Tek poneki Smederevac će znati da vam odgovori na pitanje ko je sahranjen pored crkve na Starom groblju, ali najveći broj građana Srbije ne zna ni da ovo mesto postoji. Tu je sahranjen jedan od najzaslužnijih Srba ikada, a kad je umro niko čak ni vest nije objavio... Neki bi rekli da počiva onako kako je i završio život - sam i zaboravljen.
Juče i danas obeležavamo Dan državnosti Srbije 15. i 16. februara u znak sećanja na dan kada je u Orašcu podignut 1804. godine Prvi srpski ustanak, ali i Dan ustavnosti Srbije koji se proslavlja u spomen na dan kada je u Kragujevcu 1835. izdat i zakletvom potvrđen Ustav Knjaževstva Srbije, odnosno Sretenjski ustav. Ovoga puta nećemo pisati o voždu Karađorđu i njegovim junacima, već o onome što se zbivalo godinama kasnije kada je Srbija upravo pomenutim ustavom prva posle Francuske i Belgije ukinula feudalizam. Još bliže rečeno, ispričaćemo kratku priču o Dimitriju Davidoviću, tvorcu Sretenjskog ustava...
Krenimo redom... Kako piše Istorijski zabavnik Srbija je već nakon 1830. odradila najveći deo posla kada je u pitanju teritorijalno, političko i kulturno oslobođenje od Turske. Međutim, uskoro se povela borba oko plena, jer je knjaz Miloš Obrenović uzeo svu vlast za sebe. Iako je načelno dogovoreno da će biti donesen ustav kojim bi se knjaževa vlast ograničila, godine su prolazile, a do toga nije došlo. Za to vreme, Dimitrije Davidović je bio jedan od onih ljudi bez kojih bi oslobođenje od Turaka predstavljalo običnu smenu na mestu uzdodršca, a pozitivni efekti bi se osetilli samo na džepovima nekolicine. Dimitrije je, još od početka Prvog ustanka, bio među čelnicima kulturne revolucije srpskog naroda.
Posle sloma Karađorđevog ustanka, Davidović se izborio da se u Beču štampaju Novine Serbske. U njima je izveštavao o situaciji na Balkanu iz srpskog ugla, ali i promovisao tada vrlo živahnu srpsku kulturu.
Nakon uspeha Drugog srpskog ustanka pod Milošem Obrenovićem, Davidović se kao i brojni učeniji Srbi koji su živeli u Pešti, Beču ili Parizu vratio u Srbiju da bude knjazu na usluzi. Miloš je u njega imao veliko poverenje, smatrao ga je vrlo darovitim i učenim, ali pomalo uštogljenim činovnikom.
Skoro deceniju Davidović je radio u Miloševoj službi, vršeći ministarska ili ambasadorska, odnosno poverenička mesta. Iako je bio Milošev izaslanik i u Jedrenu i u Carigradu, najviše traga ostavio je na mestu "popečitelja" za prosvetu. Za njegovog mandata, otvorene su brojne škole po Srbiji, a on sam je neumorno radio na izdavanju, ali i pisanju važnih, pre svega istoriografskih dela o srpskom narodu.
Na veoma osetljivo mesto urednika Novina Srbskih, za čije je osnivanje bio među najzaslužnijima, došao je 1832. godine. Knjaz Miloš, koji nije znao da čita, tražio bi da mu se svaki broj detaljno pročita, pri čemu je često iznosio primedbe na Davidovićeve stavove.
Davidovićevo insistiranje na prozapadnoj orjentaciji spoljne politike, kao i predlozi o razilaženju sa Rusijom, politički su ga udaljili od Knjaza, mada je i dalje ostao urednik Novina Serbskih. Politička borba između vlastele i knjaza eskalirala je u januaru 1835. kada je u Miletinoj buni Srbija došla na ivicu građanskog rata. Pobunjeni velikaši su naoružani došli u Kragujevac... Pred njih je izašao Davidović, koji je uspeo da posreduje između pobunjenih i knjaza.
Načelan dogovor je postignut, izradiće se ustav, kojim će se ograničiti Miloševa samovolja, a uspostaviti i princip podele vlasti. Zadatak da napiše ustav dobio je Dimitrije Davidović, ličnost oko čije stručnosti nije bilo spora, mada je politički mnogima bio nepodoban.
Ostao potpuno sam
Umrli mu svi članovi porodice
Istovremeno sa padom u Miloševu nemilost, privatni život Dimitrijev se raspadao. Jedno za drugim, umirali su mu članovi najuže porodice, sve dok nije 1834. godine ostao potpuno sam. Živeo je od službene apanaže koju mu je odredio knjaz, ali je njen najveći deo oduvek išao na književne ili štamparske poduhvate. Za razliku od brojnih koji su knjaževu blizinu iskoristili za unosne trgovačke ugovore ili monopolske poslove, Davidović je sponzorisao književna društva, plaćao štamparije i opremao škole.
Bio je to jedan moderan pravni akt, koji je imao glavni uzor u francuskom Ustavu iz 1830. ali je vidljiv bio i uticaj i ideja Ustava SAD. Pisanje Ustava, koji je donesen na Sretenje 1835. trebao je da bude vrhunac Davidovićeve profesionalne karijere, ali pretvorio se u njegovu noćnu moru. Liberalizam kojim je odisao Davidovićev Sretenjski ustav zgrozio je dvorjane velikih sila.
Iz Petrograda, Beča i Carigrada došle su ozbiljne primedbe na ustavna rešenja, u to vreme smatranih preopasnim za monarhije koje je plašio prodor liberalnih ideja. Svoje zamerke, mada nešto drugačije prirode, imao je i Knjaz Miloš, kao i mnogi koji su ga podržavali.
Sretenjski ustav, jedan od najvažnijih pravnih akata u istoriji Srbije, ostao je na snazi jedva nekoliko sedmica. Nakon što je ukinut, Dimitrije je pao u nemilost kod knjaza. Kršio je pravila novinarstva, koja je odredio Miloš. U to doba, štampa je bila dužna da ne objavljuje ništa što se na bilo koji način kosi sa zvaničnom državnom politikom. Dimitrije, koji je novinarski zanat pekao u Beču, nije ni pomišljao da se podvrgne takvoj vrsti cenzure.
- Ja sam mislio da je od sviju naši učeni ljudi najluđi Zorić, što ide po ovom snegu, po čaršiji, i puca svejednako iz puške, te lovi vrapce. I baš sam mislio da ne ima nikoga luđeg od njega, a Vi, uprav da vam kažem, još ste od njega luđi - stajalo je u pismu koje je Dimitruju poslao knjaz Miloš, pre nego što mu je dao otkaz u novinama.
Davidović je, na izvestan način, proteran iz Beograda, ali je od knjaza dobio kuću u centru Smedereva, kao i zemlju i godišnju apanažu. Međutim, Dimitrije nimalo nije uživao u zasluženoj penziji. Kako više nije bio u knjaževoj milosti, apanaža je često kasnila, a Dimitrije nije bio neko ko se mogao baviti, naročito u tim godinama, poljoprivredom. Bez porodice, često je samovao u bedi, a ostala su i pisma u kojima je knjaza molio za dodeljivanje obećanih sredstava. Miloševo srce bilo je neumoljivo, mada su često postojali i kratki intervali u kojima bi knjaz i Dimitrije ponovo bili prijatelji.
Nakon tri mučne godine provedene u Smederevu, Dimitrije Davidović je umro u tom gradu 6. aprila 1838. godine. Njegova sahrana prošla je neobeleženo, a nijedne novine, pa ni one koje je sam uređivao, nisu objavile da je preminuo. Dimitrije Davidović je sahranjen na naobeleženom mestu, izvan groblja, na livadi, verovatno na zemlji koju mu je dao knjaz Miloš.
Kada je Miloševa strahovlada završena, na Davidovićevu ulogu u stvaranju srpske države i kulture bačeno je novo svetlo, i odnos prema njemu se promenio.
Pronađen je, mada ne tako lako, njegov neobeležen grob, a Davidovićevi ostaci su preneti u uređenu grobnicu na Smederevskom groblju, gde su sahranjene na posebnom mestu odmah pored crkve. Na nadgrobnoj ploči, kao neki epitaf kojim se opisuje život pokojnika, neuobičajen za naše podneblje, napisano je "DIMITRIJE DAVIDOVIĆ, SAV SRBIN".
Kurir.rs/Istorijski zabavnik
NE PROPUSTITE
