao da mu se priključi i da je svaka zemlja suverena da odluči kako će da gradi svoje spoljne veze…
To je već prilično poznat koren drame. Ovaj napis je posvećen ponudama kako da se iz nje izađe, a da se ne zabasa u košmar koji su prognozirale američke obaveštajne službe – da će Rusija izvršiti invaziju na Ukrajinu 16. februara (dan posle odlaska ovog teksta u štampu).
Kao prva mogućnost, bar po viđenju Evropljana, pomenuto je poštovanje sporazuma postignutog pre sedam godina u Minsku. Po njemu bi – da se usudim da proniknem u jaz između podrazumevanja i nagađanja dometa prilično apstraktnog teksta – Ukrajina povratila kontrolu granica, a proruske provincije dobile široku autonomiju.
U principu izgleda jasno, ali je đavo u razradi. Moskva, kako se mahom interpretira, računa da autonomija seže do veta odlukama u Kijevu ako su one nauštrb Rusije, a što Ukrajina smatra podrivanjem sopstvene državnosti.
Stoga su spolja u opticaj puštene drugde isprobane varijante. Preporučena je, tako, “finlandizacija”, kada se Finska sporazumela s nekadašnjim SSSR da je on ne dira, a da ona ne ode u zapadni blok. Pomenuti su i slučajevi neutralnosti Švajcarske, pa svojevremeno i Austrije, uz uporedne pokušaje definisanja Ukrajine kao “nesvrstane” zemlje.
U nedostatku dovoljno potkrepljenih dokaza napregnute su teze o nadolazećoj “katastrofi”. Iz Vašingtona je lansirano da bi sluteći sukob SAD i Rusije oko Ukrajine mogao da izazove Treći svetski rat, a Moskva je dozu uspaničavanja čovečanstva pojačala tvrdnjom da bi usledio nuklearni sukob. Ništa od toga po meni ne dolazi u obzir. Niti su Rusi da masovno ginu po komšiluku, a za izginuća su još manje spremni udaljeniji zapadnjaci, kako je i saopštio Vašington, jer ih se celo nadvlačenje još manje tiče ako ih neposredno ne dotiče.
Ali, rekao bih, već ih se dotiče. U suštini, Rusija teži da joj se ponovo prizna status velike sile, izgubljen u krahu SSSR i Varšavskog bloka, i da se kao tako reafirmisana i uz sadejstvo Kine uključi u redefinisanje sistema globalne, a prevashodno evropske bezbednosti.
Pojedini eksperti sugerišu da je vreme za sazivanje nove konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji poput one održane 1975. godine u Helsinkiju. Tako da se ponovo podupru principi nemešanja u unutrašnje stvari drugih država i promovišu ljudska prava.
Uz sve specifičnosti identitetske bliskosti ukrajinska kriza je i nastavak novog procesa usmerenog na reviziju postojećeg svetskog poretka. Moć decenijama dominantnog Zapada je u opadanju dok se širi prostor delovanja “revizionističkih sila”. Od poziva 2008. iz Amerike da se još neke bivše sovjetske republike pridruže zapadnim asocijacijama rastegla se Rusija vojnim angažmanima u Gruziji, Moldaviji, Ukrajini, Siriji, Libiji, ojačavajući i strateški uticaj od Balkana do Kazahstana. A Kina novim putem svile praktično oko cele planete, pri čemu se njen odnos s Tajvanom po službenom pekinškom konceptu “jedna zemlja dva sistema” takođe naslućuje kao eventualni “recept” za Ukrajinu.
Među modele za rešavanje ukrajinske krize pojedini autori navode i međunarodne dokumente za okončavanje ratova u BiH i oko Kosova, uz napomene da su oba ta programiranja “nedovršeni poslovi”. Čini mi se izvesnim da će ukrajinski slučaj pokušati da konkuriše za najduži “nedovršeni posao”, što je “titula” koja odavno “krasi” Bliski istok.
Da ponovim ono što sam već pisao. Verujem u diplomatsko rasplitanje ukrajinske krize, što znači da će ona potrajati, bez Sudnjeg dana, ali da će bitno uticati na druga “nerešena pitanja”. Među kojima je i kako će se principijelno opredeljivati Srbija kada je Ukrajini teritorijalni integritet razorila Rusija koja štiti ovdašnji teritorijalni integritet i u oba slučaja se suprotstavlja proklamovanim integracijama sa Zapadom...
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR